СРАМАН ТЕКСТ ВУКА ДРАШКОВИЋА: И у Бриселу и у Вашингтону, детектована је малигна улога Русије у Србији

Текст Вука Драшковића у дневном листу „Данас“ преносимо у целости:

Због руске, тобожње, одбране непостојећег суверенитета Србије над Косовом, Србију држе као заробљеника који не може и не сме да раскине своје окове, да се одвеже од крвавог наслеђа режима из деведесетих, крене ка Западу, духовном и моралном оздрављењу, сарадњи и помирењу у региону.

„Нека све душе почивају у миру, никада нећемо поновити ову грешку!“ – пише у Хирошими, на споменику жртвама атомске бомбе бачене на тај град у августу четрдесет и пете. Хирошима, па Нагасаки, три дана касније.

Од америчких атомских бомби, јединих у досадашњој историји човечанства које су бачене на неки народ и државу, убијено је и на одложену смрт осуђено близу пола милиона људи! Скоро сви били су цивили. Бомбе и гранате савезника починиле су сличан помор и у Немачкој, и до темеља разориле највеће градове.

И Јапанци, и Немци, прихватили су кривицу својих режима за крвави рат који су ти режими покренули. Кривицу не само за злодела немачких и јапанских нациста широм света него и кривицу за све ратне жртве и трагедије у њиховим народима.

А ми где смо? Сад ће три деценије од избијања рата у Југославији и убиства те државе. Више од двеста хиљада мртвих и рањених, неколико милиона избеглих и по западном свету расељених. Званично, рат је угашен после хрватске „Олује“, у Дејтону, и протеривањем државе Србије са Косова, пре двадесет година. Рата нема, а рат не престаје. Не убија се ни куршумима ни гранатама, него речима. Мржњом која се, као бензин по жару, просипа по неугашеним ратним ранама.

Од свршетка ратова, у којима су спаљене обе Југославије, и Александрова и Титова, у чије је и стварање и обнову узидано највише српских глава, у Србији траје, непрекинута и све жешћа, кампања слављења и уздизања главних криваца за рат, поразе и злочине. Лелекањем над само мртвим Србима, обавља се лоботомија и над мозговима људи који памте шта је било и како је било, а у душе младих, који и не памте деведесете, убризгава пропаганда о антисрпској завери Америке и Запада, зачињена култом Русије, као једине заштитнице Срба.

„Стаљин је, четрдесет и осме, био у праву!“ – поручују пропагандисти из Москве. Стаљин, заиста, и јесте био у праву. Одбили смо, тада, да постанемо Стаљинова губернија и да се – излечимо. Да добро упознамо тај загрљај и да се, чим стисак попусти, окренемо ка Европи и Америци. Као што су то учинили Бугари, Румуни, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци. Сви. И као што, данас, стотине хиљада Руса напуштају Русију, чији стратези зазиру од европског и америчког вируса демократије и људских слобода, па преко својих тајних служби настоје да потпире хаос, расколе и старе мржње међу европским државама и народима.

Србија им је централно упориште на Балкану. Због руске, тобожње, одбране непостојећег суверенитета Србије над Косовом, Србију држе као заробљеника који не може и не сме да раскине своје окове, да се одвеже од крвавог наслеђа режима из деведесетих, крене ка Западу, духовном и моралном оздрављењу, сарадњи и помирењу у региону.

Да је Стаљин био у праву, те мрачне службе не поручују ни Хрватима, ни Словенцима, ни Бошњацима, ни Албанцима. Стаљинов ланац је, данас, само за Србе и Србију. Са тог ланца отргнуле су се и Црна Гора и Северна Македонија, иако руске службе то још не признају. Лидери црногорских Срба, осуђених за неуспели пуч службе ГРУ у Црној Гори, јавно говоре да је Владимир Путин њима председник, а Русија отаџбина. Главешина једне политичке партије у Србији захтева да српски народ на Косову, цркве и манастире поклонимо Русији. Привремено, док се не уруше Америка и Европска унија!

Од свршетка Другог светског рата Србија нема својих националних служби безбедности. Од Озне и Удбе, па до данашњих служби, све су оне са генима, заветима и поступањима својих родитеља: НКВД-а, КГБ-а, ГРУ-а… Та хидра, њени молитвеници и верници, омча су око врата и Русији. Гурајући велику земљу највећег европског народа у сукоб са Европом, Русија се одваја и од Русије, од своје историје, вере, науке и културе. Европа је била узор и Петру и Катарини, творцима најмоћније европске империје, у Европу су они били загледани.

Зачиње се отпор храбрих и умних Руса, упркос масовним хапшењима и варварским претњама да ће држава одузимати и децу побуњеника! Русија, која се буни, опомиње Србију да јој Русија, која говори да је Стаљин био у праву, није ни пријатељ ни заштитник, нити је то икада била.

Коначно, и у Бриселу и у Вашингтону, детектована је малигна улога тајних руских служби и њихових испостава у Србији. Демаскирање и демонтажа те пирамиде предуслов је сваког напретка ове државе и народа у њој.