СРПСКИ ПУТ У ЕВРОПСКУ УНИЈУ: Уз признање Косова и санкције Русији кочиће нас и иконама!

После спуштања завесе на Самит Европска унија – Западни Балкан у Софији сигурно је само једно – Србија и земље региона могу да куцају на врата Европске уније, али нико не може да гарантује када ће им она бити отворена.

Упорни став француског председника Емануела Макрона да ЕУ неће нове чланице док не збије своје редове, тактичка теза немачке канцеларке Ангеле Меркел да не би о датумима док државе кандидати не испуне услове, као и шаблонска декларација која позива наш регион под капу ЕУ, али уз бројне замке, потпуно су разоткрили став да је пријем Западног Балкана у „клуб 28“ на дугом штапу.

Позив европских „партнера“ да решимо међусобне сукобе са историјским наслеђем и да се помиримо тера нас на брзо решење загонетки које нисмо успели да пронађемо током читавог века. Јасан став Меркелове да се у Унију не могу уносити билатерални спорови скрива још једну опасност и парадокс: да нас Хрвати унедоглед могу блокирати због нерешене границе на Дунаву или зато што од нас потражују 1.000 икона, које смо ми извукли у Србију да не страдају у ратном вихору.

Подсећамо и да није решене гранична линија на Дрини према БиХ, а спорно је земљиште на коме су подигнуте хидроелектране „Зворник“ и „Бајина Башта“. А, о косовском спору да се и не говори.

Из декларације провејава и обавеза да ускладимо своју спољну политику са ЕУ, што у преводу значи да се одрекнемо пријатељства са Русијом и уведемо јој санкције (ако до нашег пријема уопште буду на снази).

„Саплитање“ неких од земаља чланица прати нас од почетка европске приче, а Брисел одавно негује паралелну политику притисака и пружања руке. Холандија нас је својевремено условљавала сарадњом са Хагом, Берлин је био против давања статуса кандидата нашој земљи, а неки суседи су нас кочили позивајући се на права националних мањина.

Бивши шеф дипломатије СРЈ и амбасадор у УН Владислав Јовановић каже, за „Новости“, да би Шекспир догађај у Софији назвао „много буке ни око чега“.

– Има ЕУ много хитнијих ствари од тога да се бави нама. Ни оволико не би урадили да нема још просаца за наш регион, а то су Русија, Кина и Турска. Да није тога чекали бисмо још 15 година, колико је прошло од Солунског самита када су нам предвидели европску перспективу.

Јовановић тврди да „не смемо да уђемо у ЕУ одрицањем од дела територије“:

– Када бисмо то урадили не бисмо се могли назвати државом. Треба да питамо ЕУ да ли нас желе као нову чланицу са нашим уставним границама. Ако кажу да не, онда да изразимо жаљење што нас неће, да останемо економски привилеговани партнер ЕУ и да чекамо неку бољу понуду за неколико година. Никад се не треба предавати.

Аналитичар Драгомир Анђелковић каже да је из Софије послата порука да земље Западног Балкана треба да моле за пријем, али ЕУ ништа не гарантује.

– То је као да купујете карту за представу за коју није сигурно хоће ли се уопште одржати, а плаћате велику цену. На самиту се видео велики неуспех еврозаговорника. Послата је порука да ни сама ЕУ не зна хоће ли опстати. Пољуљана је и равноправност. Јер, устане Макрон и каже свој став, а оно што мисле остали није ни важно. Неколико држава доноси одлуке, а остали су статисти.

Анђелковић наводи да ЕУ тера Београд да разговара са Приштином, а да ни унутар „клуба 28“ не постоји јединствен став због Шпаније, Кипра, Грчке, Словачке и Румуније, које не признају Косово.

– У томе је наша срећа, што не постоји хомоген став. И зато не треба олако давати све за вересију која је једино што ЕУ нуди – каже Анђелковић.

Самит у Софији је заправо само реприза истог догађаја из Солуна 2003. године када је готово на идентичан начин потврђена европска перспектива Западног Балкана. Од тада је прошло чак 15 година, а наш пут ка ЕУ и даље је посут само обећањима.