Скандалозни захтев Србији стиже из Европе: Нова „муниција“ за војску локалних русофоба

Захтеви европараламентараца да се преиспита рад, па и угаси Српско – руски хуманитарни центар у Нишу немају никакав значај, сем тога што ће послужити као муниција за локалне русофобе и професионалне пропагандисте да и ову ствар почну да користе, захтевајући дистанцирање од Москве.

Предлог амандмана који су европски парламентарци поднели на Нацрт Резолуције о Србији, а који се тиче захтева да се рад хуманитарног српско-руско центра у Нишу учини транспарентнијим, односно угаси, за Александра Митића научног сарадника Института за међународну политику и привреду, није изненађење.

Србофобна и русофобна традиција

Реч је, каже, о традиционално србофобној и русофобној институцији која је и пре 20 година када није било никаквог руског утицаја у Србији и региону, предано радила на урушавању српских интереса по питању Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе.

„Довољно је сетити се свих скандалозних улога које су европски парламентарци играли свих ових година, а у контексту ере у којој Запад заговара протеривање сваког руског утицаја и билатералне сарадње, хуманитарни српско руски центар у Нишу итекако смета“.

У функцији пружања помоћи

Од свог настанка Српско-руски хуманитарни центар у Нишу је, указује Митић, изложен је бруталним нападима од стране европских институција, САД и појединачних држава чланица ЕУ, и региона.

„Он се отпочетка не види као хуманитарни центар већ се представља као врста прикривеног шпијунског центра, центра за обуку и војну сарадњу, нешто што се по западним критеријумима и интерпретацијама види и као израз хибридне претње и малигног утицаја Руске Федерације у Србији и шире у региону“, указује Митић додајући да је Центар показао још 2014. али и касније не само ефикасан рад који је помагао грађанима Србије већ су последице тог рада биле позитивне и за шири регион.

Ловци на умишљене шпијуне

Амандмани које су поднели европски парламентарци политички аналитичар Драгомир Анђелковић тумачи као израз настојања ЕУ да примора Србију да себи нанесе штету, кварећи односе са Русијом. Јер, каже, ово је медаља са две стране – једне, окренуте против Русије, и друге против Србије:

„Плашим се да ће се наћи разни кругови у самој Србији који ће ове ствари користити за пропаганду против Русије и као позив да се уведу санкције под образложењем да је њиховим неувођењем угрожен наш европски пут. А европски пут ми и немамо. Годинама идемо том странпутицом док нас они само уцењују“.

Отварање теме Хуманитарног центра је логично, сматра Анђелковић, јер лакше је тврдити да је овај центар шпијунско легло него да је то неко позориште или балет где гостује руска трупа.

На фону критике српских и руских националних интереса

Гласање европских парламентараца није став и целог Европског парламента. Увек, каже Митић, постоје одређене партије, посебно суверенистичке, које се не слажу у потпуности са таквим ставовима, и ту постоје дисонантни гласови.

Међутим, овде је реч о тврдом либералном језгру, са изузетно снажним русофобним наративом који је данас постао доминантан.

„Оваквих резолуција Европског парламента и одређених комитета било је и биће их и у будућности, и оне ће увек бити на фону критике српских националних интереса и фону критике Русије. Одговарати на њих је узалудна игра“ каже Митић уз образложење да када се испуни један захтев, одмах исплива нешто ново.

То је, каже, листа жеља, коју начелно треба игнорисати.