СРБИЈО, НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ СВОГ ХЕРОЈА! Мајор Зоран Радосављевић био је најмлађи пилот ловац и погинуо је БРАНЕЋИ СРПСКО НЕБО!

На данашњи дан пре 20 година погинуо је пилот Војске Југославије мајор Зоран Радосављевић (34) бранећи српско небо. То је било трећег дана бомбардовања. У окршају са много надмоћнијим непријатељем дао је живот за своју земљу.

Био је најмлађи пилот ловац 204. Авијацијског пука РВ Војске Југославије, оборен је у авиону типа МиГ-29 изнад обронака Мајевице у Републици Српској. Постхумно је одликован медаљом за храброст.

Иако је првобитно саопштено да је оборен код Лознице, његово тело и олупина авиона нађени су надомак Бијељине.

Исте вечери катапултирањем се из погођеног авиона спасао пилот Слободан Перић, који је десетак година касније погинуо у саобраћајној несрећи.

Радосављевића, који је у међувремену добио и улицу у Београду, колеге памте као сјајног друга и врсног пилота, најмлађег који је у Југославији икада летео на мигу-29.

Рођен у Приштини у фебруару 1965, Радосављевић је сматран за једног од најперспективнијих официра ВЈ који је требало убрзо и да докторира.

Потиче из војничке породице, отац му је био официр ЈНА. Пошто је био страствени једриличар, у његову част сваке године се одржава Регата за Зорана.

Захваљући дечацима од 16 и 17 година из околине Бијељине, Зоран је сахрањен! Труп авиона био је на ливади, кљун на једној планини, а његово тело са седиштем на другој. Дечаци су узели мердевине и ћебе од једне баке. Умотали га и предали војсци Републике Српске. Војници су га пешке преко њива пренели у болницу у Лозници.

– Убрзо су дошли амерички војници и малтретирали мештане да кажу где је пилот – прича тешко уздишући Зоранова мајка Рада, која сваког дана обилази синовљев гроб на београдском гробљу Лешће, писао је Курир 2006. године.
Дан пре погибије однела му је, каже мајка, последњи доручак у његов стан на Новом Београду, где је живео са девојком, и молила га да не лети.

– Мама, морам – рекао је тада Зоран мајци. – Шта је човек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дете у овој земљи.

Кобног дана није се јавио кући да, као што је породица навикла, пита како су Марија и Марко, његов сестрић и сестричина, за које је много бринуо када је почело бомбардовање. Мајка Рада каже да је предосећала да се нешто десило. Звала је команду. Рекли су јој да не брине, да су „сви пилоти безбедни“.

Сестра Снежана звала је пилоте покушавајући да сазна нешто о Зорану.- Говорили су да ће га наћи. У ствари, сви су знали, али нико није смео да каже – сећа се мајка Рада погибије свог 34-годишњег сина.

Волео је све што је плаво

– Волео је све што је плаво! Море, небо, униформу и плаве девојке – осмехујући се каже мајка Рада. – Није могао да се одбрани од девојака које су његов број телефона налазиле преко службе 988. Због тога је интервенисао да се број склони из телефонског именика. Дуго после смрти девојке су га и даље тражиле телефоном, присећа се мајка Рада.

Зоранов велики пријатељ, пуковник Небојша Ђукановић, заменик команданта ВС ПВО, каже да је био пун живота и енергије.

– Био је висок, леп и наочит момак, кога су жене волеле. Он је волео само авионе – сећа се Ђукановић.