СРБИ И РУСИ НАЈЈАЧИ КАД СУ ОКРЕНУТИ СВОЈОЈ ВЕРИ: Отац Виталиј Тарасјев о нераскидивом братству две земље

СРБИЈА и Русија и у наредних 100 година делиће добро и зло. Ко хоће да види, тај ће приметити да обе наше земље иду заједно ка духовном преображају и да су од деведесетих крупни кораци два истокрвна и истоверна народа на том путу учињени.

У разговору, за „Новости“, Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Руске православне цркве у Србији, уочи предстојећег „београдског“ обележавања 100 година од доласка руских емиграната који су бежали испред крваве Октобарске револуције, додаје и да много тога веже Русију и Србију:

– Споменик Стефану Немањи у Београду који је пројектовао „наш“ Александар Рукавишњиков, или могућност коју нам је дао српски народ, да украсимо Храм Светог Саве, заветни храм српског народа на Врачару, мали је, али највидљивији део пута који прелазимо по заједничкој стази преображења.

Разговор са старешином Храма Свете Тројице водимо у цркви коју Београђани зову и „белогардејска богомоља“, а овај јединствени комад земље на Ташмајдану, Руској цркви поклонило је старешинство Цркве Светог Марка 1920. на молбу тадашњег патријарха српског Димитрија. Светотројичина руска црква направљена је 1924. по пројекту архитекте Валерија Сташевског.

Београђани кажу да црква није имала темеље јер су Руси мислили да ће се брзо вратити?

– Није до краја тачно. За класичне темеље није било пара јер је та 1920. била година када се израњавани Београд поново уздизао, а Руси су пристизали у великом сиромаштву. Краљ Александар је владар који је унесрећеним Русима пружио сву тада могућу људску и материјалну помоћ. Остало је забележено да је лично тражио „ухлебленије“ за сваког Руса који му се пожалио. Српски народ је следио свог краља. Близу 80.000 људи из далеке земље пристиглих преко Турске, из бугарских избегличких кампова и са других страна, примано је широм Србије као најрођенији и није чудо што су се трудили да јој узврате љубав.

 

Кажете да се догађаји од пре једног века не могу заборавити?

– Само у Александровој Краљевини руски интелектуалци којих је било око 90 одсто међу пристиглима добијали су посао равноправно са домицилним становништвом и у државној управи. Официри који су хтели да наставе службу у краљевој војсци добијали су намештење, исти чин и плату. Комплетни манастири са монаштвом су долазили у Србију и неколико хиљада руских монаха заједно са српским братствима духовно су уздизали ратом раскрварену земљу. Уосталом, чувени генерал Петар Николајевич Врангел, руски племић скандинавских корена, у тестаменту је тражио да га из Брисела где је умро врате у братску земљу и сахране међу пријатељима. Земни остаци најчувенијег козачког команданта „беле Русије“ од 1929. почивају у нашем храму.

Како су Руси дочекани у осталим деловима краљевине?

– Нигде као у Србији. У Вршцу где је био Паженски кадетски корпус никла је и црква. Ову војну школу пресељену из Петербурга претходно је у Русији завршио и краљ Александар.У Загребу, Руси су ишли у српску цркву на Мирогоју, у Сарајеву су такође похађали храм СПЦ.

Црквена општина је била у Крању али без храма, па су се људи окупљали у стану. У јесен 1944. готово 90 одсто Руса који су већ постали Срби кренуло је у нову сеобу испред Црвене армије на Запад.

Избеглице из велике земље донеле су са собом много?

– Пре свега љубав према Христу и вери, а затим и знања и вештине које су стекли у руским школама. Међу стотинама мислилаца и теолога, овде је проповедао велики светитељ Јован Шангајски Максимовић. Он је био српског племићког порекла и славио је Светог архангела Михаила. Његови су избегли пред Турцима у Русију, а вратио се на челу изгнаних монаха да би одатле наставио свој светачки живот. Читави манастири из Русије су долазили, тако да се у Земуну настанило монаштво Љесјинског манастира са чудесном камнеом, иконом Лисинске Богородице која је нађена у шуми и за коју је утврђено да је људска рука није створила. Цео тај манастир је 1944. отишао у Париз. Богородица Курска Каринаја из Курска такође је са монаштвом дошла у Србију, а сада је та светиња у Њујорку.Чувена игуманија Ангелина Грачова дуго је била настојница манастира Ваведење у Београду где су биле руске монахиње, а руски монах Амбросије у манастиру Миљково био је духовни отац чувеног оца Тадеја Витановачког.

Допринос „белих“ Руса Србији није само верски?

– На понос оба народа, овде су радили архитекта Николај Краснов којем су Срби поверили да ради у Архитектонском одељењу Министарства грађевина. Обновио је Цркву Ружицу, направио Палату министарства финансија Краљевине Југославије на углу Немањине и Улице кнеза Милоша, где је данас смештена Влада Републике Србије. Палата у којој је смештено Министарство иностраних послова такође је његово дело као и зграда Архива Србије у Карнегијевој улици. Мост краља Александра И, који је повезао десну и леву обалу Саве, односно пилон, такође је он урадио и још десетине најрепрезентативнијих објеката.

Професор Игнатовски је оснивач „Интерне Б“ клинике, архитекта академик Фармаковски такође је аутор многих грађевина. Уметница Олга Јанчевецка била је узор првобитној певачкој естради у краљевини, а потом звезда у Италији, а балерина Нина Кирсанова утемељивач је школе балета у Београду…

На улазу у ваш храм налази се спомен-плоча палим руским добровољцима у ратовима деведесетих.

– На плочи је више од 40 имена палих Руса, од ратова у РС до Косова, мада их има више погинулих. Само неосвештени људи и они који не знају историју замерају. То су били обични руски људи, патриоте, углавном војна лица која су дошла да заштите српски народ од геноцида у деведесетим годинама. Гроф пуковник Николај Рајевски пао је 1876. у својој 37. години у Адровцу крај Ниша у Српско-турском рату на челу руских добровољаца, а треба се сетити и да су бројни српски војници избегли у сеобама у Русију, давали животе за њу и православље.

Говорите о препороду наша два народа, на шта конкретно мислите?

– Бог свакој генерацији да шансу да изгради нешто ново, а сваки духовни препород траје две до три генерације. Тако је записано у Старом завету, баш на примеру старозаветног јеврејског народа који је имао велика искушења. Негде деведесетих Срби су постајали свесни да су народ Светог Саве, а у Русији је такође кренуо повратак вери. Од тада са пута су отпали „верски помодари“, а корпус православних који живе хришћански и литургијски је значајно оснажен. Поносан сам када испред Храма Светог Марка у недељу видим редове верника који чекају исповед, а код нас који сваки дан служимо литургију, број верника се непрестано увећава. Суботом када се служи бденије у нашем храму, црква постаје мала.

Трећа сам генерација свештеника у Београду и сведочим да раније тако није било. Само, треба бити стрпљив. Препород народа у књигама бележи се на пола странице, а у стварном животу то су три генерације.

Како тече препород у верском животу Русије?

– У Русији је данас верски живот савремено устројен и више немамо епархије велике по 1.500 километара, него 400 епископа служи народу на далеко мањој територији тако да су увек међу људима. Код нас су канонизовани великомученици пострадали за веру у Октобарској револуцији. Део шала краљевића Андреја патријарх Московски и целе Русије Кирил поклонио је нама као светињу.