СЛЕДЕ ЛИ ЈОШ НЕПОПУЛАРНИЈИ ПОТЕЗИ: Зашто Вучић тражи већу подршку

Кад најмоћнији човек у Србији затражи јединство нације и подршку за тешке одлуке које предстоје, то се може једино тумачити као решеност да повуче потезе непопуларније од свих досадашњих.

Каква је подршка још потребна Александру Вучићу који влада Србијом тако чврсто како дуго нико није владао? Зашто неко са тако високим рејтингом тражи још већу подршку грађана? Чија му то подршка недостаје?

Наредних седмица Вучић наговештава „много тешких одлука које ће се доносити у најбољем интересу Србије и њених грађана, а не политичке популарности било кога у влади”.

Као кључан датум премијер је означио 23. јун, када следи нова рунда преговора Београда и Приштине у Бриселу. Приштински медији тада очекују договор о уклањању барикада с моста на Ибру, између јужног и северног дела Косовске Митровице, док ЕУ, према  незваничним информацијама, очекује и да се реши питање позивног броја за Косово, мада приштинске власти и даље не дозвољавају „Телекому” да ради на северу покрајине. Поред тога, решаваће се и питање Газивода, а од нас се тражи да се Приштини препусти управљање над језером, иако је Вучић више пута до сада поновио да на то не може да пристане.

Ништа лакше питање неће бити ни формирање заједнице српских општина, која би, по Приштини, требало да буде нека врста невладине организације, што је за Србију неприхватљиво. С обзиром на то да европски званичници стално понављају да неће дозволити да се север Косова претвори у нову Републику Српску, Вучића чекају у најмању руку врло тешки разговори.

Од ових бриселских разговора умногоме ће зависити и резултати посете немачке канцеларке Ангеле Меркел, која ће у Београду боравити 8. и 9. јула, а ови датуми су на Вучићевом списку тешких дана.

На том се списку посебно издваја 11. јул, дан обележавања 20. годишњице злочина у Сребреници.  Није познато да ли Вучић планира тамо да иде, али није непознато да постоје мање или више отворени западни притисци на њега да се појави у Поточарима.

У Европском парламенту већ је припремљена нова резолуција о Сребреници, иако је једна већ усвојена, Британци припремају једну за Савет безбедности Уједињених нација, и то су, на неки начин, поруке нашем премијеру о томе шта му ваља чинити. Без обзира на то што Вучић каже да још није одлучио шта ће урадити (јуче је само рекао да ће одлуку о томе донети Србија, а не друге државе), некако се чини да ће он 11. јула, ипак, бити у Сребреници. Све компликује хапшење Насера Орића у Швајцарској, по српској потерници, због злочина почињених над Србима, вест на коју су Бошњаци у БиХ одговорили протестима јер је Орић у њиховим очима симбол сребреничког отпора.

Зато није чудо што премијер о датумима са списка говори са смркнуто тугаљивим изразом лица, какав није имао ни кад је саопштио да ће смањити плате и пензије.

Изгледа да ће одлуке које следе бити још теже, толико да премијер тражи авансно разумевање, а можда антиципира и драстичан пад рејтинга.

Истраживачи јавног мњења тврде да нису испитивали како би грађани реаговали уколико би он отишао у Сребреницу, али су убеђени да то не би битно утицало на његов рејтинг, јер, како каже Ђорђе Вуковић из Цесида, из досадашњег истраживачког искуства, регионални односи нису предоминантни за заузимање политичког става. Да јесу, каже Вуковић, он би имао велики проблем због свега што се дешавало око Косова, али није.

Драматични Вучићев тон професор Зоран Стојиљковић са Факултета политичких наука овако објашњава: „Директно, готово очинско, обраћање грађанима јесте популистички маркетинг, јер су грађани ти који ће морати да плате спровођење неолибералних реформи. Треба да се створи утисак да је све што буде урађено морало да се уради. Ексјугословенски проблем се неће завршити без тога да ми практично признамо Косово, како год се то формално звало, а сада се зове свеобухватни споразум о нормализацији, који укључује и то да Србија толерише чланство Косова у међународним институцијама. Такође, и овај сазив парламента ће морати да донесе неку резолуцију о Сребреници. Значи, све што се догађало пре четврт века показало се као промашај, а то ће морати да нам јаве они који су нас у то увели.” Стојиљковић сматра да је Вучићево обраћање практично најава онога што ће се догодити, а у таквој ситуацији „брижно се обраћате грађанима, који ће све то морати да плате”.

Социолог Зоран Аврамовић објашњава да је премијеров позив грађанима био неопходан „јер је Србија дуго изложена принципијелним, полупринципијелним и непринципијелним притисцима, а одговорна влада неће доливати уље на ватру, већ ће тежити уједињењу и консензусу”. Аврамовић тврди да висок рејтинг са тим нема везе: „Једно је шта кажу истраживања јавног мњења, али у реалној политици када имате неки проблем желите да имате што већу подршку грађана, не осврћете се на анкете.”  Хипотезу да је премијер можда већ одлучио да оде у Сребреницу, Аврамовић овако коментарише: „Већ се појавио тај коментар мора ли баш сваки наш председник и премијер да иде у Сребреницу, ја мислим да та одлука мора бити условљена. Србија је већ рекла да је у Сребреници почињен злочин и ако иде да ода пошту жртвама, то није проблем. Али, ако он треба да призна да је то геноцид, онда не треба да иде. Геноцид је један сложен појам, са научне тачке то је истребљење свих припадника једне етничке групе. То што се десило у Сребреници јесте злочин, али није геноцид. Да сам ја на месту премијера, отишао бих у Сребреницу, али немојте да ми под нос подносите геноцид.”

Тагови: Александар Вучић, Грађани, ЕУ, Подршка