Синиша Шешлија: ЧИТАНКА О МОЈОЈ ЗЕМЉИ

Раде Р. Лаловић

Прије него што започнемо са приказом ове српске националне читанке, како је назва аутор Раде Р. Лаловић, можда бисмо могли протумачити шта у ствари значи појам националност, националан.Постоји више дефиниција али отприлике је значење ово: „народни, народски, који припада неком народу, који се тиче једног народа, који је својствен једном народу, отачествен, завичајан“.

Дакле, ријеч је о дјелу, или, како сам аутор каже, својеврсном приручнику које је замишљено да помогне средњошколцима у разумијевању и схватању властитог идентитета, односно сопствене националности. И не само да је спозна, него и да разумије важност и битност појма Србин, српски, српска земља,српска вјера,  па и српска читанка.

У овом данашњем времену када се покушава створити само једна нација, само један идентитет, када се покушава на мала врата прогурати идеја о постојању само једне нације – човјека, заиста је од изузетне важности да се млади људи усмјере на прави пут и  да им се помогне корачати тим истим путем. Зато је аутор, искусно и зналачки, и професорски и савјетнички поставио знакове,  својврсне крајпуташе, да помогну младом српском нараштају у ходању стазом националног идентитета, националног освјештења. Јер, ако нам је као народу данас нешто од изузетне важности, онда је то постојање националних предмета и уџбеника који садрже одговарајући материјал. Заиста је од изузетног значај како и на који начин код средњошколаца пробудити схватање важности националног идентитета и националне припадности.

Знајући све ово, пишући многе стручне књиге и приручнике, аутор ће своју читанку подијелити на неколико врло важних одредница. Ријеч је о младим, али довољно одраслим људима да могу да разумију и схвате шта све чини једну нацију, један народ. То су прије свега језик, обичаји, односно традиција, вјера, култура, част и чест, и на крају, и те како битно колективно памћење, тј.сјећање.

Аутор започиње омеђивање ове националне, српске стазе, а како другачије до бесједом највећих од највећих које ми, Срби имамо. У почетном одјељку читанке, под називом Збор зборила господа хришћанска сам помен имена бесједичара: владике жичког Николаја Велимировића, светог оца Јустина Поповића и можда највећег живог српског оратора и бесједника Бећковића, говори много само по себи. Још када се тој чињеници додају тематике њихових бесједа: о св.Сави, о Видовдану и о Бадњем дану, још јаснија је намјера да се путовање српском националном стазом започне најважнијим обиљежјима националности: језиком, вјером и традицијом.

Путовање се наставља књижевним дјелима, већином у стиху, који описују  предјеле српске историје и традиције, језика и вјере, указујући да гдје год се помиње свети Сава, говори српским језиком, куне у Косово и косовске јунаке, слави Видиовдан али и Васкрс, Божић, живе и битишу Срби. Живе поносити Срби који памте своју историју, своје ратнике, јунаке, своје маршеве, своје химне и своју традицију. Није битно да ли о томе говоре Срби из кршевите Црне Горе, са Зете, са јуначких Куча или Мојковца, да ли проговара Његош или Лука Јовић, сви стихови из одјељка Подигнимо зубље свете јасно и поносно свједоче о историји српског народа на свим просторима гдје се говори српски језик и помиње свети Сава. Говоре о тешким прошлим временима када је било почесто потребно и живот дати да се одбрани своја отаџбина, своја домовина.  Говоре о љубави према својој отаџбини, својој домовини, своме отачеству, своме дому. И спремности и одлучности да се остане и опстане на вјековним просторима гдје су живјели, гдје живе и гдје ће живјети Срби.

А да живота и опстанке Србима нема без вјере и без православља и светосавља јасно указују стихови пјесмама окупљених у одјељку Цар зида манастир. Зна аутор врло добро да је вјера православна дубоко испреплетена и укорјењена у српском националном бићу и да ју је немогуће раздвојити и одвојити. Стихови пјесама о манастирима и црквама међу којима се издвајају Острог, Дечани, Манасија и многи други су сљедећи крајпуташи, знакови да се иде правом стазом и да се није скренуло са њеног пута. Потребно је свима нама, а средњошколцима можда и понајвише, указати на љепоте наше духовности, наше вјере, наших цркава и манастира,  али и на потребу да се та духовност његује, развија и шири. Потребно је да се разумије да цркве и манастири нису зидови грађевине него спона земаљског и небеског, пролазног и непролазног, али прије свега мјеста мира, утјехе и наде, баш како то лијепо каже пјесник :

Одахните, груди, овдје, у слободи,

 Овдје близу неба, под кивотом светим!

 Гле, небеса трепте, златна ужба броди,

Вило, дај ми крила, да летим, да летим!

(Ноћ под Острогом, А.Шантић)

У времену данашњем док нам у главама попут звона упозорења још звече стихови Попини из пјесме Каленић:

Туђе сенке не дају

Муњу мача твога

У корице да вратим

Још више до изражаја долази потреба да се освијести национални идентитет код наших младих нараштаја да би били спремни сутра да бране своју духовност, а самим тиме и своју отаџбину и свој народ.

И када се већ помиње одбрана отаџбине, вјере и народа, немогуће је заборавити оне који су нам указали пут којим се улази директно у славу и незаборав – косовске јунаке.

Стихови из одјељка Косовски јунаци заслуга је ваша јасно и недвосмислено указују на тематско одређење. Оно одређење које је далеке 1389. године, на Видовдан заувијек урезано у срцима и душама свих нас Срба, онај поклич:“ За крст часни и слободу златну!“ Стихови посвећени косовским јунацима али и туговању над разрушеном српском земљом, црквама и манастирима у исти мах буде захватају са два извора осјећања у нашим тијелима. Извора неизрецивог поноса и захвалности што су баш такви див јунаци припадници нас Срба, наши преци, али и извора огромне, преголеме туге и жалости над разрушеном и опустјелом средњовјековном немањићком Србијом. И уједно буди код нас спремност да се и ми, уколико је то потребно, покажемо достојним потоимцима славних косовских јунака. Зато тако силно и поносно зазвуче стихови Ракићеви:

И данас кад дође до последњег боја,

 Неозарен старог ореола сјајем,

 Ја ћу дати живот, отаџбино моја,

 Знајући шта дајем и зашто га дајем.

(На Газиместану, М.Ракић)

А када је у животу тешко, када су овоземаљске муке и патње, бар у помисли, отежале, ко ће други помоћи, ако не онај Вишњи, коме се молимо и коме упућујемо своје вапаје и узвике. Сазнање да нас има ко разумјети, са нама туговати, па и заплакати, утјешити и помолити јесте тематика сљедећег крајпуташа, онога који говори да је без вјере у Господа и његове силе, све остало сувише мало, ништавно и несмислено. А ко ће други најбоље разумјети муке и патње вјерног народа, ко утјешити и сузу пустити, ко се Сину своме обратити и за помоћ замолити, ако не Једна Једина, Мајка свих мајки, Богородица Тројеручица. У одјељку под називом Тројеручице, луко и утјехо дати су стихови  којима се нуди јасна нада, утјеха и спас, чак и  када нам се учини да је свему крај и да су нам све лађе потонуле. Ти стихови нам јасно поручују да нисмо сами, да има неко ко се о нама брине, стара, и ко над нама бди. То су наши анђели, наш Милешевски, наш Бели, наш Ариљски.

Он нас као сенка прати

 И од јереси нас штити

Са иконе миром злати

 Наше бити ил не бити

(Бели анђео, Д.Мирјанић)

А ако којим случајем, можда само на трен скрене поглед са нас наш анђео, Она, наша Мајка неће никада.

Тројеручице, луко и утехо,

 мајко чокоту ког распињу и туку,

 смилуј нам се, грешним и убогим, и прими

 душе наше у Твоју трећу руку!

(Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској, Љ.Симовић)

Сасвим је разумљиво, методолошки сасвим оправдано што ће након пјесама о заштитници људског рода, Богородици, у националној читанки услиједити стихови који говоре о великом страдању и патњи нашег, српског народа. Одјељак Пред сјенима српских мученика говоре о страшном периоду у историји српског народа, периоду када су много српске главе пале само зато што су српске. У том лудилу и изопачености крвника и убица није обраћана пажња да ли је у питању мушкарац, жена или дијете, да ли је младо, старо, са села или из града, писмено или неписмено. Било је довољна само једна одредница – Србин, Српкиња, Српче и нож је парао грло, сјекира или маљ ломили кости, или , да се не муче, живи бацани у безданке, у ријеке, у море. Ко је тада могао помоћи намученом и напаћеном народу српском? Нико до Бог. Нико до Богородица. Нико до Милешевски, Бели, Ариљски, Јасеновачки, Старобродски и много други Анђео. Јасна је намјера аутора да укаже на невиност српских жртава, да укаже на звјерско у крвницима, на неправду у историји. За мјеста страдања мало се знало све до почетка овог, 21.вијека. За имена невино пострадалих још мање, памтила је родбина а и они временом заборављали. За имена крвника, није се смјело помињати, још мање именовати, па и памтити. Шта се могло учинити? У прошлости, мало шта; бранила тадашња комунистичка власт. Шта се није смјело учинити? Није се смјело заборавити и престати памтити. Захваљујући великом и личном труду, раду и напору аутора, велики број мјеста страдања је откривен (не у смислу географско – историјски, него у смислу постојања, у смислу сјећања). Младим нараштајима Срба, али исто тако и нама старијима овом читанком отворене су очи које су дуго биле заклопљене. Отворене су и духовне очи, очи памћења или боље речено сјећања на те страшне дана српског Погрома, српског Покоља. Аутор ће нижући стихове страдања српских мученика, посвједочити о великој и племенитој улози поезије и пјесника:

Мислили сте да ће заборав да слети,

на колијевке празне и мајчино крило,

ал` истина живи у српском поети,

кроз риме ће причати оно што је било.

А то није само улога поете и поетског дјела. То је улога коју свако од нас, Срба треба да одигра најбоље што може на животним даскама. Да својим ближњима, и комшијама, и пријатељима и ученицима и сарадницима, прича и указује на стравичну истину о страдању српског народа само зато што с поносом носи име Срби. Да се више никада , чак ни у сну, када се одмараом од животне свакодневнице, не забораве помињати и говорити имена: Пребиловци, Шурманци, Јадовно, Стари Брод, Житомислићи, Глина, Јасеновац, Корита, Велика, Кошаре, Сарајево и многа, многа друга имена.

Да смо им дужни све ово што имамо, да смо им дужни да их не заборавимо, да их чувамо и помињемо показује и поручује аутор  завршним страницама ове српске националне читанке. Фотографије споменика, гробаља, костурница, маузолеја завршавају овај ход по стази српског националног идентитета. Јасна је жеља аутора да се, ако се не могу сва посјетити и на лицу мјеста одати помен и почаст српским јунацима и херојима, а оно бар може путем фотографије указати на чињеницу да сваки српски средњошколац треба да буде поносан на чињеницу да су широм српских земаља постављени бројни споменици који свједоче о корјенима нашег постојања на овим просторима. А такође и на чињеницу да припада јуначком, поноситом српском народу. Народу чувених јунака, побједника у два свјетска рата, народу светога Саве, Његоша, владике Николаја Велимировића.

Тако нас аутор Раде Р. Лаловић кроз своју српску националну читанку упознаје са земљом нашом. Онима који ће из ње учити, ученицима и онима који ће се њоме служити у настави, наставницима, аутор је оставио сву могућу слободу интерпретације и доживљаја. Свакоме је, и ученику и наставнику, оставио исто – тумачење и разумијевање у складу са личним интересовањима, афинитетима и могућностима. И то је, усудићу се рећи, с једне стране олакшица у раду, а са друге стране и огромна одговорност која је првенствено на наставницима, тумачима овог приручника, својеврсним путовођама. Олакшица, јер је дато заиста много одлично одабраног материјала, са безбројним могућностима доживљавања и тумачења, односно разумијевања. Оно што чини тежину јесте велика огромна одговорност наставника да се потруди да на што бољи, јаснији и смисленији начин осмисли и одржи наставни час, будећи код ученика осјећај националне припадности свом народу и национално освјешћивање. То је заиста озбиљан напор за сваког наставника, али награде које се добијају за труд у виду разбуђених ученика у погледу националне свијести су неизмјерљиве и немогуће их је исказати ријечима. Уосталом задатак сваког наставника, а посебно наставника српског језика и књижевности јесте да настоји пробудити националну свијест код ученика.

Хвала аутору на великом напору и уложеном труду да један овакав приручник угледа свјетлост дана и постане од велике помоћи у тумачењу националних предмета, прије свега језика и књижевности