Слађан Вучковић је током обележавања почетка бомбардовања у Нишу рекао да се НАТО пре 20 година дрзнуо на кукавички чин – да нападне све нас, нашу децу, нашу земљу, малу али поноситу.

На данашњи дан пре 20 година Слађан је био на терену у склопу редовних активности војске. Његов посао био је да уништава убојита средства. Тада се наизглед мирно поподне претворило у агонију.

„Нисам бринуо за себе, дао сам заклетву држави још 1982. као питомац војне школе. Бринуо сам за породицу, супругу и двоје деце. Ћерка је тада имала непуних десет, а син непуних пет година“, рекао је Слађан Вучковић.

Сећа се да је 25. априла било прохладно поподне када је чистио терен од бомби. Очистио је 106, а онда је на ред стигла и та 107. која му је променила живот.

У експлозији те бомбе остао је без обе руке и једне ноге.

„Сећам се експлозије и дима и како покушавам да нађем наочаре… Крв ми се сливала низ лице, али видим да колеге трче према мени. Не осећам физичку бол, само бол у души. Сада више никад нећу моћи да помилујем децу, да их учим да цртају, пишу, да играмо кошарку“, испричао је заставник прве класе у пензији Слађан Вучковић.

Тада су, каже, деца још била мала, а на њему је био велики терет – како им објаснити да им је тата другачији јер је радио свој посао и уништавао бомбе које су тате неке друге деце послале на нас.

„После неколико месеци деца су ми дошла у посету. Био сам пресрећан што их видим, али и тужан што више не могу да их ухватим за руку. Када су отишла, плакао сам…“, испричао је Слађан Вучковић.

Његова деца су, истиче, прерано одрасла и суочила се са суровом стварношћу коју доноси рат.

„Никад нисам опростио НАТО агресију. Колико је породица уништила… Нека је жртвама слава и вечно им хвала“, овим речима Слађан Вучковић завршио обраћање у Нишу.