СРПСКИ ИСТОРИЧАР ОЧИТАО ЛЕКЦИЈУ НЕМАЧКОМ АМБАСАДОРУ: „Три пута је немачка војска пустошила Србију и чинила злочине а сада нам држи лекције о геноциду…“

На сраман став немачког амбасадора Томаса Шиба, који је изјавио да очекују од Србије да призна да је у Сребреници почињен геноцид, реаговао је и историчар Момчило Павловић.

“Претерао је немачки амбасадор у Србији. Немци, посебно званичници, из разлога историје, требало би да се уздрже у оваквим изјавама и да не деле лекције Србима и Србији о злочинима.

Три пута је немачка војска у 20. веку растурала и пустошила Србима државу. При том, немачка војска је починила стравичне злочине над Србима. Треба ли да помињемо, само у Другом светском рату, логоре, затворе, стрељања у Kрагујевцу, Kраљеву и другим местима. Или активно учествовање немачких снага у бомбардовању Србије 1999. године. Размере немачких злочина у Европи 20. века су јединствене и неупоредиве. Господо, да није било ваше активне помоћи сепаратистичким и шовинистичким намерама републичких руководстава у разбијању југословенске државе, почев од Словеније и Хрватске па редом до албанских сепаратиста и терориста на Kосову и Метохији, не би било ни злочина, ни протеривања па коначно ни Сребренице.

Разорни рад и грубо мешање, и онда и данас, активним подржавањем сепаратизма и сврставањем на једну страну у југословенском сукобу, не доприноси помирењу на овим просторима. Наравно да Немачка ни друге велике силе нису криви за распад југословенске федерације, посебно не за злочине, али, да су и онда и данас активно доприносили нестабилности, у то нема сумње.

Ову изјаву о осетљивом питању злочина у Сребреници, као и активну подршку албанском сепаратистичком руководству на Kосову и Метохији и из ратне пропаганде прихваћену истину да су Срби злочинци, да су направили геноцид над Бошњацима и Албанцима, па и Хрватима и да их треба казнити одузимањем територије, треба схватити и као оправдање њихове политике у југословенском сукобима. И намеру да се Србима у Босни и Херцеговини одузме и право на Републику Српску, на идентитет и да се, насилно упркос својој вољи, угурају у оквир државе Босне и Херцеговине и постану грађани другог реда. У Хрватској, и на Kосову и Метохији то је Србима већ учињено.

Рат у Југославији је, упркос ратној пропаганди био сурови грађански рат, у којем су активно учествовале и стране силе, посебно Немачка. Срби су ратовали тамо где су живели бранећи државу коју су сматрали својом. Злочини којих је било на свим странама, су ланац несреће, акција и реакција, злочин и одмазда.

При том, не треба ни бранити ни правдати ниједан па и најмањи злочин, посебно оне над цивилима. Међународни суд правде је 2007 по тужби Босне и Херцеговине против СРЈ злочин у Сребреници оквалификовао као геноцид, али Србију није повезао са овим догађајем. Није ли довољно што је Скупштина Србије усвојила Резолуцију о Сребреници, што су се председници и други званичници Србије извињавали, што су највиши српски званичници били на комеморацијама у Сребреници?

И амбасадор Немачке и други амбасадори треба да граде добре односе, да зидају а не да руше, да мире а не да завађају подршком, пре свих, хрватском шовинизму, словеначком сепаратизму почетком деведесетих унилатералним признавањем отцепљених југословенских република, данас изазивачком албанском шовинизму и сепаратизму на Kосову и Метохији, ћутањем пред насилним протеривањима и злочинима над Србима. И коначно да непристрасним приступом помогну у озбиљним истраживањима не само злочина у Сребреници него и других злочина на просторима бивше Југославије.”