СЛАВНИ ДАНИ СРПСКОГ ОРУЖЈА: На данашњи дан, 16. новембра 1914. почела је Колубарска битка

Битка на Колубари и по идеји и по начину извођења, као и по постигнутим резултатима представља врхунац напора и вештине командовања српске војске. У Колубарској бици је под најтежим условима у неизвесној и тешкој борби, до ногу потучена аустроугарска Балканска војска, чиме је рат 1914. године решен у корист српске војске. После Колубарске битке генерал Живојин Мишић је унапређен у чин војводе.

Ситуација у којој се српска војска нашла почетком новембра 1914. године била је веома критична. Вишемесечне борбе, маршеви без одмора и недостатак муниције, нису остали без последица на морал српске војске. Повлачење народа из Мачве и Јадра са стоком и покућством, додатно је ометало покрете и подривало морал српске војске.

У току одступања дошло је до дезорганизације, а неке српске јединице почеле су да се осипају. Када се уверио да није могуће организовати одбрану на положајима испред Ваљева, војвода Путник је наредио одступање на колубарске положаје.

Нарочито је тешка ситуација била у српској Првој армији, која се није опоравила од великих губитака на Мачковом камену. Приморана да се повлачи преко тешко проходног планинског земљишта и да води борбу са XVI корпусом, који је претио да јој пресече одступницу, српска Прва армија је одступала у нереду. Неуредно храњени и неодевени, војници су били на граници издржљивости.

У тако тешкој ситуацији војвода Радомир Путник доноси значајну одлуку и 15. новембра поставља генерала Живојина Мишића за команданта српске Прве армије, уместо рањеног Петра Бојовића.

Одступање српске војске преко Колубаре почело је ноћу 14/15. новембра. Сложен маневар преласка на десну обалу Колубаре требало је да се изведе тако да српска Друга армија остави на левој обали Моравску дивизију I позива, све док се Прва и Трећа српска армија не повуку на њену десну обалу. Супротно договору са генералом Павлом Јуришићем Штурмом, војвода Степановић је повукао све своје јединице на десну обалу Колубаре и оставио Прву и Трећу српску армију да одступају под врло тешким условима, у великом нереду. На раскрсницама и мостовима стварали су се готово неразрешиви чворови возова и стоке, коморе, артиљерије, избеглица. На сву срећу, преморени Аустроугари нису искористили прилику да ударе на одступајуће колоне у најкритичнијем моменту повлачења српске војске.

Војвода Путник је планирао извођење одбрамбене операције на колубарским положајима, очекујући да ће се у току борбе појавити погодан тренутак за прелезак у противнапад. Српска војска је 16. новембра посела нове положаје за одбрану дуж линије: десна обала Колубаре – десна обала Љига – северне падине Сувобора – Маљен. Врховна команда српске војске обратила се 17. новембра командантима армија и дивизија са захтевом да се отклоне сви недостаци и пропусти које је у дотадашњим биткама војска показала. Од официра се тражило да учине све да се у одсудној бици на Колубари, по сваку цену, избори победа: „Треба бити убеђен и чврсто решен да се са ове линије не може даље ићи; да је било доста попуштања, и да сада у интересу нашега угледа и досад стеченог гласа ваља извојевати победу. Са овим убеђењем треба отпочети битку.“

Хладно време, лоше стање путева и набујалост Колубаре и Љига отежавали су аустроугарско напредовање и пружали прилику српској Врховној команди да стабилизује фронт и поврати поколебани морал војника. После заузимања Ваљева, Поћорек је желео да овлада пругом Ваљево–Обреновац и висовима на десној обали Колубаре и Љига. На основу извештаја потчињених команданата, очекивао је да ће на Колубари и Љигу наићи само на заштитне делове српске војске. Био је уверен да се главнина српске војске повлачи према Крагујевцу.

Колубарска битка је започела 16. новембра 1914. године фронталним нападом аустроугарског VIII, XIII и Комбинованог корпуса на српске положаје на Колубари. Приликом преласка на десну обалу Колубаре, Аустроугари су наишли на жесток отпор српске војске, због чега је Поћорек 18. новембра у борбу увео XV и XVI корпус, који су задржани у Ваљеву ради одмора. Наредних дана распламсала се одсудна битка између српске и аустроугарске војске.

Најтеже борбе током Колубарске битке вођене су на положају Човка – Враче брдо, вису на ушћу реке Љиг у Колубару, недалеко од Лазаревца. Положаји који доминирају ушћем реке Љиг у Колубару имали су одлучујући значај јер су то били централни положаји српске војске, подједнако удаљени од Обреновца на десном и Маљена на левом српском крилу. Ако се центар одбране чврсто држао онда крила могу да се повијају, али ако непријатељ заузме централне положаје, пресеца и раздваја снаге браниоца. Упорном одбраном положаја Човка – Враче брдо затвара се најважнији комуникацијски правац за српску Врховну команду Лазаревац–Аранђеловац–Топола–Крагујевац.

Аустроугари су имали велику надмоћност у артиљерији, која је дејствовала са полукружне основе на истакнуте српске положаје на Човки, што је Моравску дивизију I позива доводило у неповољан положај. Генерал Илија Гојковић, командант Моравске дивизије I позива, предложио је Врховној команди да се његова јединица повуче са Човке на Кременицу. Војвода Путник се није сложио са овим предлогом, већ је 18. новембра наредио да се „Човка мора држати по сваку цену“.

Фронт на Колубари је био предугачак за снагу српске војске. Врховна команда је желела да затвори и осигура све правце, што је слабило одбрамбену снагу и онемогућавало стварање резерви. Упорном одбраном десне обале Колубаре и повременим преласком у противнапад српска војска је Аустроугарима нанела велике губитке. Временом је опремљеност и надмоћност у артиљерији почела да мења ток битке у корист Аустроугара.

После упорних и крвавих борби Аустроугари су 25. новембра заузели Човку, положај на којем је Моравска дивизија I позива изгубила 4.000 људи. Војвода Радомир Путник издао је 26. новембра припремну заповест, којом је предвидео повлачење српске војске на нове положаје. Путник је оклевао са доношењем коначне одлуке, јер би даље повлачење српске војске неминовно довело до напуштања Београда, што би могло имати негативне последице на пољуљани морал српске војске.

Иницијатива за повлачење српске војске са колубарских положаја потекла је од команданта српске Прве армије генерала Живојина Мишића. Ситуација у српској Првој армији била је тешка. Оперисала је на тешко проходном земљишту Маљена и Сувобора, а иза себе је имала најтеже борбе са Аустроугарима. У њеним редовима забележени су видни знаци растројства и недисциплине. Под притиском непријатеља, генерал Мишић је ноћу 21/22. новембра повукао своју армију на гребен Сувобора. Падом Маљена 24. новембра било је угрожено лево крило српске Прве армије. Када су Аустроугари после неколико дана начели центар одбране српске Прве армије на Сувобору, да не би дочекао пробој фронта, Живојин Мишић је наредио повлачење своје армије на положаје западно од Горњег Милановца.

Пошто је издао наређење за повлачење, Мишић је о свему известио српску Врховну команду 28. новембра увече: „Моје мишљење је, с обзиром на све ово: трупе ове армије при сутрашњем нападу од стране непријатеља не би могле одржати садање положаје. А с погледом на развучен фронт од преко 30 километара у оваквом терену, принуђене на одступање, не би могле уредно одступити због изломљености терена и ко зна у каквом би реду и способности стигле на положај. Због свега овога, позват да о својим трупама водим рачуна, као и о даљим противдејствима, налазим да је мудрије постепено сутра отпочети повлачење на нове положаје, у реду, него сачекати да на повлачење будем приморан и ово да извршим у нереду. Нови положај је упола краћи и верујем да ћу на њему моћи дати јак отпор непријатељу.“

Одлука генерала Мишића изазвала је велико узнемирење у српској Врховној команди, тим више што су нови положаји на које се повлачила српска Прва армија били даљи и краћи него што је Путник предвидео својим припремним наређењем. Стављен пред свршен чин у драматичном телефонском разговору ноћу 28/29. новембра, Путник је тражио од Мишића да повуче своје наређење и остане на сувоборским положајима. Војвода Путник је био против напуштања сувоборских положаја, јер је рачунао да су они најпогоднији за евентуалну српску противофанзиву. Осим тога повлачење српске Прве армије довело би до повлачења осталих српских трупа и неминовно до напуштања Београда, српске престонице.

Бранећи свој став, генерал Мишић је одбацио све мирнодопске догме о стратегијској важности Сувобора и Београда. Ако се сачувају животи српских војника, у које је Мишић имао поверења, увек остаје могућност да се противофанзивом поврате изгубљени положаји. У супротном, ако српска војска страда на Колубари, Аустроугари ће освојити не само Београд него и целу Србију. Уместо одсудне одбране, Мишић је заговарао еластичну одбрану по дубини, до момента када се створе услови за противнапад. На крају је Путник прихватио Мишићеве разлоге и издао наредбу за повлачење целокупне српске војске на линију: Варовница–Младеновац–Космај–Букуља–Венчац–Рудник–Таково–Овчар–Каблар.

Повлачење српске војске са Колубаре, сасвим се уклопило у Поћорекове представе о њеном потпуном растројству и немоћи. Поћорек је Комбиновани и VIII корпус упутио североисточно, да заузму Београд, што je довело до рокирања на север и XIII и XV корпуса. Тада је XVI корпус добио тродневни одмор, с тим да се предњим деловима постави источно од сувоборске греде и једну дивизију упути преко Косјерића на Чачак. Један мањи одред аустроугарске војске прешао је Дунав и заузео Смедерево. Тако су Аустроугари крајем новембра, у намери да обухвате српску војску, раширили свој фронт од Смедерева, Београда, Горњег Милановца до Чачка. Наспрам српске Прве армије на Сувобору остале су само две дивизије XVI корпуса.

Највећу пажњу Поћорек је посветио Београду, у циљу да обезбеди нормалан дотур материјала за Балканску војску, која се до тада снабдевала лошим и дугим комуникацијама из Босне и Срема. У штабу Минималне групе Балкан владало је уверење да су се главне српске снаге повукле северно од Рудника, јер су Аустроугари на положају Човка – Враче брдо наишли на највећи отпор српске војске. Занимање за крајњи североисток Србије показали су и аустроугарски савезници. Немачка Врховна команда била је заинтересована за отварање Дунава као комуникацијске линије за снабдевање Турске. Без обзира на оправданост разлога који су навели Поћорека да заузме Београд, стиче се утисак да су Аустроугари стекли погрешну представу о стању противника и потценили његову офанзивну способност.

После повлачења са колубарских положаја и напуштања Београда, српска Врховна команда је са песимизмом гледала на крајњи исход војних операција. У таквом расположењу Врховна команда је 29. новембра преко војног министра у Нишу, тражила хитну дипломатску интервенцију Владе код савезника. Сасвим другачије расположење владало је у штабу Прве српске армије. Ослобођена непријатељског притиска српска Прва армија се на новим положајима одморила, нахранила и попунила септембарском класом регрута и делом људства из Македоније. Артиљерија се снабдела топовском муницијом: стигло је 20.000 граната из Француске и Грчке. После извлачења из борбеног додира, морал српске војске почео је полако да се диже.

Прочула се вест да је стари краљ Петар дошао у штаб српске Друге армије и сишао у ров да се бори заједно са српским војницима. Ступање у борбу 1.300 каплара, средњошколаца, који су завршили краткотрајну обуку у Скопљу, створило је у осетљивом елементу српске народне војске – мисао да је дошло крајње време да се нешто предузме. Стање код непријатеља ишло је наруку српској војсци. Заробљени аустроугарски војници и бегунци описивали су стање Балканске војске најцрњим бојама. „Из саслушања многих непријатељских бегунаца види се да су код непријатеља наступиле тешке прилике, и то како у погледу исхране и снабдевања потребама, тако и у физичкој исцрпљености његовој.“ Док су Аустроугари свој фронт развукли, Срби су скраћењем фронта боље груписали своју војску. Тренутак за противнапад био је сада најповољнији иако се на српској страни није знало за прегруписавање аустроугарских снага према Београду.

Решен да искористи расположење својих трупа (повраћено дводневним одмором) и тешко стање код аустроугарских трупа, командант српске Прве армије одлучио је да пређе у офанзиву. Пре доношења коначне одлуке, генерал Мишић је хтео да чује мишљење потчињених команданата. Сви команданти дивизија сложили су се са намером Живојина Мишића, изузев команданта Дунавске II дивизије, пуковника Милоша Васића. Он је сматрао „да би прво требало непријатеља сачекати на јаким положајима; ту га најпре ослабити, па онда прећи у напад, јер ранијим преласком у напад тешко се могло очекивати да ће се дух код трупа тако брзо и лако уздићи“.

Мишић је сматрао да је противофанзиву требало предузети пре него што непријатељ преброди тренутне тешкоће у којима се налазио. Због тога је 2. децембра издао наређење својим дивизијама за противнапад. Своју одлуку је саопштио српској Врховној команди телефоном, када су трупе биле већ прикупљене на полазним положајима. Генерал Мишић је од Врховне команде затражио да у противнападу учествују и друге српске армије. Његова иницијатива је наишла у српској Врховној команди на одушевљен пријем.

Командант аустроугарске V армије, генерал Франк, организовао је 3. децембра у Београду параду свечаног уласка у град. Док су аустроугарске трупе парадирале у Београду, српска Прва армија започела је противнапад на Сувобору. Мишић је противнапад својих дивизија усмерио дуж пута који од Горњег Милановца води према Љигу. Противофанзива српске војске потпуно је изненадила аустроугарске трупе. Дивизије српске Прве армије у налету су одбациле аустроугарски XVI корпус са достигнутих положаја.

Напредовање српске Прве армије првог дана противофанзиве било је од великог моралног значаја. „Први успеси и задобивени трофеји морали су силно узбудити и потрести сваког војника. После оног непрекидног одступања и низа неуспеха, потресени дух код трупа, озарен топлим јесењим сунцем, почео се будити; старо самопоуздање и офанзивни дух поново се повратио.“

У противнапад су кренуле и српска Друга и Трећа армија, али првог дана нису забележиле значајније успехе. Другог дана офанзиве српска Прва армија је одбацила непријатеља на гребен Сувобора. Напад осталих српских армија, у рејону Аранђеловца и Белановице, још није давао видљиве резултате. Суочен са српским успесима и новим нападима, у недостатку резерви, Поћорек је наредио да V армија из Београда нападне српски северни фронт на линији Варовница–Космај.

Пресудни догађаји у току Сувоборског боја одиграли су се 5. децембра. Аустроугари су извукли једну дивизију из XV корпуса и упутили је од Љига према Горњем Милановцу у помоћ XVI корпусу. Наилазећи на све јачи аустроугарски отпор из правца Љига, генерал Мишић је делимично изменио свој план противнапада. У намери да експлоатише досадашње успехе и одржи темпо напада, Мишић је напад Прве армије усмерио гребеном Сувобора према Струганику, Мионици и Ваљеву.

Успешан противнапад српске Прве армије на Сувобору 3-5. децембра одлучио је исход Колубарске битке. Наредних дана наступио је расплет. Спуштајући се са Сувобора у долину Колубаре, српска Прва армија наставила је гоњење свим снагама. Ваљево је ослобођено 8. децембра, а сутрадан је Мишићева армија сломила отпор Аустроугара северно од града. Успех српске Прве армије угрозио је бок и позадину XV и XIII корпуса, па је Оскар Поћорек 6. децембра издао директиву за њихово повлачење на Колубару. Тако је успех генерала Мишића на Сувобору и код Ваљева повукао напред и остале српске армије.

Успех српске Прве армије могао је бити донекле осујећен дешавањима на северном фронту. Притисак аустроугарске V армије на српске положаје на Космају осетио се 7. децембра, због чега је војвода Путник на северни део фронта упутио Тимочку дивизију I позива. Аустроугари су 8. децембра ујутро на препад заузели предње положаје на Космају, али су истога дана били одбачени енергичним противнападом Тимочке дивизије I позива. Тако је пропао последњи покушај Оскара Поћорека да ситуацију на балканском ратишту одржи под својом контролом.

Расуло Балканске војске било је све веће, а напад српских трупа све смелији. У току српског противнапада аустроугарска војска, састављена од војника разних народности, показала је своју слабост. У миру је овај недостатак донекле био надокнађен механичком дисциплином, због чега су се аустроугарске трупе у почетку добро бориле док су прилике за борбу биле повољне. Чим се старешински кадар проредио, а снабдевање, нарочито артиљеријском муницијом, постало критично, морал аустроугарских трупа је нагло опао. У аустроугарској Балканској војсци наступило је осипање редова и масовно дезертирање војника.

Остаци аустроугарске VI армије, који су се повлачили према Шапцу и Лозници, пребачени су преко Саве и Дрине до 12. децембра. Оскар Поћорек је безуспешно настојао да задржи Београд као мостобран за наредне офанзивне операције аустроугарске војске. Изложена сталном притиску, аустроугарска V армија пребацила је остатке својих јединица преко Саве 15. децембра, док су српске трупе победоносно ушле у Београд. У току противофанзиве 3-15. децембра српске трупе су заробиле: 323 официра и 42.215 војника, и заплениле: 43 заставе, 142 топа разних калибара, 29 лафета, 386 кара, 71 митраљез, 60.000 пушака, два авиона, пет аутомобила, 37 санитетских кола, 3.500 кола са муницијом, пионирским, санитетским и осталим потребама, три касе, 52 пољске пекаре, 45 кујни, 184 самара и 4.000 коња. Укупно од почетка рата 1914. године заробљено је: 566 официра и 55.906 војника.

Битка на Колубари је класична битка, и по идеји и по начину извођења, као и по постигнутим резултатима. Она представља врхунац напора и вештине командовања српске војске. У Колубарској бици је под најтежим условима у неизвесној и тешкој борби, до ногу потучена аустроугарска Балканска војска, чиме је рат 1914. године решен у корист српске војске. После Колубарске битке генерал Живојин Мишић је унапређен у чин војводе.

Двострука је Мишићева заслуга за победу српске војске у Колубарској бици: уочио је моменат када је требало напустити Сувобор и када га је требало преотети. Успех његове армије покренуо је српски фронт напред. Нема велике победе без великих жртава. Да није било јуначког држања Моравске дивизије I позива на положајима Човка – Враче брдо, не би било ни Мишићеве противофанзиве.

Посмртни остаци јунака са Колубаре почивају у Цркви Светог Димитрија, спомен-костурници у Лазаревцу.

Тагови: Битка на Колубари, Живојин Мишић