СЛУЖИЛИ БОГУ И ОТАЏБИНИ: Кад су свештеници носили и пушке и кандила

Било је то време када су свештеници носили пушке и служили опела над скромним хумкама поред пута и над широким „плавим гробницама”. По ратном распореду из 1916/17. године у јединицама војске Краљевине Србије било је више од 200 свештеника који су се борили на Солунском фронту. То су били војни свештеници који су осим уобичајених свештеничких радњи, причешћивања, исповедања, тешења рањеника, богослужења и молитви, опела, у једном неуобичајеном времену носили и ватрено оружје. Њима је посвећена изложба која ће бити отворена у четвртак, 12. марта, у Малој галерији Дома војске у Београду. Рађена на основу докумената из фондова Архива Српске православне цркве, изложба о војном свештенству у ослободилачким ратовима Србије захвата не само Први светски рат, већ дужи период, од 1804. до 1918. године.

Највећи део материјала одабраних за изложбу до сада је био непознат јавности и сада се први пут јавно излаже, објашњава Радован Пилиповић, управник Архива СПЦ.

– Биће представљена преписка црквених и државних власти, документа о раду свештеника у војсци, документа о понашању свештеника у ратним операцијама, разгоревању ратног морала. У Првом светском рату страдало је више од 200 свештеника и то највише од Бугара. Више од 300 свештеника било је интернирано по разним сабиралиштима и затворима Аустроугарске и Бугарске. После повлачења војске и владе Краљевине Србије, мали број свештенослужитеља је остао у Србији. Најважнија црквена тела и органи били су измештени на Крф и наш архив чува документацију о њиховом раду. Занимљиво је колико је тада била висока свест о томе да се све документује, као и да је на Крф донет део документације из Србије. Све је то тада изнето из Београда, прешло у сандуцима преко Албаније и вратило се у Београд, у Патријаршију, да би неко 1989. године одлучио да ту и осталу грађу Архива Српске православне цркве измести у неуређени простор у звонику Цркве Светог Марка – прича Пилиповић.

Архив СПЦ више од 20 година лежао је готово потпуно заборављен у звонику с погледом на Ташмајдански парк. Када га је још прилично прашњавог и неуређеног, 2011. године посетио заједно са новинарима, патријарх Иринеј испричао је да је некада било још горе. Међу грађом која је лежала у ходницима, пре десетак година могли су се наћи и мртви и живи голубови. А о каквом се богатству ради сведочи и прича коју је са новинарима тада поделио Мирослав Перишић, управник Архива Србије. Приликом једне од посета архиву у звонику, случајно је извукао папир који му је био надохват руке: био је то документ из 1832. године. Држава и црква су се, иначе, 2007. године обавезали да ће архив учинити доступним јавности и да ће бити решен проблем трајног смештаја вредне грађе. То је предвиђено протоколом потписаним крајем 2007. године између Српске православне цркве, Министарства културе и Архива Србије.

– Прве инвентаре добили смо 2012. године, до тада нисмо ни знали чега све у архиву у звонику има. Коначно решење још се не назире, не знамо која ће зграда бити опредељена за Архив СПЦ, али је извесно да ће она бити на територији Београда. Галеријски, поткуполни простори многих цркава у прошлости јесу били ризнице тако да та идеја да то буде архив јесте била добра, али она је запуштена, није имао ко тиме да се бави. Архив се сада увелико сређује, а део грађе доступан је стручној јавности, истраживачима и заинтересованима за историју српске државе и српске цркве. Сређен је и простор у звонику, где се и данас налази највећи део грађе, док је један мањи њен део премештен у зграду поред Патријаршије. Ту се налази наше седиште и читаоница. Радимо по француском моделу, што значи да истраживачи наруче грађу и добијају је у року од пет дана у читаоници – објашњава Пилиповић.

Осим докумената, попут записника са разних седница црквених тела, службене документације која се тиче административног живота Цркве, у Архиву Српске православне цркве истраживаче и заинтересовану јавност чека обиље најразнородније грађе: приватна преписка патријараха, митрополита и епископа, документа која сведоче о брачном моралу у првој половини 19. века, сведочанства о томе колико се новца из државног буџета издвајало за Цркву и како се тај новац трошио, плакати из прве половине 19. века…

– Питање Архива Српске православне цркве мора хитно да буде решено како би спречили даље пропадање грађе. Или да се у звонику Цркве Светог Марка успоставе микроклиматски услови на нивоу архивистике, што је могуће, или да се нађе зграда где ће архив бити смештен. Део грађе је морао да пропадне због неадекватних услова и година нерада. Црква има одговорност, као и држава, да оно што је остало сачува – истиче Пилиповић.

Тагови: Оружје, Рат, Свештеници, Српска православна црква