СРПСКЕ СУДБИНЕ: Драган Ничић- Циноберски, лекар и песник, о косовским резерватима и деци која сањају слободу

Срби на Косову и Метохији, колоквијално названи јужно од Ибра, не своде се само на оне посланике Српске листе, већ и на оне којих нема у медијима, а имају и име и презиме у струци којом се баве, али и још понешто. Један од њих је Драган Ничић- Циноберски, из Чаглавице, лекар специјалиста интерне медицине, супспецијалиста ендокринологије, али и песник, што би се некад рекло, кога све ране свога рода боле.

Драган Ничић је написао стихове и компоновао песму, пре три године,  помало стидљиво пласирану, а која је од настанка, слободне се може рећи, постала класика: „ А за Призрен кад ме питаш, растужи се срце моје..“

Оно Призрен свако од нас који је остао без родног завичајног места може слободно да замени  именом села, града, засеока , без којих  је остао.

– Србија може постојати без Косова, али Срби не. На неки начин, Срби схватају и осећају да без Косова не могу да задрже одредницу да су Срби. Али, опет, имамо и нешто што је у вези са ритуалним изругивањем и на неки начин сатанистичким принципима. Ако се то изругивање пренесе у скупштину, са овим народом је готово у онтолошком смислу –   каже за Искру Ничић уз напомену да је на ово више пута упозоравaо, али да се његов глас у медијима баш није чуо.

Или је , намерно, утрнут.

–  Већина вас, чак и не злонамерних посленика медија, употребљава за нас који живимо јужно oд Ибра термин „ енклава“.  Несвесни да то означава територију неке државе хомогено насељену становницима неке друге државе. Више од деценије указујемо на то, молимо, објашњавамо новинарима и политичарима, претходним као и овим актуелним – али узалуд. Формулацијом да Срби који зиве јужно од Ибра, живе у „сеоским енклавама“, терминолошки смо и ”де јуре” удаљени из Републике Србије – објашњава Циноберски.

О истини о Космету, или како он напомиње, истинама, постоје ,многи лавиринти, у којима су се загубили  многи.

–    Истина је и да је својевремено  мајка Србија  била одушевљена што је ослободила Косово, али је тамо нису дочекали царски и краљевски дворови, већ последице двоструког ропства. Оног подношљивог, петовековног под Турцима,  и неподношљивог од 150 година под Арнаутима. „Мајка Србија“  је развила  одређене резерве према српском становништву на Косову, што има две трагичне последице . Она не верује  нама, па Косово представљају људи из Бачке , попут Александра Вулина,  а тиме наравно и ми не верујемо њој. Друга  трагична последица је да је мој некадашњи комшија Саша Пантић, творац „ Курсаџија“ у којима  игра и  лик познат као  Ајдеми Попуши,  најпопуларнији  Србин са Косова, јер одговара прототипу лика који је створен о нама, тамо преко Ибра – каже Драган Ничић- Циноберски.

Овај косметски интелектуалац појашњава и како је тзв. међународна заједница, односно САД, на Космету оново применила систем индијанских резервата.

– Када се све сабере и одузме – ово није живот. То је претварање живота у индијански резерват, где важи принцип да ми вама донесемо социјалу, као што су бели окупатори староседеоцима  Индијанцима доносили сандуке хране и вискија, а уз то и пропаст. Само је питање времена колико ће овај наш народ моћи да издржи под овим ненормалним околностима пре него што почне да пропада социјално, психички и физички – без оптмизма вели Ничић и додаје:

–  Градови су  етнички очишћени од Срба 1999.  затим су  2004.  етнички очишћене вароши и сада су остали само сеоски нерадни логори. Идеја нових владара света је да ће, супротно Хитлеровом систему, нерад  брже уништити људе од рада. Кад ми погледамо људе који су у логорима живели и радили у Немачкој, они су из тих логора изашли као феноменалне личности, јер их је тај рад очврснуо, ојачао. У међувремену, они који се тиме баве, схватили су да је систем логора америчких Индијанаца бољи, односно систем логора у којима се ништа не ради, јер људи брже пропадају. То је систем који је успостављен, одузето је право на рад свим Србима на Косову, лекарима, рударима, професорима  и они су сатерани у логоре. Немате право на рад. Сад, ви ту можете да правите монтажне болнице, можете да копате и угаљ у својој њиви, али сте избачени из система.

Овај лекар и песник  објашњава и зађто је први употребио, за све оно што се пшреосталим Србима догађа, термин  холоцид:

–  Ово је пројекат холоцида, а не геноцида, зато што поента овог плана није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају, већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времена. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије, нигде их нема. Уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба, а до краја лета 1999. године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица , изузев северног дела Косовске Митровице.

Доктор  Драган Ничић – Циноберски даље појашњава методе које су коришћене на затирању свега што је српско, а које нису познате широј јавности.

–  Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су убијање, киднаповање, пребијања, силовања… Спаљиване су мајке са децом и под патронатом тзв. Међунарне заједнице рађена су слична зверства. Али оно што је, под утицајем инструктора из САД-а, први пут виђено после  много деценија , јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне  „правде“, односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито Американаца, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана. Косовски Срби су,  не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница, оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању. Он је гласио да  се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара, јер на Косову данас другог народа нема. Наиме, по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине – огорчен је Ничић.

Са књижевником Ратком Поповићем  је  пре неколикогодина скупио на једном месту потресне записе српске  деце са Косова и Метохије,  под називом „ Шта је то слобода“?

– Књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир и између њих  дуге година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,

Рат, насиље и безвлашће влада.

У теби тужне погнуте главе,

Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна  свима онима  који желе да се пробуде.

– Написао сам песму „Слобода“, али она ми је испала некако рогобатна. Очекивао сам да неко од мојих пријатеља песника напише то боље од мене, а пошто се они нису јавили, ођедном се догодило да су се јавила деца, која су почела да пишу нека дивна виђења о слободи. Признајем, да они то боље од мене осете, више маштају, ваљда, зато што знају да никада нису видели слободу, а ми се можда само заваравамо да смо некад били слободни.

Да ли имамо право да ћутимо о патњама управо те деце?

– Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига  чија је порука: заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине.

Шта се заборавља прећуткивањем?

– Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова.Да ли  имамо право да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица.  Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

Каква је будућност Срба на Косову и Метохији ?

– Катакомбе. Од нас се тражи да се одрекнемо националног идентитета, а ми га до краја нисмо ни завршили. Наш највећи проблем је што немамо 100 година живота у слободи – ослобођени смо на Косову 1912. године, а 2012. дочекали смо у ропству. Србија није успела да дефинише своје границе и да у њима опстане 100 година, и зато имају проблем и држава и народ.

 

Пемса о градовима у којима Срба више нема

Циноберски је одлучио да испише стихове и компонује музику о косметским градовима којих више нема, прецизније, у којима Срба више нема или како би он казао „ остале су само старице које полако догоревају као свећа“.  Ничић је посветио и песму  Хамиду Исљамију, учитељу и песнику из Горе,  познаијем као Шоле.

Тагови: Драган Ничић, Косово и Метохија, Срби