Северна Митровица, последњи вапај: Стигли смо до краја, нема за нас Србе на КиМ правде

Мукла тишина, смркнута, забринута лица људи, грч… Нигде осмеха, нигде гласне речи, нигде зрачка наде, ведрине, а камоли песме…

Тако је данас, и пре и после великог, општенародног протестног скупа против одлуке Приштине о укидању динара у покрајини изгледала Северна Митровица.

Хиљаде људи били су на Тргу браће Милић, надомак главног моста на Ибру па све горе, уз шеталиште, до споменика Кнезу Лазару. Дошли Срби из Лешка, из Грачанице, Осојана, Лапљег Села, из околине Истока, Лепосавића, Звечана, Готовуше, Зубиног Потока, Шилова, Сочанице, Угљара, из Јагњенце и Зупча, из Гојбуље… Дошли би из Приштине, из Пећи, Ђаковице но тамо Срба више и нема а они који су остали једва да могу преко кућног прага.

„Дошла је мука до ока. За мене је лако, ја сам моје прошла, проживела, него, шта ће моја деца, шта ће моји унуци… Куд ће они… Сваког дана неко из Митровице, из Звечана оде. Сваког дана је још један празан стан у згради, у улици, у насељу“, каже мукло који минут пре протестног скупа старија госпођа из Северне Митровице.

На почетку скупа српска химна „Боже правде“. Неки људи певају у пола гласа, више шапућу, очи им пуне суза.

„Нема за нас Србе правде“, вели старији човек испред бине. Изгледа потпуно помирен са судбином.

„Болнице ће нам остати без лекова“, пише на једном од неколико транспарената које су донели људи.

Душанка Ћоровић из Удружења пензионера говори са бине да „одлука да се укине динар, да се људима онемогући да подижу своје пензије буквално значи да се укида парче хлеба, да се укида живот“.

„Ако се добро зна да у нашим трговинама нема српске хране, да у апотекама нема наших лекова, шта ће са нама бити сутра ако ова одлука остане?“, пита.

„UN 1244, USA, HELP“, пише на још једном од транспарената које су донели људи.

„Европо, помози“, стоји на другом.

Стефан и Никола дошли су на скуп из једне од енклава јужно од Ибра. Причају да, до пре неки месец, сваки прелазак Ибра био им је велико охрабрење. У Северну Митровицу долазили да осете мало слободе, да слободно дишу, сад је, кажу, и на северу скоро као и у енклавама, српским гетима јужно од Ибра. Полиција, дуге цеви, патроле, непознати наоружани људи, туђи језик, борна кола, контролни пунктови на све стране.

Драгана Миленковић, професор Економског факултета у Северној Митровици понавља са бине да „укидање динара значи укидање живота за Србе на КиМ“. Подсећа да је први динар искован баш на Косову, у Новом Брду, 1214. године.

„Како ће родитељи купити храну деци, како ће студенти добити стипендије, како ће и од чега платити школарине, испите… Динар је опстајао овде чак и у најгорим временима окупације. Укидањем динара укидају се плате запосленима, функционисање универзитета, школа, болница, приватне делатности, укида се живот“, каже професорка Миленковић.

Подсећа да су у Приштини рекли да динар укидају на основу устава и закона, пита, како тај устав тзв. Косова не важи када треба вратити имовину Високим Дечанима или српским грађанима, како не важи када се Србима укида право на говор, језик, по ком праву се Србима одузимају књиге исписане ћирилицом?

„Дошли смо до самог краја. Још теже је него 1999. године. Тада је било наде, сад више ни наде нема“, каже неко из масе народа.

Говорници, са бине причају о „остацима остатака српског народа који живе по гетима“, о „хапшењима, пребијањима, рањавањима, отимању имовине, отимању светиња, фалсификовању историје“, питају како је то могуће…

Весна Мартиновић, директорка Основне школе у Угљару каже да „влада у Приштини забраном динара ставља катанац на све српске школе а самим тим и на школовање српске деце“.

„Од нас се тражи да ћутимо, да се повинујемо свакој одлуци Приштине, да идемо на административне прелазе да подижемо плате. Је ли то могуће? Оспоравају нам овом одлуком право на рад, права која се свуда у свету подразумевају. Кажу, отворите рачун, а ја питам на основу којих уговора а да су прихватљиви за банке у косовском систему. Сви знамо да је то неизводљиво“, каже она.

„Није лако данас бити Србин, посебно овде. Тешку борбу ми водимо. Срби на КиМ су у безизгледној ситуацији“, каже Светлана Стевић, управница Народне кухиње „Девет Југовића“.

Прича како је тешко стати пред људе који дођу у народну кухињу, очекују помоћ, а помоћ им је тешко пружити…

„Ово су тешки тренуци великих страдања и искушења, људи траже право на живот, право на слободу, на голо парче хлеба“, понављају са бине. Питају – како деци да објасне да је Србима на Косову све ускраћено, све забрањено…

Драгиша Миловић из КБЦ у Северној Митровици каже да су Срби на КиМ грађани другог реда, да се Србима газе основна људска права, да прети тихи егзодус са ових простора.

„Прошле године 400 пута заустављали су наше санитете, претресали лекаре, забрањена нам је вакцинација, упадају у круг болнице, застрашују пацијенте и запослене. Ускраћују нам право на слободу кретања, на језик“, рекао је Миловић.

Кренули су људи после протеста својим кућама, ко у гета јужно од Ибра ко на Север. Мукла тишина, грч, уморна лица, забринута.

„Нити добра има, нити се добру надамо. Како се борити, шта радити, шта учинити, хајде ти мени реци. Слутим некако да су ово наши последњи вапаји, да ће бити све теже и теже. Нико нас не чује“, каже један од Срба док колима са РКС таблица креће преко Ибра у свој гето.