СРПСКЕ СУДБИНЕ: Лела Марковић чува царски Призрен од заборава

Повратак у Призрен, заувек, мој је сан. Верујем да ће постати најлепша јава. Векови пре нас говоре о сличним историјским ситуацијама. Када ће повратак бити могућ, нико од нас не зна, али сам убеђена да ће ова или нека будућа генерација то доживети. До тада треба веровати у повратак. Јер, када је у то генерација Милана Ракића веровала и дочекала, после толико векова од Косовског боја, верујем да ће исто дочекати ова или нека будућа генерација. Зато сам почела да поздрављам: И ове године у Призрену! Тако је повратак ближи.

 Овако за сајт Искру прича Лела Марковић, песникиња из Призрена, која у расејању не да да се заборави једини царски град у Србији, али и сви они Призренци који су вековима очували да се у сваком погледу не отргне стабло од корена, ни под много силнијим од ових данашњих зулумћара. А корен је Призрен, престони град највећег цара у српској историји- Душана Силног, а други и последњи  је био његов син , у народу назван Урош нејаки. Осим унука и праунука великог краља Милутина, Србија није имала ниједног цара.

 Лела Марковић је сама по себи свестрана личност. Завршила је Правни факултет у Београду, a после прогона из Призена ради у Градском центру за социјални рад. Објавила је  десет самосталних збирки поезије и књига прозе за децу и одрасле, а пре четири године,  заједно са Радмилом Стојковић, удато Кнежевић, такође уметнички свестраном Призренком, oбјавила je  Антологију  „Призрене стари“. Члан је Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Косова и Метохије.

– Снага се увек проалази у извору. Мој извор и моја колевка , која је и колевка мог народа, његове духовности и државности, наш српски Јерусалим је мој завичај.  Свако је привржен свом завичају, а када је завичај и град музеј, место где се укрштају културе, где свако камен има шта да исприча, онда је тај град више од завичаја. Зато му се често враћам. И кад нисам у њему он је у мени. Исто се осећају и остали Призренци, приврженији су Призрену више него неки други својим завичајима на Косову и Метохији, он је за њих више од града у коме су одрасли и живели. Посебно сада када је привремено изгубљен – објашњавама нам Лела зашто баш Призрен толико зрачи као завичај,не само за њу,  уз помало тужну напомену да је ваљда требало да га изгубимо да би схватили шта смо имали и где припадамо.

Снага и извор Лели су били и њени бака,  како би се у Призрену рекло мајка Ленче, и деда Драги, који су пред децом тада причали жиивм специфичним призренским говором. Што је старија, Лела вели да се све више враћа том говору, у коме постоји прегшт речи који прецизно описују људе, догађаје, ситуације, осећаје. Породичне вредности и  гене за за уметничко стварање усадили су јој и родитељи Мирослав и Десанка, просветни радници , али и учесници многих аматерских кулутрних дешавања у Призрену.

 Лела  конкретно објашњава шта неке од изворних призренски светиња значе,  и то на свом примеру:

 – Богородица Љевишка је део нашег духовног идентитета, наш времеплов и место у коме смо ближи прецима и Богу. Њој су се за помоћ највише обраћале Призренке. Ја сам јој се помолила 1995. године за дете и тачно после девет месеци родила сина. О њој су писали многи писци кроз векове. Она је симбол успона црквеног градитељства, страдања кроз векове, нашег издизања из пепела. А фреска Богородице са Христом Хранитељем, осим што је једна од најлепших на свету, симбол је духовне хране коју нам Христос дели зарад спасења. Спасењу и Богу смо ближи у Нојевој барци каква је Богородица Љевишка.

 Лела нам осећај физичком повратку Призрену описује речима да, чим се крочи на призренску калдрму,  заборави се садашње време и осети се да године нису прошле, упркос што су ту сада у огромној вечини нама неки непознати људи.

–  Велика носталгија и чежња кулминира током обиласка Призрена и његових светиња. Без даха при сусрету са овим градом, остају и они који су први пут у њему, јер одмах осете генетску и духовну везу .Током шетње срећем Призренце који, иако у малом броју, живе у својим обновљеним кућама. Срећем и старе познанике и другове других националности. Ти су сусрети увек срдачни, а неки од њих се и уговарају током наредних долазака… Пре две године сам отишла до стана у коме сам одрасла, из којег су моји родитељи избегли, али се осим фотографисања прозора и зграде, нисам усудила да позвоним на врата. То би ипак било превише и нисам то себи хтела да учиним. Са неким од бивших комшија сам у контакту преко друштвених мрежа – каже Лела и додаје:

– Када сам у Призрену, преспавам у задужбини цара Душана, манастиру Светих Арханђела, који је отворен за све Призренце и друге који га посећују. Тада осећам да сам код куће. Надомак гроба цара Душана, под звезданим небом, у конаку који све време на тамјан мирише, уз звуке ветра који завија између рушевина и хук студене Бистрице.

 Лела Марковић каже да се Антологијом „Призрене стари“ на неки начин одужила  свом граду, условно речено, заједно са својом другарицом и суграђанком, Радмилом Стојковић Кнежевић.

– То је био аутентичан, али и један од многих књижевних аманета завичају које су пре нас и други испунили према Призрену. На ту књигу смо веома поносне. Многи други Призренци су се такође одужили свом граду, књижевношћу, задужбинарством, животима и то је био мотив да истражим и објавим биографије знаменитих Призренаца али и неколицине оних који то нису рођењем.  али јесу животом и делом у Призрену. Иако напоран, тај вишегодишњи рад на „Призренском поменику“ ми је пружио велико задовољство – наставља приповест Лела Марковић,  о свом „одуживању дуга“древном српском Призрену  .

 Вели да је била посебно одушевљена када су е међу 77 биографија знаменитих Срба Призрена  и околине у „Призренском поменику“  нашли први српски Патријарх – Св. Јоаникије (Јанићије) ИИ, Св. Петар Коришки, Лазар Хиландарац из чувене призренске часовничарске школе који је 1404.г. израдио и поставио први часовник у московском Кремљу, а који је радио без прекида пуних 217 година, Вук и Трифун Исакович – војсковође и ктитори фрушкогорских манастира и књижевни ликови «Сеоба» Милоша Црњанског, Стеван Димитријевић – оснивач и декан Богословског факултета у Београду,.

 -Затим, ту су место нашли и професор петорице српских патријарха и двојице светитеља, Димитрије Чемерикић, генерал и војни изасланик у Албанији који је сачувао 16000 речи призренског говора, многи писци из Призрена (Манојле Ђорђевић Призренац, Лазар Вучковић, Лазар Костић, Андра Костић…) црквени и просветни задужбинари (Сима Андрејевић Игуманов, Младен Угаревић и др.), ректори, професори и ученици Призренске богословије, међу којима су и три патријарха Варнава, Гаврило Дожић и патријарх Павле, просветни радници, лекари, сликари, знамените жене Призрена… У списку од 9.600 светих српских ратника из прекоморских земаља од 1912-1918. Илије Петровића, пронашла сам 110 Призренаца-добровољаца из Канаде и Америке који су учествовали у ослобађању Србије од 1912-1918. и тај списак уврстила у Призренски поменик. Као и једини испис из Поменика Богородице Љевишке из 1436. године који је извучен из рушевина стана Ђорђа Сп. Радојичића 6. априла 1941.док је оригинал изгорео у Народној библиотеци  – наводи Лела благо које је успела да сачува од заборава за све Призренце, али и српски род.

 Она посебно напомиње да се на послу и  у књижевности служи  искључиво ћириличним писмом, а милозвучан и китњаст призренски говор je уплела у неке своје књиге.

 – Не прође дан да га не искористим у говору. Моја генерација увек зачини дружење њиме. Он је дивна притока српског језика. Богат изразима и речима којима се много тога опише, а одише прошлим временима – сетно каже ова млада жена , која је постала преко књига милоносница духа старог града Призрена.

 Упозорава да ће погрома и прогона правих вредности  увек бити, а начин  како ћемо их чувати и сачувати мера је нашег спасења зависи од нас самих.

–  Зависи колико смо светосавски, колико смо одани свом пореклу, колико смо свесни дуга према прецима. У основи је љубав. Ако волимо своју мајку више него туђу, ако наше усне уживају у изговарању дивних српских речи, у писању историје и књижевности ћирилицом, осећајући притом тајанствену генетску и духовну везу са прецима који су се њиме служили и предали нам га да се његовим богатством поносимо и да га преносимо, онда има и наде у светлију будућност. Искрено, жао ми је свих који су са тог богатог родослова отпали, јер су залутали вапећи за лажном светлошћу и притом изгубили најлепши део себе – опомиње Лела.

 Ова вредна млада жена ускоро припрема нову књигу „Ткачи сребра“ посвећену мајсторима филиграна,призренским еснафима и о животу у Призену крајем19.века.

 – Ми смо сви ткачи историје, браћо моја, ми смо ткачи историје и ткање једног вишег ткача… Помисли, пријатељу мој, шта си ти уткао у то велико Божије ткање?- запитао се Свети Николај Жички и Охридски у делу „Изнад греха и смрти“, што је подстакло Лелу Марковић да крене у још један мукотрпан рад да се нешто што је некада било ум отргне од безумља, које данас хара на окупирином Косову и Метохији.

Поред отимања Призена од заборава, Лела је и самохрана мајка двоје деце, сина Павла и девојчице Марије, којима је дубоко усадила оно вечно“ „Дoгодине у Призрену“.