Овако извештај о наставку процеса дијалога између Београда и Приштине Међународне кризне групе и три опције које би се могле наћи на преговарачком столу, које се у њему помињу, коментарише аналитичар Драгомир Анђелковић.

„Ако Међународна кризна група стварно жели компромис, онда је Србији морала да понуди фер поделу Косова, која би подразумевала враћање севера и косовског Поморавља у окриље Србије, као и екстериторијалност за манастире и, паралелно са тим, самоопредељење за Републику Српску. То би онда био компромис“, сматра он.

Капитулацију Србије би да назову компромисом за Косово

Све што је мање од онога што је навео, Анђелковић, како каже, сматра капитулацијом и нада се да нико у Србији неће бити спреман да то подржи.

Утицај Међународне кризне групе, када се посматра појединачно није велики, додаје наш саговорник; међутим, ако се посматра кумулативни ефекат албанских лобиста, а ова организација спада у ту групу, њихово мишљење има тежину – лобисти оних који раде против Срба од Приштине до Сарајева, активирали су се зато што мисле да је дошло време да се Бајденовој администрацији наметне нови приступ Балкану.

„Да на самом почетку њеног деловања енергично захтевају редефинисање политике према нама, што значи враћање на оно што су радили деведесетих година. Тако да је све то више у функцији притиска на америчку администрацију. С друге стране, то је покушај да нас заплаше, да помислимо да ће се то и десити у пуној мери, па да потрчимо да тражимо некакав лажни компромис“, каже Анђелковић.

Америчка администрација има исувише проблема код своје куће и на другим меридијанима, да би се у пуном капацитету бавила Балканом, а уз то, и свет се битно променио – Америка је много слабија него што је била деведесетих, а друге силе су много јаче. У таквом контексту, антисрпски лобисти ипак не могу да раде по обрасцу из деведесетих, закључује Анђелковић.

У извештају под називом „Поновно покретање дијалога између Косова и Србије“, на 27 страна, у пет поглавља, говори се о улози ЕУ у преговорима о техничким питањима, али аналитичари Међународне кризне групе помињу и три опције за постизање компромиса.

Прва је награђивање Србије, која би, као награду за признање косовске независности добила донаторску подршку и чланство у ЕУ. Друга је признање независности Косова у замену за стварање аутономних зона Срба на КиМ и Албанаца у Србији, а трећа опција је размена територија.

МКТ – група која производи кризе

Међународна кризна група је међународна невладина иницијатива за решавање сукоба, на чијем се челу налазе утицајни политичари на измаку својих каријера, попут бивше америчке државне секретарке Медлин Олбрајт или бившег финског председника Мартија Ахтисарија, који нису једини везани за конфликте на Балкану. Међу руководиоцима ове организације налазила се и некадашња главна тужитељка Хашког Трибунала Луиз Арбур.

Као промотери глобалних политичких трендова, МКГ је служила и служи за промоцију циљева глобалних западних центара моћи, због чега се неретко налазила на мети критика, чак и на Западу.

Тако је новинар и писац Том Хазелдин, уредник часописа Њу лефт ривју, оштро критиковао МКГ као организацију која је наизглед непристрасна и независна, али организацију која заговара НАТО ратове.

И сама МКГ некада се понашала врло невешто, као 2013, када је награду за мир доделила тадашњем мјанмарском председнику Теин Сеину, у тренутку када је Хјумен рајтс воч објавио извештај о етничким чишћењима које подржава Сеинова администрација.

Наредне године, часопис Трд ворлд квортерли, објавио је низ чланака у којима се критикује утицај чланова МКГ на доносиоце спољнополитичких одлука, бизнис „производње криза“ и методологију којом се аналитичари МКГ служе у својим истраживањима, а 2016, група се, због свог извештаја о Сирији из 2011, нашла под салвом критика проминентног и утицајног политиколога Николаса Ное.

Извештај МКГ под називом „Успорено самоубиство сиријског режима“ не само да је подстакао прерано и катастрофално одбацивање дипломатских решења које помогло да се грађански рат у Сирији продужи, тврди Ное.

„Такође је одустао од главне улоге због које првенствено постоје невладине организације за мир, промоцију и ублажавање сукоба: залагање за снажно међународно ангажовање и преговарачка решења која безбедност цивилног становништва сматрају најважнијом“, закључио је он.