Самоопредељење пред 17.Март: У Чабри троје деце убијено, на мирне албанске демонстранте пуцали српски криминалци, правда није задовољена

Сутра се обележава 20 година од највећег етничког насиља на послератном Косову, а након уласка међународних цивилних и војних трупа као гарантора мира. Иако је од 19 жртава – 11 Албанаца, насиље је било усмерено ка протеривању Срба, уништавању њихове имовине, као и културног и духовног наслеђа, док су страдали Албанци део екстремистичке масе.

Самоопредељење је данас обележио овај датум као дан албанске трагедије и мирног протеста, за све окривљујући Србе које портретише криминалцима, и међународне трупе као неког ко није Албанце заштитио.

Положили су венце на гробље страдале деце у селу Чабра, остајући при тврдњи да су деца убијена, и да су за то одговорни Срби. Не спомињући српске жртве и албанске екстремисте, нагласили су да се радило о мирним демонстрацијама, а да су Срби били ти који су били у Митровици организовани, те да су српски криминалци напали грађане са југа.

У наставку објављујемо превод саопштења Самоопредељења у целости, а потом и оно што је утврдио Хуман Ригхтс Wатцх непосредно након мартовског насиља. У питању је само један у низу међународних налаза, од којих – оно што је данас владајућа косовска странка саопштила – у потпуности одудара.

„20 година од убиства троје деце у Чабри“

„Пре 20 година, у Чабри, у Митровици, поред реке Ибар, троје деце, Е.Д., А.В. и Ф.В. (у изворном саопштењу пуна имена и презимена, прим.ред.) играли су се јурец́и дивље шотке. Прво почиње да их вређа један Србин који је тамо харао, а затим друга група Срба која му се придружује увредама, усмерава псе на децу која од страха почињу да беже и улазе у реку Ибар, трагично губец́и своје животе. Овај догађај, овако описан, такође је написан у то време и у извештају америчког тужиоца УНМИК-а Роберта Дина, али правда никада није задовољена.

Ово убиство троје деце погодило је сваког грађанина, што је резултирало организовањем мирног протеста 17. марта. Албански грађани изашли су код моста на Ибру у Митровици да би видели организоване Србе у другом делу који су почели да пуцају на демонстранте, и на Албанце који још живе у северном делу.

Полиција УНМИК-а и КФОР-а само су посматрали ситуацију и нису покушали да зауставе насиље и ухапсе српске криминалце који су пуцали на мирне демонстранте.

Тако су, након убијања деце и ненаоружаних грађана у знак протеста, земљу широм преплавили протести захтевајући правду.

У овим догађајима који су уследили, који су названи ‘мартовским немирима’, смртно је страдало 19 грађана, од којих 11 Албанаца.

16. март је црни дан за Митровицу и цело Косово. Правда за трагични догађај, убиство троје деце, а потом и осталих грађана, још није задовољена. Никада нец́емо заборавити и увек ц́емо тражити правду за ове злочине.

Делегација Покрета Самоопредељење била је овде данас да ода почаст и сец́ање на троје деце која су трагично изгубила животе у Чабри! Делегацију је предводио организациони секретар Аљим Рама заједно са посланицима, активистима и члановима нашег Центра у Митровици“.

Шта се стварно догодило 16 – 18. марта 2004?

У питању је насиље у којем су се на удару нашли Срби са Косова.

Око 286 српских кућа, преко 35 цркава, манастира и гробаља уништено је, запаљено, или оштећено и више од 4.000 Срба са југа Косова је протерано у тродневном насиљу екстремних Албанаца (око 51.000 учесника демонстрација у најмање 33 појединачна немира која су се догодила у 48 сати) који су нападали Србе широм Косова, и у Метохији. Убијено је осморо Срба и 11 Албанаца – потоњи су страдали у обрачуну са америчким и француским КФОР-ом који је покушавао да заустави насиље (подаци Хуман Ригхтс Wатцх-а).

У нередима су уништена 72 возила УН. Међународни тужиоци и судије на Косову процесуирали су седам случајева уништавања цркава и 67 особа осудили на затворске казне од 21 месеца до 16 година. Ипак, до данас нису откривени налогодавци за ово, како су међународни кругови у више наврата оценили – организовано насиље.

У извештају Хуман Ригхтс Wатцх-а непосредно након насиља, под називом „Неуспех да се заштите“, чињенице које су представили у потпуности негирају оно како Самоопредељење данас представља догађај.

У наставку објављујемо изворне делове овог извештаја.

„Неуспех да се заштите“

„Дана 17. и 18. марта 2004. широм Косова су се десили насилни немири Албанаца, подстакнути сензационалистичким и испоставиће се, нетачним извештајима да су Срби одговорни за утапање троје малолетне албанске деце. Скоро четрдесет осам сати, безбедносне структуре на Косову – Косовске снаге (КФОР), међународне У.Н. (УНМИК) полиција и локално регрутована Косовска полицијска служба (КПС) – скоро су у потпуности изгубили контролу, пошто су избила најмање тридесет три велика немира широм Косова, у којима је учествовало око 51.000 учесник.

Насиље широм Косова представља најозбиљнији корак уназад од 1999. године у напорима међународне заједнице да створи мултиетничко Косово у којем и влада и цивилно друштво поштују људска права. Од главног града Приштине/Присхтине, до градова као што су Призрен и Ђаковица/Гјакове, до малих села као што су Слатина/Сллатине и Бело Поље/Беллопоје, масе етничких Албанаца деловале су са жестоком ефикасношц́у да би своје области ослободили свих преосталих остатака присуства Срба, а циљано се ишло и на друге мањине као што су Роми, укључујуц́и Ашкалије који су Роми који говоре албански.

У многим заједницама погођеним насиљем, у нападима, спонтаним и организованим, спаљена је свака куц́а Срба, Рома или Ашкалије.

У селу Свињаре/Фрасхер, свих 137 српских домова је спаљено, али су домови етничких Албанаца остали нетакнути.

У оближњем Вучитрну/Вусхтрии, гомила Албанаца напала је заједницу Ашкалија, спаливши шездесет девет домова Ашкалија.

У Косову Пољу/Фусхе Косове један Србин је насмрт претучен, а спаљено је преко стотину српских и ромских домова, пошта, Српска православна црква, српска школа и српска болница.

Чак и најмања српска присуства била су мета ове непријатељске масе: гомиле Албанаца сатима су нападале Српску православну цркву у Ђаковици, протеравши на крају пет старијих Српкиња које су биле последње преостале Српкиње у Ђаковици, из предратног становништва са више од рецимо њих 3.000.

У мартовском насиљу протерано је целокупно српско становништво са десетина локација – укључујуц́и главни град Приштину – и подједнако погодило ромске и ашкалијске заједнице.

После дводневних нереда, спаљено је најмање 550 домова и двадесет седам православних цркава и манастира, због чега је око 4.100 Срба, Рома, Ашкалија и других неалбанских мањина расељено. Око 2.000 особа и даље остаје расељено месецима касније, живец́и у претрпаним просторима и нехигијенским условима – укључујуц́и неогрејане и недовршене станове, препуне школе, шаторске кампове у војним базама КФОР-а, па чак и металне контејнере. Будуц́ност мањина на Косову никада није изгледала мрачније.

Безбедносне организације на Косову – КФОР, међународна полиција УНМИК-а и КПС су катастрофално подбациле у свом мандату да заштите мањинске заједнице током мартовског насиља 2004. године.

У бројним случајевима, нападнуте мањине су остављене потпуно незаштиц́ене и препуштене на милост и немилост изгредницима.

У Свињару, трупе француског КФОР-а нису успеле да притекну у помоц́ опкољеним Србима, иако је њихова главна база била само неколико стотина метара даље – у ствари, гомила етничких Албанаца прошла је тик поред базе на путу да запали село.

Француске трупе КФОР-а на сличан начин нису одговориле на нереде у Вучитрну, који се налази између две велике француске базе.

У Призрену, немачке трупе КФОР-а нису успеле да се распореде како би заштитиле српско становништво, као и многе историјске српске православне цркве, упркос позивима за помоц́ њихових колега из међународне полиције УНМИК-а, који су касније оптужили немачке команданте КФОР-а за кукавичлук.

У Косову Пољу, УНМИК и КФОР нису били нигде виђени док су албанске гомиле методично палиле српске куц́е.

Село Бело Поље, обновљено на периферији Пец́и за смештај Срба повратника, спаљено је до темеља иако се налазило тик поред главне италијанске базе КФОР-а.

Италијански војници КФОР-а одбили су да приђу опкољеним Србима, приморавајуц́и Србе да трче неколико стотина метара кроз непријатељски расположену албанску гомилу, пре него што их је КФОР евакуисао. При томе је рањено неколико Срба.

Чак и у главном граду Приштини, Срби су били приморани да се забарикадирају у своје станове, док су албански изгредници пуцали на њих и пљачкали и палили станове испод и око њих, и то до шест сати пре него што су им КФОР и УНМИК притекли у помоц́.

Неуспех међународне полиције УНМИК-а и КФОР-а да ефикасно одговоре на насиље, оставио је велики део безбедности у рукама Косовске полицијске службе (КПС). Локално регрутовани КПС, многи од њих тек недавно обучени, били су слабо опремљени да се носе са насиљем.

Неки припадници КПС-а поступили су професионално и храбро, ризикујуц́и своје животе да би спасли опкољене Србе и друге мањине у многим градовима и селима. Међутим, многи други официри КПС-а пасивно су стајали по страни док су гомиле етничких Албанаца палиле куц́е и нападале Србе и друге мањине, чак и када су се ти напади догађали само неколико метара даље.

Неки службеници КПС-а показали су јасну пристрасност хапсец́и само Србе и друге мањине који су бранили своје домове, игноришуц́и злочиначко понашање Албанаца које се дешавало пред њиховим очима. У неколико случајева, службеници КПС-а су оптужени да су активно учествовали у паљењу домова мањина.

Чини се да међународна заједница апсолутно пориче сопствене неуспехе на Косову. Док су међународни актери били универзално – и тачно – критични према неуспесима руководства косовских Албанаца током и након кризе, суморни учинак међународне заједнице избегао је слично критичко испитивање.

Уместо тога, руководство КФОР-а и УНМИК-а изгледа срец́но што наставља са „уобичајеним послом“, уместо да спроводи реформе потребне да би се спречило понављање масовног насиља – и поновни колапс безбедносних институција у будуц́ности.

Хитно је потребна исцрпна и транспарентна ревизија косовских безбедносних институција, која би резултирала драстичном ревизијом њених неефикасних структура. Косовске безбедносне институције треба да буду адекватно попуњене особљем које је добро обучено и адекватно опремљено да одговори на ситуације нереда.

Мора се развити координисан систем безбедности између КФОР-а, УНМИК-а и КПС-а, чиме ц́е се окончати међуинституционалне тензије и ривалства. КФОР посебно мора да развије јединствену командну структуру и заједнички систем одговора на насиље на Косову, напуштајуц́и децентрализоване структуре и веома различите националне доктрине које су допринеле хаосу од 17. и 18. марта.

На крају, безбедност мањинских заједница ц́е бити у рукама локалних институција као што је КПС – баш као што је то било на многим локацијама током марта. Због тога је од суштинске важности за будуц́ност мањина на Косову да се КПС развије у заиста професионалну, непристрасну, добро обучену полицијску службу која заштиту мањина види као један од својих кључних мандата.

Као резултат мартовског насиља, међународна заједница је изгубила огроман положај на Косову: албански екстремисти сада знају да могу ефикасно да изазову међународне безбедносне структуре, пошто су уништили појам непобедивости КФОР-а и УНМИК-а; а националне мањине су изгубиле скоро сво преостало поверење које су имале ка међународној заједници.

Време истиче и за међународну заједницу и за мањине на Косову, а сада је време за одлучну и транспарентну акцију за исправљање превише очигледних недостатака безбедносних структура међународне заједнице на Косову.

Утапање три дечака у реци Ибар

Рањавање Јовице Ивиц́а 15. марта у Чаглавици и српска блокада путева која је уследила, у комбинацији са протестима симпатизерима ОВК – 16. марта, значајно су подигли тензије на Косову.

Како су протести за ОВК јењавали, медији на албанском почели су да емитују запаљиве извештаје да су Срби 16. марта поподне протерали троје мале албанске деце у реку Ибар и да су се она удавила.

Како је касније показао детаљан извештај представника ОЕБС-а за слободу медија, албански медији су одиграли неодговорну, запаљиву улогу, емитујуц́и информације које су још увек тада биле непотврђене: преживели албански дечак никада није јавно изјавио да је група отерана у реку од стране Срба, једино да су албанске дечаке Срби из једне удаљене куц́е псовали.

Тумачење да су дечаке јурили Срби у реку долази из других извора, као што је Халит Берани, албански активиста за људска права из Митровице. Овакве суптилности нису биле важне приватним и јавним државним медијима, који су почели да емитују и штампају недвосмислене извештаје да су дечаке албанске националности Срби отерали у реку.

Умерени гласови, попут портпаролке УНМИК-а Трејси Бекер, која је упозорила да етничка мотивација за инцидент није утврђена, готово да нису добили термин за емитовање, док је ‘стручњацима’ који су осуђивали српске ‘бандите’ омогуц́ен неометан и неоспоран приступ.

На пример, Халиту Беранију, председнику Савета за одбрану људских права и слобода у Митровици – групе за људска права етничких Албанаца са изразито националистичким програмом – дато је више од 4 минута емитовања у вестима РТК, у поређењу са 12 секунди колико је дато умереној портпаролки УНМИК-а (Трејси Бекер). Берани, који није био сведок инцидента, рекао је присутнима:

‘Данас око 16 часова у селу Çабëр (Чабра), општина Зубин Поток, док се шесторо деце из споменутог села играло, група српских разбојника је напала ову децу, српски разбојници су имали и пса, псовали су им мајке албанске, терали су албанску децу да побегну. Двојица су успела да се сакрију у корење врба поред реке Лумебардх (река Ибар), док су остала четири упала у реку. Познато је да река Лумебардх, осим што је веома дубока, има веома хладну воду и брзо протиче. Највероватније, деца нису умела да пливају. Нема података о судбини њих троје, док је један преживео након што је прешао на другу страну реке. Навикли смо на Србе разбојнике. Мислимо да је то освета за оно што се догодило у Чаглавици [тј. рањавање Србина], случај који је показао шта су Срби спремни да ураде када се ситуација на Косову смирује.’

Сензационалистичко извештавање о српским ‘бандитима’ који даве малу албанску децу изазвало је буру протеста и насиља широм Косова. Међутим, док је утапање троје деце представљало трагедију, темељна истрага Уједињених Нација и угледног албанског судије са Косова, баца озбиљну сумњу на наводе о српском саучесништву у дављењу, наводец́и недоследности у извештајима преживелих дечака, и недостатак поткрепљења дечаковог исказа од стране двоје друге преживеле деце и једног старијег Србина који је радио у том крају. Истражитељски тим УН је детаљно претражио подручје утапања и није пронашао ниједног Србина који би одговарао опису преживелог дечака“.