Припреме за усвајање другог циклуса Индивидуалног акционог плана партнерства између Србије и НАТО-а, познатог по називу ИПАП, у овом тренутку су у завршној фази, рекао је крајем прошле године помоћник министра спољних послова Србије задужен за безбедносна питања Бранимир Филиповић.

Како је најављено, нови трогодишњи ИПАП, највиши механизам сарадње НАТО-а са партнерским државама, требало би да буде усвојен до краја овог месеца, а биће допуњен и новим активностима у областима војне и научно-технолошке сарадње, као и у домену информатичке безбедности.

Према Ковачевим речима, ИПАП је механизам који у доброј мери више служи НАТО-у него самој Србији.

„Србија у оквиру тог документа изражава своје намере о сарадњи, а питање је чланица НАТО-а да ли ће те намере у правом смислу и прихватити. Пошто су намере Србије транспарентне и конкретне, оне углавном и бивају прихваћене, док НАТО кроз ИПАП у суштини настоји и у доброј мери успева да контролише реализацију свих кључних државних функција. Тако је наиме конципиран сам документ и он обухвата не само војна питања, већ и кључна питања од стратешког интереса за НАТО“, указује Ковач.

Пре свега, како наводи, ИПАП обухвата спољну и безбедносну политику, што је једно поглавље у оквиру тог механизма, затим обухвата унутрашњу политику и економске реформе, али и одбрамбена и војна питања у оквиру којих је доста кључних питања из домена надлежности система одбране и војске.

„Ту су политика одбране, оквири реформе одбрамбеног система, реформе војске, планирање одбране, питање интероперабилности, као и економија, односно трошкови за функцију одбране и развој војске. Такође, ту се разматра и стратегија јавног информисања коју НАТО непрекидно намеће у функцији промоције Алијансе у Србији, са намером успостављања сарадње привредних субјеката и научно-истраживачких организација са институцијама НАТО-а или са сличним институцијама из држава чланица Алијансе“, објашњава Ковач.

Из прегледа поглавља које обухвата ИПАП види се да је реч о амбициозном програму, чији су циљеви увид у сва стратешка питања из домена надлежности Републике Србије и утицај на те процесе кроз различиту сарадњу, примећује наш саговорник.

„ИПАП представља и известан обавештајни механизам кроз који се прикупљају и редовно ажурирају информације које се односе на безбедносну, економску, спољнополитичку, одбрамбену, па и војну димензију сарадње“, истиче Ковач.

Када је реч о најављеном проширењу подручја војне сарадње, наш саговорник каже да НАТО из године у годину покушава да наметне што већу динамику активности.

„То смо видели и прошле године — обимне активности, првенствено војне вежбе које су се одржавале по темама које одговарају НАТО-у, па чак и на просторима који су политички проблематични и који представљају део матрице наступа НАТО-а ка Истоку“, сматра Ковач.

Он додаје да научно-технолошка сарадња јесте део постојећих активности, као и да постоји жеља НАТО-а да се она прошири на област одбрамбене индустрије, за потребе производње оружја и војне опреме.

„Чак се, кроз притисак НАТО-а, настојало да се донесе закон којим би била омогућена приватизација војне или одбрамбене индустрије, што се на срећу није десило. Постојећим законом је ограничено да већински власник мора да буде Србија, али је очигледно да је постојала тенденција откупљивања дела те индустрије, нарочито оног који је профитабилан и који има јак уплив на тржишту у кризним регионима света“, примећује Ковач.

Како наводи, део ИПАП-а који се односи на такозване сајбер претње и хибридно ратовања такође представља вид ширења сарадње Србије и НАТО-а.

„Сигурно је да се у делу те технолошке сарадње по питању сајбер безбедности могу разменити нека искуства и видети како то други раде, али у конкретном смислу кроз сарадњу није могуће унапредити заштиту наших информација. Напротив, то је индивидуална ствар сваке државе или војно-политичког савеза и могуће је да НАТО то уради за своје чланице, али ми као војно неутрална држава треба да тражимо сопствена решења у смислу технологије и организационих форми унапређења те заштите од сајбер претњи“, категоричан је Ковач.

На питање зашто је НАТО-у толико важно да прошири сарадњу са Србијом, Ковач каже да је у току процес који предводе САД, Велика Британија, Француска, па и Немачка, чији је циљ да се „затвори“ та „црна рупа“ на Балкану. Они то, како наводи, чак и не крију.

„То је део стратегије којим читав овај простор треба да се интегрише у НАТО, да не остане ништа у залеђини иза земаља које су на првој линији Алијансе у наступу ка Истоку. На сцени управо видимо реализацију тог плана — игнорисање воље народа у државама попут Црне Горе, где се знало да је преко 70 одсто народа против чланства те земље у НАТО-у. Слично се ради и у Македонији, супротно интересима првенствено македонског народа, а иде се ка изградњи регионалног приступа интеграцији албанског народа и изградњи прве фазе те творевине ’велике Албаније‘“, сматра Ковач.

„Видимо шта се ради и у вези са Косовом. У питању је дугорочан процес различитих притисака и комбинација повезаних са уцењивањем српских власти да прихвате оно што народ такође не жели, односно да прихвате неки обавезујући споразум, при чему би и тај део територије суштински био интегрисан у НАТО, а Кфор би био преименован у неке сталне снаге Алијансе базиране на том простору“, упозорава Ковач.

Према његовим речима, слично се ради и у Републици Српској, где су у току покушаји промене имена, суштине бића и права српског народа на простору БиХ.

„Тиме би Србија у сваком смислу била изолована и економски уцењена, јер је у много чему зависна од Запада. Сигуран сам да сами не можемо да се одупремо том притиску и било би пожељно да нашу војну неутралност подрже и друге велике силе света, пре свега мислим на Кину и Русију“, закључује Ковач за Спутњик.