Славенко Терзић: Санкције Србије према Русији значиле би раскид вишевековног савезништвa

Славенко Терзић (Фото А. Васиљевић)

У историји увек постоји избор. Питање је само какав је. Наши државници стално понављају да улазак у Европску унију нема алтернативу и да је то стратешки политички циљ Србије. Сада изгледа да и санкције против Русије немају алтернативу.

Несхватљиво ми је ово „утеривање“ Србије у ред противника Русије – истиче у разговору за Данас академик, дипломата и историчар Славенко Терзић, некадашњи амбасадор Србије у Руској Федерацији, а од прошле недеље и инострани члан Руске академије наука.

Он сматра да Србија не треба да се прикључује санкцијама против Русије „јер то није у нашем националном интересу“, те додаје да би се могло поставити и питање колико су ове силе „које нас притискају у том правцу допринеле остваривању наших животно важних интереса током последња два века?“.

Терзић је недавно, као новоизабрани редовни члан САНУ, одржао приступну беседу на тему „Стара Србија у балканској политици Царске Русије почетком 20. века“, а у Академији је потом представљена и његова књига „На капијама Константинопља – Русија и балканско питање у 19. веку“.

* Да ли данас може да се повуче било каква паралела између геостратешких околности и циљева Русије у 19. веку и почетком 20. века и данас на Балкану?

– Почео бих одговор на ово питање једним врло илустративним историјским примером односа Запада према Србима и према Русији. Италијански конзул у Београду Сковасо је средином 1867. убеђивао Србе да их Руси употребљавају за своје себичне интерес, што се и данас често понавља. Кнез Михаило тим поводом пише Гарашанину да ако је то истина што ‘западњаци веле’ онда Руси ‘бар знаду то тако ујдурисати да је то у нашу корист или се то бар нама чини’, а западњаци, кад им се ми за шта обратимо одговарају да од тога нема ништа, ‘па тек кад им узтребамо као на пример кад они хоће да навојиште на Русију они нам рекну: ‘хајдете сад с нама, па ћемо после гледати да и ви што добијете’. Кнез Михаило истиче ‘да само од западњака зависи да ми само и све од Русије имамо изчекивати’. Крајем 19. и почетком 20. века Царска Русија је врло пажљиво пратила прилике на Балкану, али је водила доста пасивну политику: ишла је на споразумевање са Аустро-Угарском, јер су њени приоритети били Далеки Исток и Средња Азија, због чега се говорило да је Русија „отишла из Европе“. После анксије Босне и Херцеговине 1908, Русија се на неки начин „враћа на Балкан“. Да би смо разумели руску балканску политику у 18, 19. и почетком 20. века морамо знати да су њен приоритет били Босфор, Дарданели и Цариград, односно пролазак руских бродова из Црног мора у Средоземље. Један разлог је чисто економски – трговима са западним европским земљама, а други је војно-стратегијски – могућност проласка војних бродова кроз Мореузе – ограничена конвенцијом из 1871. која је касније допуњена са конвенцијом из 1936. и данас је на снази. Генерал Ростислав Фадејев је имајући у виду ове разлоге често понављао да је Русија без изаза у Средоземље “птица са једним крилом“. Босфор и Дарданели, како тада, тако и данас имају велики геополитички, војно-стратегијски и економски значај.

* Где је у томе било место Старе Србије?

– Русија је вековима, полазећи од етничке, језичке и културне блискости, настојала да ојача свој утицај на целом Балкану и да подржава ослободилачке покрете хришћанских народа. У политици јачања свог утицаја, нарочито у источном делу Балкана који је ближи Босфору, Дарданелима и Константинопољу, понекад је ишла на споразумевање са другим великим силама заинтерованим за овај део Европе. У том погледу Стара Србија је и геополитички и војно-стратегијски и културно претстављала саставни део шире руске балканске политике. Русија штити православље на Балкану – у Старој Србији штити православне цркве и манастире, српско културно наслеђе и настоји да спречи протеривање Срба из средишта своје матичне земље. У руским архивима, нарочито у Архиву спољне политике Руске империје, постоји огромна грађа која сведочи о несвакидашњој драми Срба у Старој Србији. Нарочито су пуни података извештаји из Скадра, Призрена, Митровице и Скопља. Поред осталог у њима се износи чврсто уверење руских дипломата да постоји стратегија протеривања правосланих Срба са тог простора која се заснива на појединачној ликвидацији угледних људи, чиме се обезглављује народ, а онда и лакше покреће са свог простора. Руски конзули и вицеконзули са терена су обавештавали амбасаду у Цариграду о свим насиљима и злочинима, а амбассадор је по правилу интервенисао на Порти. О процесу етничког чишћења Срба сведоче и многи западни извори, британски, француски али и други.

* Како и као бивши амбасадор Србије у Руској Федерацији видите данашњу руску политику према КиМ која је у неким стварима и парадоксална – Москва се залаже за поштовање Резолуције 1244 СБ УН, а подржава званични Београд, чак и кад измешта преговоре из СБ УН у ЕУ, где Русија за разлику од САД нема посматрача, потпујусе спорне Бриселске договоре.., а сад се руски председник у Доњецку и Лугањску позива на косовски преседан?

– Моје искуство у Москви, а и оно што пратим после повратка из Москве, показује да Русија „не злоупотребљава“ косовски преседан за оставарење својих интереса у другим деловима света. Тај преседан су створиле и злоупотребљавају га западне силе на челу са САД. Русија доследно стоји иза Резолуције 1244 и на њу се врло често позива. Не бисмо смели да заборавимо велику дипломатску подршку Русије Србији у очувању територијалног интегритета пред међународним организацијама као што су Унеско, Интрепол, Светска трговинска органзаицја, Уједињене нације… Руска подршка је била доследна и јасна. По мом мишљењу, позивање председника Путина на косовски преседан није уперено против интереса Србије. Он је једноставно желео да каже: „Ако сте ви направили такав један противправни преседан, зашто тако категорички иступате против сличних случајева у другим деловима света”. Не верујем да ће Русија признати независност самопроглашеног дела Србије – Косова и Метохије и не видим назнаке да би се руска политика у том погледу могла мењати. Могла би се мењати, вероватно, уколико би са наше стане уследиле одлуке које не би биле у духу наших традиционалних савезничких односа. Ми не бисмо смели заборавити да је Царска Русија била једини историјски савезник српског народа у борби за ослобођење и уједињење. Русија је велика сила, има своје интересе и даје им предност као и друге велике силе. Понекад је изневарала наша очекивања, као у случају Санстефанског мировног уговора 1878. када је генерал Игњатијев иступио са пројектом Велике Бугарске, али без подршке Русије ми нисмо могли да решимо ни једно крупно питање током 18. и 19. века – све до бољшевичке револуције.

* Ако би се догодило Србија први пут у историји уведе санкције Руској Федерацији, да ли би то ипак довело до промене спољне политике Москве у СБ кад је реч о КиМ, што би за званични Београд могао да буде „алиби“ за евентуално признавање самопроглашене косовске независности?

– Иако већ три године нисам у дипломатији и више из медија пратим догађаје, ја не бих искључио чињеницу да се руска политика може променеити у случају да се ми прикључимо санкцијама против Русије. Лично сам против санкција против Русије. Сматрам да су санкције архаично политичко средство које у суштини не решавају крупне политичке проблеме. Оне по правилу воде осиромашењу народа, разарају државне и друштвене структуре једне земље, криминализују друштво и углавном не кажњавају оне према којима су усмерене –политичке и финансијске елите. Наведите ми пример да су се санкције показале као ефикасно политичко средство – иначе омиљено код руководстава западних држава. Наше прикључење санкцијама против Русије значило би бацање у заборав страшних санкција уведених против нас од оних истих који траже да ми то сада учинимо против Русије, али би значило и изневеравање традиционалног вишевековног савезништва. То би нас историјски сврстало у противнике Русије – на страни оних који су током последња два века настојали да спрече остварење низа наших животних интереса. Примера ради, током 19. века британска политика је била изразито туркофилска. То показују и искуство током Другог светског рата и после њега, да не говором о агресији НАТО. Зар није Черчил свесрдно прихвато Титову хабзбуршку концепцију југословенске државе која је у основи довела до њеног распада.

* Да ли у овим геостратешким околностима постоји интересна варијата у којој би Србија евентуално „трговала“ са Западом – санкиције против Русије за КиМ или је за Запад косовска прича завршена и чека се самона „оверу“?

– Самопроглашено Косово је конструкција и резултат политике Запада према Србима и према Балкану у целини. Не очекујем да би силе које су признале самопроглашено “Косово” и насилно отцепљење једног дела наше територије повукле своје признање. Чак и када бисмо ми сутра испунили све оно што се од нас тражи па и санкције против Русије чврсто сам убеђен да то не би ни за длаку допринело мењању њиховог ставе према нама. Историчари који се баве Балканом добро знају да је таква политика део шире и далекосежније геополитичке и војностратегијске оријентације у којој нема много места за Србе. Чини ми се да није претерано рећи да је циљ неких водећих западних држава да српски државни простор сведу на Шумадију – на некадашњи Београдски пашалук. Све што изалази изван граница такозваног Београдског пашалука за њихове идеологе је баук „Велике Србије“ и доказ великосрпских аспирација.

* Правосавље је важна спона између Србије и Русије. Кавке би последице могло да има изненадно и убрзано решавање 55. година дугог македонског црквеног раскола имају у виду спорове унутар правосалвља због украјинског црквеног проблема?

– Неспорно је да постоји дубока кариза унутар православног света, али не видим путеве изласка из ње. Понашање цариградског патријарха није у интересу јединства православлавног света. Оно што је он учинио са такозваном “Православном црквом у Украјини”, а што су подржале још неке цркве на чијем челу стоје Грци, није у интересу јединства православља. Као историчар добро знам колико је велика улога Цариградске патријаршије у очувању православља у Отоманском царству, али данас она би требало да остане по страни од политичких циљева великих, пре свега, западних сила… Чињеница је да данас постоји ривалство између многољудне Московске патријаршије и Цариградске патријрашије. Мени се чини да иза неких одлука Цариградске патријаршије стоје врло дневнополитички и геостратешки интереси великих сила са циљем да се подрије јединство православног света и на неки начин подрије објективно значајна улога Московске патријаршије у православном свету. Бојим се и да се појављује русофобија у оквирима источног хришћанства која не би смела да се нађе у оквирима православне цркве. Цео православни свет дошао је у ситуацију у којој би било мудро да се сви православни поглавари сретну и разговарају да би пронашли пут превазилаженај тог неједниства. Бојим да је у садашњој геополтичкој ситауцији тај пут до јединства доста далек.

* Да ли је Цариградска патријаршија губитком верника платила цену политичког договора из 1923. о размени становштва између Грчке и Турске што се завршило турским прогоном преосталих Грка и колико је то опомена који као решење за КиМ заговарају разграничење и размену не само територија него и људи?

– После Првог светског рата и трагичног рата између Турске и Грчке велики број Грка из Мале Азије пресељен је на територију данашње Грчке. Грци то називају „малоазијском катастрофом“. Ја не видим могућност да се данас изведу неке паралеле са тим на Косову и Метохији, јер би у том случају такав развој догађаја био још једна велика “косовска катастрофа”. По мени већа опасност постоји од проглашења такозваних локалних цркава попут “православне цркве Косова” или “православне цркве у БиХ” или “православне цркве ЦГ” .., изван СПЦ као мајке Цркве. То би било врло опасно. Подсећам да је током Другог светског рата највећи део окуприаног Косова и Метохије у оквирима фашистичке Велике Албаније био припојен Албанској православној цркви. Било би врло опасно ако би се наставило са подривањем једиства СПЦ на њеним канонским историјским територијама.

Хистерична русофобија

* Како сте схватили обраћање председника САНУ Владимира С. Костића на редовној скупштини Академије у коме је рекао да украјински „тектонски поремећај“ не оставља простор за неутралност и да Србија нераскидиво везана за Европу? Да је и Русија Европа, ако се бира између њих?

– Председник Костић је говорио о “тектонским поремећајима” у склопу ширих европских и светских процеса који се свакако тичу и наше судбине. Несумњиво да Русија пре свега цивилизацијски припада Европи и да је свако њено изопштавање из појма Европа вештачка конструкција. Неопходно је правити разлику између Европске уније као политичке асоцијације и Европе која није само географски него и културно-политички појам. Цела руска култура, филозофија, књижевност, уметност, музика, цела руска цивилизаицја је део европске цивилизаиције. Хегел, Кант, Хердер били су најпопуларнији филозофи у Русији у 19. веку. И руски западњаци и руски словенофили су се инспирисали немачком идеалистичком филозофијом. Сада се прави баук од Русије у духу ове, за мене, непојмљиве русофобије. Она додуше постоји од 18. века, али ова данашња хистерија превазилази све видове русофобије у претходим деценијама и вековима. За скоро седам година боравка у Москви нисам осетио било какву антиевропску нетрпељивост међу руским интелектуалцима па и ширим руским друштвеним круговима, упркос пет-шест европских похода на Русију током последњих нешто више од два века. Напротив. Један представник високог евроспког тела који је доста путовао по Русији ми је више пута поновио да су Руси “знатно отворенији према нама него што смо ми према њима”. Неспорно је да Руси желе да буду део европског света, али та „Европа“, НАТО пре свега и земље ЕУ, желе да ударе неку нову „гвоздену завесу“ према Русији. У чијем је то интересу? У интересу Европе свакако није.

Школа академика Радована Самарџића

Родом из Пљеваља, академик Славенко Терзић (1949) редовне и последипломске студије историје завршио је на Београдском универзитету, где му је ментор био академик Радован Самарџић.

У Историјском институту САНУ прошао сва научна звања од асистента до научног саветника. Научно и стручно се усавршавао у Грчкој, Русији и Немачкој.

Бави се политичком, дипломатском, друштвеном и културном историјом Србије и Југоисточне Европе у 19. и првим деценијама 20. века, као и улогом страних сила у српској и балканској историји овога периода.

Посебну пажњу посветио је истраживању Старе Србије и историје Балкана у ширем политичком, социјалном, културном и верском контексту, као и утицају спољних фактора на историју Србије, пре свега балканској политици Аустро-Угарске и Русиј, а а у извесној мери и осталих европских сила.

Аутор је више књига, студија, чланака и расправа из области којима се бави.

Јелана Тасић

(Данас, 06. 06. 2022)