Србија и Закон о родној равноправности: Како су домаћи законодавци премашили европску норму

Закон против чијих су појединих одредби стала сва стручна тела која се баве српским језиком и прописивањем језичких стандарда, Закон о родној равноправности, у Народној скупштини усвојен је 2021. године са великом већином гласова посланика: 163 је било “за”, а свега 10 “против”. Каква ће бити његова даља судбина и да ли ће посланици новог скупштинског сазива уважити примедбе Матице српске и Српске православне цркве, али и Одбора за стандардизацију српског језика и Савета за српски језик, за сада је неизвесно како је показало истраживање РТ Балкана на ову тему.

Родно осетљиви језик једна је од коцкица у мозаику вредности и стандарда које треба да усвојимо на путу ка Европској унији. Али, у конкретном случају не само да смо достигли, већ смо и надмашили европски стандард.

Како је за РТ Балкан указала проф. др Катарина Беговић са катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду ми смо једина држава у Европи у којој је оваква употреба родно осетљивог језика облигација.

“Свуда у ЕУ је то препорука, нигде није облигација. У свим тим правилницима ЕУ, укључујући и онај који се односи на хрватски стандард, који је структурно нама најближи, експлицитно се наводи да треба избегавати паралелне форме где год је то могуће”, истиче проф. др Беговић.

То су форме попут: професори/професорке анализирали/анализирале су одредбе Закона о родној равноправности и закључили/закључиле да је у деловима неуставан.

Колико смо били добри ЕУ ђаци у доношењу овог закона о томе можда најбоље сведочи пример нама суседне државе, која је увела родно осетљиви језик у закон пре неколико година, која је чланица ЕУ и чији језик добро разумемо – Хрватске.

За почетак, у Србији питање употребе родно осетљивог језика регулише Закон о родној равноправности, а у Хрватској Закон о равноправности полова. Кроз цео хрватски закон, првенствено се говори о равноправности полова, мушкараца и жена, док је у српском, што указује и сам назив закона, акценат на родној равноправности.

Род означа друштвено одређене улоге, а пол представља биолошку карактеристику, како се то разјашњава у српском закону. Такође, по слову домаћег закона, “родно осетљив језик јесте језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу”.

Такве одредбе у хрватском закону нема, као што се нигде не помиње ни обавезна употреба родно осетљивог језика.

Наиме, хрватским законом је прописано да се код доношења решења на радно место и других решења о правима и обавезама државних службеника/ца користи назив радног места у мушком и женском роду (Члан 13, тачка 6), као и да све образовне установе, као и све друге, морају у садржајима сведочанстава, сертификата, лиценци и диплома користити језичке стандарде у складу са овим законом, наводећи струковне квалификације, звања и занимања у женском, односно мушком роду, у зависности од пола примаоца/приматељице документа (Члан 14, тачка 5).

За разлику од хрватског, српски Закон о родној равноправности прописује да органи јавне управе и послодавац посебним мерама морају обезбедити “употребу родно сензитивног језика како би се утицало на уклањање родних стереотипа при остваривању права и обавеза жена и мушкараца” (Члан 10, тачка 6).

Чланом 25 прописује се употреба родно осетљивог језика у називима радних места, положаја, звања и занимања за органе јавне власти, док се чланом 37 у области образовања као једна од дужности наводи и “коришћење родно осетљивог језика, односно језика који је у складу са граматичким родом, у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада”.

Дакле, домаћи закон, за разлику од оног из чланице ЕУ, прописује не само обавезу навођења звања и занимања у мушком и женском роду, већ и обавезну употребу родно осетљивог језика и то не само у јавној управи већ и уџбеницима.

За разлику од Србије, у Хрватској је у Уџбенички стандард унета одредба којом се јасно прописује да се у уџбеницима промовише “равноправност полова на примерен начин”, али “не нарушавајући притом комуникацијски ниво и природност хрватскога језика”.

У Србији и медији су дужни, дакле не у форми препоруке, да користе родно осетљиви језик (“средства јавног информисања дужна су да приликом извештавања користе родно осетљив језик”, Члан 44), док у Хрватској такве одредбе уопште нема.

Медији се у Закону о равноправности полова позивају да “промовишу свест о равноправности жена и мушкараца”. Обавезе употребе родно осетљивог језика нема ни у хрватском Закону о медијима.

Занимљиво је, међутим, да се свуда у овом закону регулишу права и обавезе новинара, не и новинарки, главног уредника, не и уредница, односно да се занимања употребљавају искључиво у мушком роду, иако је закон од 2004. године три пута мењан (2011, 2013. и 2022. године).

Можда је разлог томе и то што хрватски закон, за разлику од српског, нема међу казненим одредбама оне које се односе на некоришћење родно осетљивог језика. У српском закону за кршење одредби које се односе на употребу родно осетљивог језика у органима јавне управе и коришћење родно осетљивог језика у уџбеницима прописане су новчане казне од 5.000 до 150.000 динара.

Треба још додати, да за разлику од хрватског закона који се на свом почетку позива на директиве ЕУ, српски закон регулише питање родне равноправности и у областима као што су информационо-комуникационе технологије, саобраћај, енергетика, заштита животне средине, спорт, одбрана и безбедност, чега у хрватском закону нема.