Срби са севера Космета на годишњицу „независности“: Шта нам се то догодило?
Getty © Carsten Koall
„Било је 17. фебруара пре 18 година тешко, али је данас много теже и биће све горе и горе“!
Овим речима, данас, на 18. годишњицу албанског проглашења независности Срби на северу Косова и Метохије упоређују оне дане и ове сада, када ништа више није и ништа више неће бити исто.
Сећања на 17. фебруар 2008, када су Албанци у Приштини на седници скупштине која је трајала једва 40 минута изгласали независност, у Северној Митровици још су свежа, као да је јуче било.
Био је то један од оних дана каквих је тих година било много, свакодневне пуцњаве, када је у ваздуху висило хоће ли са оне стране главног моста ударити на северни део града, на Србе, хоће ли на мосту и око моста лећи крв.
„Било је тешко, било их је са оне стране моста много, много више од нас, били су наоружани, спремни на све, све УЧК ветерани, али са ове стране нико није ни једном помислио да устукне. Нико да се преда, да се повуче“, кажу данас у Северној Митровици.
И сећања на мартовски погром, четири године раније, још су била свежа. Тада је мост одбрањен, али је Колашинска улица била пуна крви. Двоје људи је на правди бога убијено. Те и претходних година, месеци, касније, на мосту и око моста било је много рањених. Сукоби сваки час али се Срби са моста, са севера, нису дали.
„Живот се од тог 17. фебруара за нас Србе на Косову мењао из дана у дан, из недеље у недељу али је сећање на тај дан остало живо.Оно што су тада наумили они данас остварују са пуном помоћи оних који су овде дошли, наводно да нас заштите, да спрече етничко чишћење. У ствари сво то време радили су на неутрализацији нас Срба, како би сломили и скршили наш отпор. Испрва, иако су међународне снаге биле ту, убијали су нас на све стране. После, то се свело на мању меру јер су Срби уплашени напустили своја села, куће, градове. Са проглашењем независности креће институционализовани тероризам над Србима, а то је нешто најгоре што човеку може да се деси“, прича за РТ Балкан један од Срба из Северне Митровице, сведок и 17. фебруара и мартовског погрома и свих погрома над Србима на КиМ пре и после тога.
Једино што тероризам може да заустави су институције, закључује наш саговорник, а када институције почну да спроводе тероризам, угњетавају људе, онда људима који су мета нема више опстанка на тим просторима. И то је проста истина са којом се суочавају Срби на северу.
„Последњи удар који нам се спрема је гашење просвете и здравства, онога што је од Србије остало на Косову, што се увелико најављује из Приштине, а уз ћутање Београда. Нестанком српских школа, нестанком здравства у српском систему, шта ће Србима остати осим цркве и вере? А сви знамо да црква не може издати документ, за документ морамо у косовске институције, за лечење мораћемо у косовске болнице. Ако кренемо у косовске школе, у косовске болнице, онда више и нећемо бити Срби, онда ћемо бити некакви ‘косовари’, баш као што сада стоји у косовским документима када узмемо личну карту, возачку, друге документе“, описује тешке невоље које су задесиле и које тек чекају Србе наш саговорник, који у Северној Митровици живи са супругом и троје деце, све троје иду у основну школу.
Ове 2026. године, 18. од проглашења независности, чини се да је све ближи дан када ће на школама у којима на Косову и Метохији уче српска деца осванути косовске заставе, унутра слике Адема Јашарија, а часови почињати лекцијама о „УЧК ослободиоцима“.
„Многе ствари нама Србима тек накнадно дођу у главу, јер ми не размишљамо толико далеко и дубоко. Кажемо, па добро, и ако уђу у школе наставници ће бити Срби, деца ће бити српска… И на томе се завршава наше плитко размишљање коме смо као народ склони. Не размишљамо шта ће бити сутра када поставе слику Адема Јашарија, када у учионицама пусте химну Косова, када се у школама буде обележавала годишњица независности, погибије ‘знаменитих’ УЧК бораца. Шта ћемо тада? Све то за мене значи сам једну ствар – када се то деси први пут, када у школи пусте мојој деци химну Косова, после тога моја породица и ја више нећемо бити овде. И нисам једини који тако мисли и који ће тако урадити. Јер ако смо ове године славили Светог Саву а идуће ћемо Мајку Терезу то значи да овде више нема места за нас, да ћемо ићи тамо где се слави Свети Сава“, јетко, пун горчине прича наш саговорник.
И понавља, сада је апсолутно теже живети на Косову него онда, и 2004. и 2008. и пре и после тога. Подсећа нас, тог дана када је Косово прогласило независност Северна Митровица је била пуна људи. Сада је Митровица празна.
„Ти људи очекивали су само једно, да ће после проглашења независности Албанци, екстремисти са југа, кренути на север да доврше посао. Људи су били на мосту, спремни да се супротставе томе, знајући да неће моћи да зауставе Албанце, хиљаде, десетине хиљада људи које су очекивали са југа. Колико год незамисливо и филмски изгледало, тих 20.000 Срба, или мање колико је било у Митровици, северно од моста, чекали су милион Албанаца са југа и нико се није померио, нико устукнуо, нико побегао“, присећа се 17. фебруара наш саговорник из Митровице.
Сада су та времена давна прошлост. Сада су косовски полицајци и специјалци, све Албанци, на сваком кораку у Северној Митровици, у свакој улици, на свакој раскрсници, крај споменика Кнезу Лазару, што је те 2008. било незамисливо, све до ових наших дана.
„Пуне су улице, нарочито шеталиште, Албанаца који добацују нашим ћеркама, мајкама, сестрама, супругама. И све је то део једног те истог линча који се према нашем народу спроводи по читавом Косову. Све је то само сејање страха у кости Србима са намером да нас је овде што мање“, каже наш саговорник.
Шта се то у Србима за ових 18 година променило, како се могло догодити оно што се догодило, да Север падне тако лако, да слободна територија постане окупирана?
„Тада је непријатељ био испред нас и чекали смо га. Сада је међу нама и иза нас и око нас. Сада је непријатељ српског имена и презимена. Дотле је дошло. Видите сад акције косовске полиције, налазе по северу оружје, униформе, муницију, зар мислите да су толико способни да све то нађу без издаје изнутра, без доушника? За неки мали уступак. А замислите тек колико би издаје било да се у Србима појави спремност на било какав вид отпора, при том не мислим на оружани отпор, него отпора на оно што се сваки дан дешава, да не смемо да ставимо своју заставу у Северној Митровици“, речи су овог Србина.
Тај град, једноставно, наставља, није више оно што је био. Из месеца у месец из године у годину све је празнији, ако од 15. марта почне примена закона о странцима, ако се настави удар на Универзитет, Северна Митровица ће остати празна. Тога су овде сви свесни.
„Нажалост, север Косова, Северна Митровица данас све више личе на човека који још није покопан, али је мртав. Само је још тај крст који ће да остане иза нас. И сви ми знамо да је оно што нас чека неизбежно, да немамо шансе да било шта променимо, осим да све ово што имамо заборавимо и одемо негде а немамо где“, тешка срца ређа сурове косовске истине наш саговорник.
Некад је шеталиште у Северној Митровици било пуно деце, родитеља, породица са децом од пет, шест, седам, осам година. Данас шетају младићи од 25, 27 или 30 година. Нарочито викендом шеталиште је пуно Албанаца, а Срби одлазе у централну Србију да би бар за викенд осетили парченце нормалног живота и парченце слободе.
Каже, за ових 18 година само једном се појавила нада да ће бити боље. Парадоксално, било је то новембра 2022. године када су Срби напустили косовске институције.
„Тада је цео град мислио да је ово север и да је ово Србија. Тада су Срби мислили да су скинули јарам са врата јер су у тим институцијама били само марва, волови који су вукли плугове да би други сејали и жели. Тада се јавила нада да ће неко са стране чути вапај Срба са КиМ, да ће зауставити прогон и погром, и радити оно што Срби раде 25 година, борити се за истину. А истина је да су Срби овде своји на своме. Сада је пука истина да ће нестати из јединих урбаних средина у којима су живели на целом Косову“, прича даље.
И за крај, неумитно питање, размишља ли он, његова супруга, о дану када ће морати да кажу сада је доста, не можемо више да издржимо, морамо све што је наше овде оставити и кренути некуд, у непознато…
„Кад трезвено размишљам, мислим да сам то морао урадити још јуче, да сам данас већ закаснио. Оно што знам јесте да ћу бити један од последњих, ако не последњи, који ће отићи одавде. Кад о томе размишљам видим себе као на некој сцени, у позоришту у централној Србији, где ће ме сви гледати као неког глумца, а ја ћу бити на некој ледини, у неком шатору, у некој срушеној страћари, разореној школи, у некој забити, где ће се опет поновити сцена као она са Србима из РСК, где ћу клети свој живот зашто нешто нисам урадио раније“, каже.
Питао сам га на крају како ће све то сада, или једног дана, када дође време објаснити својој деци, они су сада још мали, тешко да шта озбиљније разумеју…
„Много ствари не разумеју још, мали су, али ми често кажу, питају ме – зашто неко дира и напада нашу Србију? На прелазу ме питају да ли смеју да махну полицајцима и они знају ко су наши. Кад су уклонили онај знак Митровице на ћирилици питали су ме зашто нам нападају Србију… Рекао сам им да ћемо направити бољу…“, казао ми је, а онда су са друге стране телефонске везе кренуле сузе, тешке, мушке, оне које боле као ватра.
Сузе човека прекаљеног у тешким изазовима, сада сломљеног пред неумитним истинама.
Оне које је тешко разумети ономе ко ни једном у животу није замислио тај дан када мора оставити све, спаковати живот у пар кофера и кренути, ономе који није оставио кућу, њиву, ливаду, очев гроб и кренуо у непознато.
