СЕЋАЊЕ НА МАТАВУЉА: Речи изашле из душе народа

Дивљење пред јасном и једноставном реалистичком прозом Симе Матавуља (1852-1908), „у којој се заиста копно додирује с морем и планински ваздух меша с морским“, није крио Иво Андрић, а ни многи српски писци пре и после њега.

Српском писцу рођеном у Шибенику, који је нашој књижевности оставио романе: „Бакоња фра Брне“ и „Ускок“, или приповетку „Пилипенда“, посвећена је јучерашња трибина у Удружењу књижевника Србије, а том приликом почело је и обележавање 110. годишњице од оснивања УКС, чији је Матавуљ био први председник.

Представљена је, такође, и књига о Матавуљу, из пера етнолога и директора Етнографског института САНУ Драгане Радојичић, под насловом „Медитерански свјети са мајстором приповедачем“, у издању Етнографског института САНУ.

У овом делу са поднасловом „Анрополошко читање дела Симе Матавуља“, ауторка успоставља јединствену комуникацију са делом и писцем Симом Матавуљем, и констатује да у њима често преовладава страст етнографа над списатељским инстинктом. Она је у свом стваралачком подухвату настојала да допре до сваког пишчевог објављеног и необјављеног ретка, успостављајући имагинарни дијалог са Матавуљем.

– Кажу за Матавуља да је говорио из душе народа и да је стога био веома продуктиван приповедач, чему је, свакако, помогла усмена приповедачка и епска традиција у којој је одрастао – истиче Радојичић. – У својим делима је видео и разумео толико тога, обухватио широк број ликова различитог друштвеног статуса, порекла и природе, да би се могло рећи да је и он видео све.

У сваком се његовом опису скривала оштра и проницљива мисао, дајући портретима тих ефемерних људи и збивања један дубљи значај и смисао. Кроз Матавуљево дело провејава одређена доза туге, озарене ипак особеном и неуништивом ведрином и хумором.

Матавуљ и Стеван Сремац су, по речима Мира Вуксановића, можда једини српски писци српског реализма који су умели уверљиво да пишу изворним говорима свих места у којима су живели и тако показивали разнолико јединство нашег језика.

– Овде је позната Матавуљева књижевна документарност добила одређени вид, друкчији а исти, што ће да каже: ништа није промењено али јесте померено, друкчије распоређено. Онако као што етнолог и антрополог од умећа чини, па смо добили књигу о Матавуљу какву нисмо имали, какву нико раније није приредио. Несебично навођење читавих одељака Матавуљевих књига, истицање његове речи и мисли, књижевног мајсторства и сваке пажње према лепоти око нас, главни је састојак и главни је квалитет ове књиге – рекао је Вуксановић.

КАЗНА И НАДА

На Матавуљев живот окупљене је подсетио професор Душан Иванић, рекавши да је овај писац био почасни члан Матице српске, члан САНУ и први председник УКС које је основано 26. маја 1905. у Београду, под именом Српско књижевно друштво.

– Носећи у џепу говор за комеморативни скуп Миловану Глишићу у Народном позоришту, пред зградом је доживео мождани удар – рекао је Иванић. – Смрт као тема његове прозе, постављена је између греха, казне и наде у други живот. У умирању је осетио класичну тему и умео је обрадити у распону од хумористичке реакције до мистичне утехе и наде. Састављајући свој тестамент, тражио је да се сахрани без помпе, ларме, венаца, попова, говора, иако је био дубоко веран човек.

Тагови: Писац, Симо Матавуљ