Ни недавни интервју председника Србије Александра Вучића босанској Фејс ТВ није могао да прође без помињања „српског света“ када је новинар Сенад Хаџифејзовић приметио да “мали Шенген“ неки називају и „српски свет“.

Зашто смета „српски свет“, а не смета велика Албанија

Зашто је један израз који упућује на потребу очувања јединства једног народа, о чему уосталом брину све озбиљне нације на свету, изазвао таква реаговања? Да ли се ова безазлена кованица претвара у њену супротност – маркетиншко оружје уперено баш против Срба?

Саговорници Спутњика, историчари Милош Ковић и Момчило Павловић истичу најпре суштину, да после насилног разбијања Југославије, Србима који су подељени и живе у различитим државама нико не може да забрани да се осећају као део једне целине која се зове српски народ.

Професор историје на Филозофском факултету у Београду др Ковић подсећа да је свет дозволио рушење Берлинског зида и уједињење две Немачке, да данас не реагује, или прећутно подржава стварање Велике Албаније о чему  отворено говоре у Приштини и Тирани. Здраворазумско је, каже, питање зашто Срби распарчани у више држава региона не би имали право да се осећају делом целине свог народа.

„Мислим да никада није опао ниво те србофобије на коју Срби наилазе у свом окружењу. Ово сада је просто можда привремено подизање температуре, али није ништа ново. А и свакако се у последње време осећа један подигнут степен солидарности међу Србима у региону. Мислим да је ту важна улога Косова, покушаја да се од Србије на силу одвоји део њене територије са тамошњим светињама и Србима који тамо живе“, каже Ковић.

Новом таласу србофобије су, како сматра, допринеле и масовне литије Српске православне цркве у Црној Гори које су исходиле и победом српских странака на тамошњим парламентраним изборима. По његовој оцени, тим актуелним нападима и лажима због термина „српски свет“, не треба придавати посебан значај.

Не треба бринути због србофобије

„То је нешто с чим морамо да рачунамо и што је константа. Требало би да мислимо како то да избегнемо, али не би требало да се претерано због тога бринемо. На Србији је да то просто има на уму. Она је и по уставу дужна да брине о својим сународницима који су после разбијања Југославије остали ван њених граница. Ту треба бити врло стрпљив и врло миран, бити пре свега мирољубив, али не одустајати од културне и економске интеграције српског народа“, истиче Ковић.

За др Павловића из Института за савремену историју негативна конотација која је у региону прикачена изразу „српски свет“ није ништа друго него рефлекс комунистичке антисрпске политике и решавања националног питања на простору Југославије.

Рефлекс комунистиче антисрпске политике

„Србија по тој комунистичкој идеологији нема право да води неку своју политику духовног, културног, верског и другог јединства, кохезије народа који је раштркан на читавом Балкану, на просторима бивше Југославије“, истиче он.

Успех Србије се, како напомиње, не прашта, а њима наравно смета то што је Србија оснажила у последње време:

„Она показује одређени динамизам и има потенцијал у односу на све те државице што, наравно, изазива отпор, завист, подозрење, без обзира на то што су све те земље добиле самосталност, што Србија не утиче на њихов унутрашњи живот. Оне се по том комунистичком рефлексу и даље понашају као југословенске републике којима Србија нешто дугује“, оценио је Павловић.

Њихов страх је, како истиче, везан за идентитет, јер већина тих држава никада уистину нису биле државе, већ само територије под управом великих сила.

„То је тај њихов страх зато што неке од њих нити имају традицију државе, нити су сигурне у идентитет становништва којег су уоквирили у те административне републичке границе које су на импровизован начин створене, а које су признате као државне границе“.

Параноично страхују да тај њихов оквир може да буде нарушен од оног ко је просперитетнији, моћнији, закључио је Павловић за Спутњик.