Слободан Антонић: Културни рат у Србији
Судбина Србије није само у српским рукама и судбина културног рата у Србији одлучиће се и када дође до промене односа снага у центрима доминације, сматра проф. Антонић
Победа једноумних „Југословена“ у културном рату у Србији значила би крај српске културе, сматра социолог Слободан Антонић, аутор књиге „Демонтажа културе“.
Појам културни рат дошао је из америчке културе и означава сукоб две стране у борби за институције, културне ресурсе и медије, односно наклоност публике, каже социолог Слободан Антонић, аутор књиге „Демонтажа културе“ у којој два од осам поглавља у наслову садрже одредницу „културни рат“ – „О културном рату у Србији“ и „Културни рат за идентитет“.
Културни рат у Србији: Једноумни Југословени против плурализма српске културе
У културном рату у Србији на једној страни су они који држе већину културних институција, сматрају се Југословенима и тврде да је основни задатак наше културе да изврши једну врсту суочења Срба са „геноцидом“ из деведесетих, пре свега са „геноцидом“ у Сребреници, истиче Антонић.
У једном поглављу „Демонтаже културе“ анализирао је идеологију актуелног НИН-овог жирија која је до потпуне отворености дошла приликом доделе претходне награде, кад су чланови жирија јасно рекли да раде на једној врсти политичке књижевности која има задатак да, пре свега, афирмише идеологију југославизма.
„Дакле, имамо врсту политичке књижевности с којом смо се упознали кад су нам делили брошуру ‘Лењин о партијској књижевности’ где се, заправо, од књижевности очекује да васпитава и преваспитава, тада у духу социјализма и комунизма, а данас у духу суочавања с прошлошћу и прихватања тзв. неолиберализма, односно те врсте глобалистичке идеологије. Ова страна хоће да изврши једну врсту глајхшалтовања српске културе у складу са политичком коректношћу и да омогући да се тачно одређена дела из уметности добију статус уметничког дела, а са друге стране, да буду афирмисана и заступљена у медијима, да добијају награде и представљају српску културу у иностранству“, каже Антонић.
На другој страни је традиционални плурализам српске културе, што се видело и по писму аутора који су незадовољни политизацијом Нинове награде рекли да не желе да њихова дела буду у конкуренцији, истиче Антонић и додаје да „кад погледате списак тих људи, видите велики плурализам поетика, па и политичких и идеолошких наклоности“.
Према његовим речима, потпуно је природно да се они који се представљају као демократе понашају као стаљинисти, јер је та страна у културном рату „подржавана од различитих извануметничких структура“, а кад год постоји такав притисак на културу и уметност „наравно да постоји и једна врста униформности и једноумља“.
„НВО реализам“ – судско застрашивање другачијег мишљења
Тај „уметнички правац“ Антонић назива „НВО реализмом“ који подразумева да приказујете ближу прошлост, деведесете године пре свега, на тачно одређен начин са позитивним и негативним јунацима, где су негативци Срби и српски злочинци, а позитивци „Југословени, братство-јединственици“.
Коментаришући судске процесе четворо професора историје са Филозофског факултета против њиховог колеге Милоша Ковића, Антонић каже да је реч о покушају да се друштвена критика ограничи, тако што ће се људи застрашити да не буду судски гоњени.
Исти случај је и са тужбом последњег добитника Нинове награде Саше Илића против књижевног критичара Игора Перишића. По Антонићевом мишљењу, реч је покушају да се натерају сви да исто мисле „застрашивањем другачијег мишљења“.
Суђење подразумева озбиљне трошкове, сваки излазак адвоката на суд кошта сто евра и уколико би суђење потрајало а Ковић и Перишић били осуђени, морали би да исплате милионске суме, а ако не би могли, ишли би у затвор.
„Одстрел“ Зорана Ћирјаковића – показна вежба свима који им се супротставе
Прогон бившег предавача на Факултету за комуникације и медије Зорана Ћирјаковића је показни пример на ком се показује снага тих идеологизованих структура, сматра Антонић.
Ћирјаковић је „одстрељен у социјалном смислу“ координисаном акцијом људи из медија, само зато што је оштар критичар одређених појава и што је аутор термина аутошовинизам, који „тачно погађа у суштину тог грађанистичког, другосрбијанског серкла“.
„Најпре је јавно оклеветан, затим је склоњен из наставе, онда је избачен са факултета и на крају, јер је наводно позивао на убиство једне новинарке, односно заменице главног уредника Нина, полиција му је дошла у кућу, претресала стан, тражила ваљда пиштољ којим он хоће да убије ту колегиницу и онда су га водили у полицијску станицу да му узму изјаву. Успели су да му направе неку врсту пакла од живота, он је омршавео 28 килограма за годину дана. Дакле они су систематски радили на томе да га сломе и униште и то је показна вежба свима. Сад сви могу да кажу: Погледајте шта значи супротставити се тим круговима, шта значи бити на погрешној страни“, сматра Антонић.
Победа „Југословена“ – смрт српске културе
Иако је на једном месту написао да би победа „глобалиста“ у културном рату значила „гушење и нестанак истинског културног плурализма у Србији“, односно „смрт српске културе“, Антонић каже да се не може знати ко ће бити победник, имајући у виду турбуленције у којима живимо.
Иако су нас ове године натерали све да носимо маске, с друге стране маске су пале, тако да су током председничких избора у САД демаскирана три велика мита, односно три велике преваре везане за америчко друштво – демократија, медији и правни систем, оцењује Антонић.
Међутим, Америка је и даље светски хегемон чија моћ није само економска, политичка и војна, већ и културна, а културни рат је саставни део једне шире доминације и хегемоније која стоји иза целог система, каже Антонић и додаје да је култура саставни део идеолошког оправдавања светског система.
Судбина Србије није само у српским рукама и на неки начин ће се судбина културног рата у Србији одлучити и када дође до промене односа снага у центрима доминације и хегемоније, пре свега у САД и западној Европи, јер се и тамо води озбиљан културни рат.
С једне стране је капиталистичка олигархија и са њом повезане политичке и медијске елите, а са друге стране је обичан народ и људи из елите, интелектуалне и политичке, који покушавају некако да обезбеде више права за обичног човека. Они се стално оптужују за популизам, што је најновији жиг који се ставља на онога ко неће да учествује у тој врсти „унутрашње окупације свог сопственог друштва“, сматра Антонић.
„Од тог сукоба, на неки начин зависиће и судбина ове наше борбе, мада то наравно не значи да ми треба да седимо и чекамо шта ће се тамо десити. Ми морамо да пружамо отпор тим антидемократским, антилибералним, антиуметничким тенденцијама које долазе са стране или су овде индуковане“, закључио је Антонић.
Владимир Судар
