САВИНДАН ОЛИВЕРА ИВАНОВИЋА: Косово је место неизувених људи, никад се не зна кад стихија може да крене и кад „правда“ жели да те позове

Пре тачно годину дана, на Савиндан, отишао је Оливер Ивановић на разговор са косовским делиоцима правде. Отишао је на рутински састанак са тужиоцем Специјалног тужилаштва Косова, који је потом издао налог за његово хапшење. Од тада до данас, Ивановић је боравио читава три сата на слободи. Дозвољено му је да, због крсне славе, то време проведе с породицом и трогодишњим сином Богданом.

„Није могао да поверује. Истрчао је у улаз кад му је зачуо глас. Дочекао га, загрлио, сео поред њега… Заћутао, и у једном тренутку упитао: Тата, а зашто ти не изујеш ципеле, увек си тако радио? У том тренутку сви смо схватили Богданову поруку”, каже за „Политику” Оливерова супруга Милена.

Кад се несрећа и емоције породице Ивановић оставе по страни, међу људима који не познају прилике у Косовској Митровици и на КиМ појављује се оно познато питање: има ли ту нечега? У њему је често садржана и сумња, па се у речима „нечега” и „нешто” тражи кривица и проналази доказ за њу, готово по обрасцу Андрићеве „Проклете авлије”. Јесу ли овде сви криви, ко је одговоран, шта је појединачна одговорност за злочине, јесмо ли имали икакве шансе да направимо нормално друштво, да ли је Оливер Ивановић ратни злочинац? Упућени, сведоци, па чак и онај крунски који се, иронијом судбине, зове Иса Мустафа, као и садашњи косовски премијер не пружају ваљане доказе да је Оливер починио злочин.

„Реч је о политичком процесу”, тврдио је покојни професор Предраг Симић. Али како је могуће да је он политички затвореник ако је био оцењен као најлибералнији српски политичар, ако су га примали и слушали сви, од Брисела до локалних тајних служби? Има ту нечега!

Запад је међу Србима на Косову и Метохији својим радом, а касније и у својим извештајима, дефинисао две категорије моћника, политичара и утицајних људи: примитивне бранитеље српства и кооперативне лидере који прихватају реалност на терену. И једнима и другима ишло се наруку: први су им били потребни да праве лажни баланс са албанским злочинцима у власти, а други су произведени по колонијалној девизи – од будале направи генерала – служили као декор и потврда „успешног друштва на Косову”. Само су ретки, и то повремено, успевали да се отргну из овог модела, промовишући истинску демократију и најављујући потенцијал да је могуће опоравити макар један град или једну малу групу људи. Ивановићу – Запад, Албанци, велики делови прве (патриотске) и друге (грађанске) Србије нису опростили управо тај потенцијал. Зато га данас готово сви бране, а нико не може да му помогне. Да ли је, уопштено, такав случај и са Србима на Косову и Метохији? Ово неприродно поређење са једним човеком је могуће, јер нема система, па се појединац, можда не ни својом заслугом, претворио у жртву или у симбол, свеједно је. Дакле, може ли се Србима помоћи упркос оволикој бризи стварној и декларативној, упркос најбољим европским законима, страним мисијама и подршци?

Србима је обезбеђен живот у одложеном поразу, живот у одложеној капитулацији, и ту није крај, они се приморавају на туђу слободу, од њих се очекује да потврде како им је добро у тој слободи. Добро им је готово исто као и Ивановићу, који живи у одложеној правди, обучен у наранџасти једноделни комбинезон истог дизајна од Гвантанама до Косовске Митровице.

Никоме више није битно што је дреничкој групи, осумњиченој за најгоре злочине, и њеном команданту под ратним именом Султан омогућено да се бране са слободе. Они не утичу на сведоке као Ивановић, њихови сведоци нестају, а његови немају шта да кажу, али се ипак, парадоксално, Оливер враћа у затвор. Има ту нечега!

Косово и Метохија је место неизувених људи, место где су најслабији и понижени спремни на далеки пут, њима су ципеле и торбе са документима увек при руци, јер никад се не зна кад стихија може да крене или кад „правда” жели да те позове.

Откуд трогодишњи Богдан Ивановић то зна?

Тагови: Косово и Метохија, Оливер Ивановић, Суд