СРПСКА ДОБРОТВОРКА, ЛЕДИ ЛЕЈЛА ПЕЏЕТ: „Само да ме моји Срби не забораве“

На данашњи дан (24. септембар) 1958. године умрла је леди Лејла Пеџет, хероина која је својом несебичном жртвом задужила српски народ.

Лејла Пеџет била је енглеска племкиња. Уједно – добротвор и пожртвована болничарка у једном од најтежих периода у српској истрорији, жена која је самопрегорним радом у ратно вријеме сачувала животе многих наших сународника.

У Београд је стигла 1910. године. Убрзо је почео Први балкански рат, а потом и Други, у којима се леди Пеџет посветила бризи о другима, постала је једна од првих добровољних болничарки у војним болницама у Београду.

Иако је 1913. године напустила Београд и вратила се у Лондон, већ у новембру 1914. године, по избијању Првог свјетског рата, стигла је у Скопље са великом британском санитетском мисијом и санитетским материјалом. У скопској болници се борила са тифусом, од којег је и сама тада обољела, упућена је на лијечење у Швајцарску, да би се 1916. године поново вратила у Енглеску.

Пред полазак у Швајцарску Пеџет се писмом, објављеном у Политици, захвалила цјелокупном српском народу – малима и великима подједнако, „на пријатељству, љубави, пажњи и њежности с којима су се опходили према мени за све вријеме моје болести”.

“Одувијек сам за Србију и српски народ имала топле симпатије и између мене и њега је постојала нека нарочита веза која је чинила да и кад сам од њих далеко, с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увијек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења”.

У Београд се вратила само једном након рата, и то 1934. године да би присуствовала сахрани краља Александра Карађорђевића.

Током Другог свјетског рата помагала је српском народу у избјеглиштву, да би по окончању највећег сукоба у историји човјечанствањено имање постало средиште окупљања српских политичких избjеглица.

Чак је и Милош Црњански извjесно вријеме са женом становао у њеном замку, а леди Пеџет му је и помогла да добије енглеско држављанство.

Захваљујући њеном ангажману уређени су Српска црква и Српски клуб у Лондону, а у Цркви Светог Саве подигла је бронзану плочу генералу Михаиловићу.

Дипломата и историчар Коста Ст. Павловић записао је да је “на Србе потрошила сву своју готовину, продала кућу у којој је одрасла и отуђила велелепни парк…”

Забиљежене су њене ријечи, као аманет нашем народу: „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”