Након службе и резање славског колача владика Теодосије је рекао да је повод за данашње окупљање у Приштини молитва и да је то оно најбоље што можемо да принесемо Богу.

– Оно што смо најбоље имали од срца, принијели смо Богу и Господ то прима у свој небески жртвеник – нашу жртву принесену њему. Данашњи празник јесте радост свих хришћана – рекао је владика Теодосије.

Он је истакао да хришћани не треба да буду у безнађу када су у опасности, јер Бог даје снагу, те навео да је данас много литургија које се служе у храмовима посвећеним Вазнесењу Христовом: у Москви, Београду, Бањалуци, Високим Дечанима, Призрену&хеллип;

– Први пут ми данас прослављамо славу у овом величанственом, али недовршеном храму који су наши претходници нама оставили у задатак да ми овдје служимо, да се Богу молимо и да га довршимо – рекао је епископ Теодосије.

Он је истакао да је храм у Приштини свима нама подстицај да се још више молимо да се храм доврши и да попут Храма Светог Саве у Београду буде украс овога града.

– Храм у Приштини треба да буде храм свих нас, да нас обједињује и сабира у миру, љубави и слози. Да овдје, са овог мјеста, шаљемо поруку љубави и мира према свима, без обзира ко су ти људи и какве намјере имају. Служењем данас у овом храму ми свједочимо ко смо, ко смо били и шта треба да будемо у будућности. Свједочимо да се никада нећемо одрећи наших светиња и да оне нама припадају и да су залог нашег вјечног живота. Иако сабрани данас у малом броју, ми смо сјеме за неке будуће хришћане и нека боља времена када ће овај храм бити завршен и испуњен вјерницима – навео је он.

Свету литургију владика је служио са приштинским свештеником протојерејем Станишом Арсићем и епархијским секретаром јерејем Сашом Митровићем.

Славски колач, за ову прилику, припремила је Ђурђа Дрмончић која живи у непосредној близини Храма Христа Спаса у центру Приштине.

Црква у центру Приштине грађена је деведесетих година као главни градски храм, а пројектовао је архитекта Спасоје Крунић. Након окончања сукоба 1999, црква је минирана, али није било већих оштећења. Британске снаге Кфора су потом преузеле обезбјеђење објекта.

Са повлачењем Кфора у јавности на Косову и Метохији, међу политичарима, невладиним организацијама и на Универзитету круже идеје да се храму промијени намјена и да не буде у власништву СПЦ, уз најчешћи изговор да је ријеч о цркви из доба Милошевићевог режима.

Епархија рашко-призренска, заједно са својим свештенством, монаштвом и вјерним народом, упорна је у настојању да се овај храм, који је грађен искључиво трудом и љубављу вјерног народа, што прије заврши и стави у богослужбену употребу.