Срамно је колико се о њима не зна: „Жене јунаци Великог рата“ – Против старлета као узора девојкама

Професорка књижевности Милена Ковачевић написала је књигу о седам хероина Великог рата због колективног незнања о најсјанијем периоду српске историје и жеље да старлете не буду животни узори девојчицама.

У књизи Милене Ковачевић „Жене јунаци Великог рата“ описано је седам Српкиња хероја Првог светског рата у седам кратких прича а књигу је илустровао наш познати илуструтор Владимир Крстић Лаци.

„Дужни сте само да запамтите“: Седам хероина Великог рата

Седам хероина Великог рата су Милунка Савић, као најпознатија жена борац с ових простора, Мара Петровић која је имала 13 одликовања, једно више од Милунке, Живана Терзић, Даринка Грујић Радовић која се бавила српском сирочади и на све могуће начине покушавала да им обезбеди егзистенцију, Софија Јовановић, Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка Вукотића и Флора Сендс, „Наша Енглескиња“ која је у рату била не само војник, него и болничарка, преводилац хуманитарац.

Последња прича у књизи посвећена Флори Сендс зове се „Дужни сте само да запамтите“ и на неки начин заокружује читаву идеју књиге, каже за Спутњик Милена Ковачевић.

„Жене јунаци Великог рата“ за све генерације

Књигу је објавио Александар Миљевић у оквиру свог „Добродетеља“ у едицији „Добро дете“ и намењена је деци узраста од осам до 18 година. Међутим, ауторку је изненадило што су и нека млађа деца којима је књига читана, добро реаговала на приче.

Књига конципирана тако да постоји сажета биографија, најједноставнија могућа, затим једна анегдота и прича којом је оживљен реалан историјски догађај за све хероине, осим Флоре Сендс, код које је дата једна „потпуно уметнички замишљена прича.

„Одговор деце којима су читане приче је веома добар и то ме радује. Видим да се и неки одрасли људи, пошто је нама тај период недовољно јасан, веома повољно изјашњавају о књизи. Тако да је писана за узраст од осам до 18 али могу да је читају други, није проблем“, каже наша саговорница.

Најчувенија лажна вест о женама херојима

Милена Ковачевић је у истраживању користила различите историјске материјале, углавном књиге у ПДФ формату, али не Википедију и сличне изворе због недовољне поузданости. Највише података нашла је у књизи Милене Жикић „Жене у српским ослободилачким ратовима 1912 – 1918“ у којој је сазнала да је Живана Терзић ратовала и у српско-турским ратовима.

И документарни филмови су били значајан извор у истраживању тако да је прича о Василији Вукотић настала на основу документарца о Мојковачкој бици. Погледала је и доста документараца о Милунки Савић чак и неке где је она лично говорила. Користила је и историјске свеске и уџбенике, а консултовала се са колегама професорима историје, пошто је она професор књижевности.

„Све сам информације проверавала јер на интернету има доста ‘фејк вести’ од којих је најчувенија она да је Оријент експрес чекао Милунку, што није тачно“, открива Милена Ковачевић.

Срамота је колико не знамо о најсјајнијем делу наше историје

На питање колико не познајемо тај део наше историје, одговара да је била страшно изненађена кад је дубље ушла у изучавање епохе колико тога не зна додајући да ју је било срамота. Сматра да су људи свих генерација рођени после Другог светског рата без неког Солунца у породици који би им приповедао о тим временима, веома ускраћени а да је тих педесетак година заборављања учинило много.

„Мислим да генерално ми не знамо ни десети део о том периоду. Зато су и неки одрасли људи којима књига није намењена били изненађени и имали позитивне реакције јер су осетили да их је нешто такло, да су им се одшкринула нека врата и пожелели су и они сами да мало уроне у причу о том заиста херојском периоду. Мислим да је то најсјајнији период наше историје, ако изузмемо средњи век и стварање државе, што је било моћно али нама далеко. Ово је у релативно ближој историји најсјајније време Србије, што се и видело после Великог рата по успону наше земље“, истиче Милена Ковачевић.

Подсећа да је од 1918. до почетка Другог светског рата Србија веома напредовала и да је, примера ради, међу првим земљама у Европи организовала ауто трке и имала пројекцију ТВ програма на Сајмишту. У међуратном периоду Београд је био метропола и поштована престоница, наглашава саговорница Спутњика.

Ако заборавимо прошлост – појешће нас

Радећи у школи схватила је да деца толико мало знају нашу националну историју и да их она врло мало и занима. Желела је да их привуче историји јер „морамо да знамо своју прошлост да бисмо имали будућност“.

„Ако ми не негујемо сећање на сопствени народ и сопствену државу –појешће нас. Што каже Његош: Крвници јаки и опаки сатраће нам племе у семену. Дакле, са свих страна хоће да нас униште и ако ми сами будемо заборављали и олако то схватили – да, нестаће нас“.

Уместо жена-хероја у рату и породици, узори девојчицама – старлете

С друге стране, прича о томе шта се једној савременој девојчици данас нуди као узор довела је до тога да „губи децу у школи“. Девојчице напуштају школу, не желе да буду школоване јер неће имати осигурану егзистенцију јер се од „завршених факултета и честитог рада живи тешко“.

„Много је лепше бити нека која снима своје голо тело и слика се у Абу Дабију, Њујорку итд.“

Додаје да јој се дешавало да ученице није извела до завршетка средње школе јер су желеле да буду старлете, што је њој страшно „и као професору, и као мајци, и као жени“. Као конзервативна Српкиња сматра да наше традиционално васпитање није смело да се мења, али се променило и зато сад имамо „агресивне девојчице које су много агресивније од дечака“.

„Хероине Великог рата су биле јаке и моћне али су се све, осим Маре Петровић којој је ампутирана нога током Кајмакчаланске битке, оствариле као мајке. Све су оне могле да буду ратнице и чине херојска дела, али су у својој кући биле супруге и мајке па су и на том пољу биле јунаци“, закључила је Милена Ковачевић.