Само нам слобода недостаје! Вапај деце из енклава са Косова и Метохије током посете Београду

© Фото : Милан Лакић

Имамо све. Ништа нам не недостаје ни не треба. Само – слобода! То су речи које након дводневног дружења са готово педесеторо деце из шест школа Пећког округа на Косову и Метохији остају да одзвањају у ушима, глави и срцима свих који су им приредили незабораван дочек у српској престоници.

У организацији Завичајног клуба Пећанаца, протеклог викенда, Београд је био домаћин ученицима две средње школе , као и ученицима осмих разреда четири школе из Гораждевца (О.Ш. „Јанко Јовићевић“ и гимназија „Свети Сава“), Осојана (О.Ш. „Радош Тошић“, Црколеза (О.Ш. „Јединство“), Бање (О.Ш. „Милун Јакшић“) и Средње техничке школе Србица – из Сувог Грла, неколико њихових наставника и директору гимназије из Гораждевца, највеће српске енклаве на КиМ.

Организатор се потрудио да гостима са Косова и Метохије током два садржајна дана пружи незабораван дочек, дружење, посету значајним установама и тиме бар мало улепша и испуни неким другим бојама њихову иначе нимало лаку свакодневицу у енклавама из којих долазе.

На први поглед иста као сва друга деца, али свака њихова реч, понашање и размишљање одају утисак прерано одраслих и сазрелих.

Деца и наставници посету Београду започели су одласком у Храм Светог Саве , где су уз пратњу ђакона и кустоса имали прилике да се ближе упознају са овим највећим српским православним храмом. Посебан утисак оставила је крипта у грандиозној светињи.

Наташа Миљановић, ученица осмог разреда основне школе „Јанко Јовићевић“ из Гораждевца, одушевљено је испричала да Храм својом лепотом оставља без речи.

„Осећај током боравка у Храму, као и ову посету нашем главном граду, дуго ћемо носити у срцу“, истакла је девојчица.

Маракана – посебан доживљај

Нарочито непоновљиво искуство за децу био је одлазак на утакмицу Црвена Звезда – Раднички коју су могли да прате из свечане ложе . Бакље, навијачи, атмосфера коју су могли да осете уживо на „Маракани“ нешто су што ће дуго памтити.

Већину деце, а нарочито дечаке, одушевио је и Музеј „Црвене звезде“ где су се домаћини потрудили да им објасне историјат клуба са свим освојеним трофејима међу којима је и трофеј клупског шампиона света.

Након тога, деца су се са својим домаћинима из Завичајног клуба Пећанаца опустила и уживала у вечерњој шетњи центром Београда.

Тихи, смерни, скромни, неки по први пут у престоници, док су неки већ боравили раније, могли су да се осете слободнима да, за разлику од својих енклава , могу да нормално разговарају на свом матерњем језику, смеју се и разгледају.

Странац у свом граду

Стефан Вулићевић, ученик из места Видање код Клине , каже да је у Београду невероватно и да му је ово најбољи долазак до сада.

Он признаје да је оно што му највише недостаје у свом месту да може да се понаша и говори без страха .

„То да не морамо да будемо тихи, да пазимо како говоримо, то ми недостаје. И то да ме не доживљавају као странца у месту где живим“, помало тужно прича.

На питање због чега воли свој родни крај, поносно одговара да је то зато што је његов завичај јако леп.

„Ако бих се попео на врх места где живим, видео би се цео град, одатле је веома леп поглед“, објаснио је он.

На извору историје српске државе

Другог дана, који је махом био посвећен историји и науци, деца су посетила Историјски музеј Србије . Прича предусретљивог кустоса о династијама Немањића, Обреновића и Карађорђевића, као и оригинални предмети из прошлих времена никога нису оставили равнодушним.

Круна цара Душана је, према тискању ради фотографисања и заинтересованости, очигледно је деци била најинтересантнији експонат, као и све везано за династију Немањића.

Сари Томашевић, ученици првог разреда Средње техничке школе из Сувог грла , највише значе посета Храму Светог Саве и управо Историјском музеју, јер има прилику да се боље упозна са историјом српске државе.

„Тренутно у школи из историје учимо доста о српским династијама, конкретно, Обреновићима, па нам је све што смо данас чули и видели од велике користи. Заиста је било прелепо“, преноси нам утиске Сара.

Значај посете Историјском музеју нагласила је и Невена Портић, ученица трећег разреда Гимназије „Свети Сава“ из Гораждевца. Веома је захвална људима из Завичајног клуба који су организовали посету и учинили да се сви осећају добродошло и пријатно.

Ученица је појаснила да с обзиром да је Гораждевац највеће српско село у Метохији, то веома олакшава живот за разлику од мањих енклава, колико је то могуће у датим условима.

Од Тесле до Стефана Немање

Одличан домаћин гостима са КиМ био је и Музеј Николе Тесле . Поред објашњења кустоса млади су имали прилике да учествују у деловима појединих експеримената али и да лично осете индуковану струју из генератора.

Све што су чули и видели допринеће мало бољем разумевању и градива и значаја нашег великог научника, констатовали су и ђаци, али и наставници.

По ведром пролећном дану, деца су и из аутобуса разгледала престоницу, сликала се испред споменика Стефану Немањи , шетала Адом Циганлијом.

Невена Белошевић, ученица осмог разреда Основне школе „Јединство“ из Црколеза , открива да њима који долазе из малих средина сваки долазак у велики град значи и изазива одушевљење .

Као и великом броју деце и на Невену је Храм Светог Саве оставио посебан утисак.

Али, боравак у престоници нагласио је можда још и више главни недостатак њихових енклава.

„Оно што нам највише недостаје у нашим срединама је слобода и да без страха и задршке причамо на свом, српском језику“, уверава нас ученица, а то провејава из сваке речи ове деце.

Емотивно дружење уз песму и поклоне

Завршетак дружења био је у ресторану „Трешњин хлад“, где су љубазни домаћини дочекали и угостили несвакидашње госте. Ту се младима обратио Владимир Милошевић, члан Извршног одбора ЗКП на тему модерних ИТ технологија и вештачке интелигенције као делу будуће сарадње.

Све присутне су, већ довољно под утиском испуњена два дана, додатно емотивно дотакле и речи познатог глумца Милана Васића , који често обилази српске средине и помаже онима којима је помоћ потребна.

Свима су захвалили директор гимназије „Свети Сава“ из Гораждевца Жарко Портић и испред Завичајног клуба Пећанаца, председник, др Горан Бојовић .

Дивно и топло дружење, поред поклона , прича, осмеха и много емоција није могло да прође и без песме.

Ученице гимназије и основне школе из Гораждевца су песмом „ Христе Боже “ започеле, а Марко Качаревић из Србских православних појаца и пратњу деце наставио са „ Пећким кандилима „, док су сви присутни видно под емоцијама ово незаборавно дружење у глас завршили песмом „ Ој Косово, Косово „.

Наставница Боса Вуканић из Гораждевца одушевљена је посетом Београду.

„Одређеном броју деце и онима који навијају за ‘Црвену звезду’ засигурно је највише пријала утакмица на Маракани, док ће осталој деци највише у сећању остати посета Музеју Николе Тесле и мали експерименти“, оцењује Вуканићева.

Своји на своме, поносни што су Срби

Како прича наставница из Гораждевца, упркос тешком животу у енклавама, они не желе нигде из својих домова, места, јер тамо су своји на своме.

Она истиче да рад у таквим срединама има и предности и мане.

Као једна од предности, условно речено, је то што наставници имају мање ученика, па могу и више да им се посвете, каже она уз једно велико – али.

Срце им се стегне сваки пут када у учионици не затекну више од пар ђака, што је случај у неким школама и местима.

Упркос свему, Вуканићева наглашава да су они поносни што су рођени на Косову и Метохији.

„Поносни смо на нашу историју, порекло. То је оно што нас чини Србима и то је оно што сви треба да ценимо и поштујемо“.

И она понавља да њима одувек највише недостаје слобода.

„Још од мог детињства, слобода је оно што нам је увек фалило. Некако, све остало имамо. Захваљујући друштвеним мрежама можемо да видимо свашта и осетимо свашта, деца и путују, али слобода је незаменљива“, закључује наставница.

Комад неба родног краја

На крају, домаћини су испратили своје госте видно емотивни, свако са својим мислима о свему чему се та деца и њихови наставници враћају и да се живот у енклавама на КиМ током та два дана није променио.

Свесни да, колико год је за мале госте ово дружење било значајно, за све који их испраћају назад можда има још дубљи значај, јер смо заиста богати онолико колико другима можемо да пружимо.

Завичајни клуб је као још један корак ка одржању веза и емоција са завичајем, али и као знак тога да неко мисли на њих, за сву децу која су боравила у посети главном граду организовао наградни конкурс за најлепшу фотографију са путовања, за који су припремљене три вредне награде.

За ученике свих школа, укључујући оне који овом приликом нису могли да буду део дружења, приређен је књижевни конкурс за написани текст на тему „ Комад неба мог родног краја “, за чије победнике су такође обезбеђене награде.

Смештај ђака и наставника током дводневне посете обезбеђен је у Дому ученика средњих школа „Патријарх Павле“.

Ову велику хуману акцију, поред Завичајног клуба као главног организатора, помогле су бројне институције , установе и фирме из Београда, као и појединци.

Завичајни клуб Пећанаца у Београду је удружење које постоји од 1968. године и несмањеним жаром настоји да очува везе са завичајем, прошири свест о његовом значају, као и оном преосталом српском становништву , које упркос свим тешким изазовима са којима се свакодневно суочава, ни не помишља на одлазак.

Напротив, истрајава и опстаје.