СРБИН, НАЈМЛАЂИ АС ВЕЛИКОГ РАТА: Неустрашиво Петрово крило

На гробу Петра Пјера Мариновића, заборављеног српско-француског аса авијације из Велике Војне. Био је потомак Јована Мариновића, првог конзула Кнежевине Србије у Француској.

Закопчао је свој комбинезон марке „лемерсије“, навукао кожне рукавице с карактеристична три кућишта за веште летачке прсте, рутински дотегао кацигу преко које су се цаклиле пажљиво очишћене округле наочари, пришао свом легендарном „спаду“ и преко кожног обруба, лаким, увежбаним покретом, као безброј пута до тада, ускочио у кабину.

Додао је мало гаса, повукао стартер и дао сигнал техничару да заврти црвену елису. Спустио је наочари, подигао палац. У пилотском жаргону оног доба, дизање палца значила је и, можда, дефинитивно опраштање с овим светом. Зарулао је моћну машину травнатом пистом Евереа и за тили час се створио над Бриселом.

Време тог 2. септембра 1919. године било је идеално за аеро-митинг: 25 степени у хладу, без облачка, у осунчаном дану, док су образе хладили благи, готово неприметни репови ваздушних струја с океана. Краљ Албер Први и краљица Елизабета, с нестрпљењем су, из публике, очекивали његове лупинге од којих застаје дах.

Рутински је достигао жељену висину, а онда окренуо управљач и започео обрушавање. Компас је подрхтавао. Авион се нагнуо, а онда узјогунио. „Спад“ инжењера Луја Бешроа био је чудо технике за оно доба, развијао је преко 200 километара на сат, а могао да стигне и до 300, када би из виса пикирао на трупове противничких ловаца. Омиљен међу пилотима, у исти мах елегантан и робустан, с новим системом мотора, с редуктором и на водено хлађење, али још увек не баш сасвим поуздан.

Небо над Бриселом се одједном окренуло. Свод је муњевито бежао у свемир, а мирис свеже летње шуме око Завентема постајао све ближи. Калеидоскоп се наједном отворио, а бела светлост се распршила у рој лептирова дугиних боја. Био је то последњи лет Петра Пјера Мариновића, најмлађег аса француске авијације и најбољег српског пилота у првој половини 20. века.

Петра су одмах превезли у бриселску болницу у којој је дан касније подлегао повредама. Имао је 21 годину.

Легенда каже да је његов деда Јован, рођени Сарајлија, из познате и богате породице Мариновића, једном, са десетак година, био за неки несташлук, по његовом мишљењу, престрого кажњен. Увређен, отишао је на Башчаршију и замолио кириџије који су на коњима преносили робу из Дубровника до Београда и даље, на исток, да га поведу, у сепету. Отишао је право кнезу Милошу да се пожали на поступак оца. Кнезу се допао отресити дечак, па је наредио да му се обезбеди школовање у лицеју у Крагујевцу, а касније и на Сорбони. Био је први конзул кнежевине Србије у Француској, министар спољних послова и председник владе, а када су Турци дефинитивно напуштали Београд, преузео је кључеве града.

Касније је живео у Француској, где му се родио син Велизар, који се затим школовао у Русији, а онда и унук Петар Пјер Мариновић, одгајан у српском националном духу. Јован је био ожењен Персидом, кћерком капетана Мише Анастасијевића, па је, тако, Петар био капетанов праунук.

Петар Пјер Мариновић се ангажовао у француској војсци пре пунолетства, брзо прошао обуку и од 1917. године до краја рата, као члан 38. а затим 94. ескадриле, остварио невероватних 25 великих ваздушних победа. Први тријумф је постигао 8. септембра 1917, а последњи 3. новембра следеће године. Док су око његове главе и испод пазуха зујала противничка танад, он је као снопље обарао „албатросе“, „румплере“ и „фокере“ с немачком посадом.

Летачки херој сахрањен је, с десетак чланова породице Мариновић, у гробници у првом бочном реду 92. парцеле на париском гробљу Пер Лашез, на ком почивају и Оскар Вајлд, Марсел Пруст, Ив Монтан, Молијер, Балзак, Лафонтен, редитељ Александар Саша Петровић“.

На гробу српског поноса француске авијације пише:

„Потпоручник Пјер Мариновић, авијатичар, најмлађи ас Великог рата, 25 званичних победа, Легија части, Војна медаља, Ратни крст са 14 палми, рођен 1. 8. 1898. у Паризу, погинуо 2. 9. 1919. у Бриселу. Жртва храбрости и љубави за отаџбину.“

Тагови: Авион, Велики рат, Гробље, Петр Пјера Мариновић