Слободан Вуковић: Антисрпска ратна пропаганда у служби отимања Косова

Многи новинари који су извештавали из нашег региона (пристигли с разних страна) били су жељни сензација. Највећи број њихових текстова сачињен је на основу извештаја, који су им сервирани у дослуху са евро-америчким званичницима. Зато, лажима није никад било краја, које су се временом множиле и увећавале.

„Шпигл“ је писао да ратну стратегију Срба чине масакри цивила, етничка чишћења и силовања. Да би употпунио мејнстрим приче о логорима и силовањима Би-Би-Си ворлд сервис је „300 милиона својих гледалаца обавестио да су српски снајперисти плаћени 600 долара за свако убијено муслиманско дете”. Недељу дана касније, 3. јануара 1993. године, листови „Мејл он сандеј“ и „Индепендент он сандеј“ објавили су фотографију двомесечне бебе и причу њене мајке 16-годишње босанске муслиманке, која каже да је остала трудна након што су је Срби силовали у логору за силовање. Проблем је у томе да је беба зачета у јануару или фебруару 1992, а рат у Босни није ни почео до априла.

У Немачкој је прича о силовањима зачињена маштом да би јој се дала лажна објективност, упоређујући је са масовним злочинима почињеним током Другог светског рата. Она је упакована у најбољој традицији Гебелсове пропаганде. Тако, на пример, посланик ЦДУ Штефан Шварц у јануару 1993. листу „Тагестхеман“ је изјавио: „Поново се обављају експерименти над људима као што их је у Трећем рајху чинио Менгеле“. Српски гинеколози „усађивали су босанским женама чак псеће ембрионе“. Ову лаж су пренели готово сви немачки и готово сви европски штампани и електронски медији. Британски „Дејли мирор“ такође је (4. јануара 1993) објавио ову причу, да би је поновила и „Република“(15. јануара 1993). Затим, Срби су босанским муслиманима „хранили псе“ („Тајмс“, 7. августа 1992); наређивали су босанским муслиманима да „силују животиње“ („Тајмс“, 1. јануара 1993. године).

Турски генерал Неџип Торунтај, онако, из чиста мира, каже да су Срби топовима разорили историјски мост на Дрини (мислећи на онај Мехмед-паше Соколовића описан у Андрићевом роману), као и многе минарете… У склопу тога ће тадашњи генерални секретар НАТО Хавијер Солана за Би-Би-Си рећи да се на Косову више „не могу видети мушкарци од 30 до 60 година“ („Време“, 20. 11. 1999).

Од европских званичника најдаље је отишао тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг, који је, иначе, као неспособан, ослобођен војне обавезе. Он је на седници Бундестага сутрадан, након агресије на Србију, да би је оправдао, говорио о 400.000 избеглица (што је била ноторна лаж). Затим ће више пута говорити о „геноциду“ и постојању српских концентрационих логора у Приштини са 100.000 мушкараца, „Монд“, 10. 4. 1999).

Неколико дана касније, 27. марта, је устврдио: „На Косову се не припрема геноцид, он је већ у току”, а то ће се, да би се оправдала НАТО агресија, убрзо претворити у масовну гробницу. Шарпинг је, потом, на првом програму немачке телевизије АРД у емисији „Кристијансен“, 28. марта 1999. године, да би оправдао бомбардовање Србије, изјавио да је у Сребреници убијено 30.000 људи, док је сутрадан говорио о „геноцидној политици“ Србије.

Шарпинг се на измишљотинама и оптужбама није заустављао: једна од карика у ланцу тих наизменичних оптужби (а тиме и дискриминација) у Гебелсовом стилу јесте његова изјава да су „27. марта Срби окупили 28 учитеља у селу Годен и обесили их (…) У Великом Аласу паравојне снаге су 19. 4. 1999. убиле 22 човека. Многим лешевима је ножем одсечена глава. Другима су распорени трбуси“ Све те бесрамне лажи поновиће и у интервјуу „Шпиглу“ када се влади љуљала подршка Зелених („Шпигл“, 15. март 1999) 584 и када је у немачком јавном мњењу, такође, јењавала подршка бомбардовању Србије („Шпигл“, 17. март 1999) Рудолф Шарпинг ће без и трунке стида често понављати раније изнете лажи и додати по коју нову:

„Из школе су извели наставнике и децу и обесили учитеље наочиглед деце (…) Трудницама са стомацима су после убиства вадили фетусе (Ftus erst gegrilt) (…) Срби истерују целу популацију, 90 одсто становника Косова – искључиво због њихове етничке припадности, што открива фашистичко језгро ових дела”. (“Шпигл”, 17. март 1999)

Неколико дана након агресије на Србију, како би се она оправдала, Шарпинг је тврдио да је „овде почињен геноцид“, а Џејми Шеј једном каже да „смо на ивици огромне хуманитарне катастрофе (…) какву нисмо видели у Европи још од последњих дана Другог светског рата” (АП, 28. 3. 1999), а други пут каже да је „90 посто од 1,8 милиона косовских Албанаца протерано из својих домова“ (589 па наставља о „десетинама хиљада несталих младића“ које су „вероватно убили Срби“ (Лос Анђелес тајмс, 5. 5. 1999). Све су то биле лажи. Мадлен Олбрајт, тадашњи амерички државни секретар, 31. фебруара 1999. је на француској ТВ станици Европа 1 потврдила Шарпингову изјаву „да је на Косову отворен један концентрациони логор са 20.000 Албанаца, углавном жена и деце“ (Њујорк тајмс, 19. 4. 1999).

Дејвид Шефер, амбасадор у Стејт департменту и специјални изасланик САД за ратне злочине, 18. марта, непуну недељу дана пред почетак бомбардовања Србије (24. марта), изјављује: „Не може се објаснити где је нестало око 100.000 мушкараца са Косова“ (Њујорк тајмс, 19. 4. 1999). Убрзо ће то „Њујорк дејли њуз“ објавити под насловом: „Пронађено је 100.000 мртвих косовских мушкараца“ (Њујорк дејли њуз, 19. 4. 1999).

Неколико следећих недеља ова измишљена прича ће се вртети на свим значајнијим европским и америчким радио и ТВ станицама и, да не би којим случајем била заборављена, амерички званичници су је често понављали. Тако, на пример, Вилијам Коен, тадашњи државни секретар Сједињених Држава, 16. маја, у емисији „Фејс нејшн“, телевизије Си-Би Ес, изјављује да су српске власти протерале милион и по људи и да је 100.000 за војску доспелих Албанаца нестало, те да су их можда побили Срби (стр. 594), док је, кад су Срби у питању, незаобилазни Дејвид Шефер 18. априла изјавио да је забринут јер је 225.000 албанских мушкараца у доби од 14 до 59 година нестало без трага 595. А Клинтон је у више наврата упоређивао Србе с нацистима – како на Косову спроводе холокауст („Американ тинкер“, 24. 9. 2014)

У саопштењу за штампу Стејт департмента од 19. априла 1999, које је европске и америчке медије заправо упутило како треба писати о косовској кризи, каже се да је, по изјавама избеглица (у чију истинитост нема ни трунке сумње) најмање 100.000 Албанаца, а можда и целих 500.000 нестало, јер су српске снаге одвајале мушкарце од стараца, жена и деце. У истом тону говори се и о масовним гробницама у Дреници, Канику, Малишеву, Пустом Селу, Клини, и другим. Па онда следи да је преко 400 села спаљено од краја марта и слично. Те информације су се, уз дослух или на препоруку званичника, невероватном брзином шириле и добијале различите садржаје. Многи медији су пренели да је Стејт департмент објавио да се 500.000 Албанаца воде као нестали и слично. Тако је, на пример, Жан-Пјер Перно, водитељ на француском каналу ТФ1, 20. априла 1999. објавио да је „од 100.000 до 500.000 људи убијено“. Следеће вечери исти канал је објавио: „Према НАТО, између 100.000 и 500.000 људи је нестало. Страх је да су их Срби погубили“ (Монд дипломатик”, март 2000).