С. Ковач: Шпијуни се не грле

ИСКРА на Фејсбуку

фото: Министарство одбране Републике Србије

Неуобичајено је да се обавештајац и његов агент грле на јавном месту, да размењују поклоне и податке, да се слободно шетају и разговарају

Генерал Светко Ковач, бивши директор Војнобезбедносне агенције (ВБА), недавно је објавио књигу Официр с пет досијеа. То је истинита прича о официру Димитрију Цветковићу чији је професионални пут, док је обављао посао у веома турбулентном времену, пратило пет служби безбедности. Генерал је пре неколико дана завршио и сценарио за документарно-играну серију „Тајне службе Србије” која ће ускоро почети да се емитује на РТС-у.

У ексклузивном интервјуу за Политику, Светко Ковач говори о својој књизи и серији, али и о актуелним шпијунским аферама, раду обавештајних служби, атентатима на краља Александра Обреновића, краља Александра Карађорђевића, премијера Зорана Ђинђића, као и о убиству гардиста на Топчидеру.

Како сте открили официра с пет досијеа?
 Када сам писао текст о досијеима служби безбедности наишао сам на један досије који ми је привукао пажњу јер су се у њему налазила разна документа неколико служби, међу којима четничког и партизанског покрета, Гестапоа, Абвера и КОС-а. Било ми је интересантно да откријем ко је био човек који је имао пет досијеа. Наставио сам да истражујем архивску грађу у Војном архиву, Историјском архиву Београда, Британском националном архиву у Лондону, у приватним и породичним збиркама. На тај начин сам дошао до многих занимљивих података, не само о Димитрију Цветковићу, него и о другим официрима који су имали судбину сличну његовој. Али не само то. Међу тим подацима су се крили детаљи који су верно описивали једно историјски веома битно време преломљено кроз судбину малог човека.

Промоцији књиге у Дому војске присуствовао је и син Димитрија Цветковића, који живи у Словенији. Он је тада рекао да је из књиге сазнао многе тајне из живота свога оца.
 Зоран Цветковић, син мог главног јунака Димитрија, испричао је на промоцији један детаљ који нисам пре тога знао, а односи се на његов разговор с наставником предвојничке обуке који је био пензионисани официр и познаник његовог оца. Питао га је шта му је отац био у рату, а Зоран је одговорио да је био командант Другог ваљевског партизанског одреда. Наставник се само осмехнуо без речи. Тек када је у припреми писања ове књиге сазнао да му је отац у ствари био командант Другог ваљевског четничког одреда, схватио је због чега се наставник осмехнуо. Због тога је прво с нестрпљењем прочитао део „Четнички досије”.

Коју сте поруку желели да пошаљете књигом Официр с пет досијеа?
 Књига говори и о нашим унутрашњим сукобима и поделама, моралним и другим животним дилемама не само у току Другог светског рата, него и после, сукобљеним идеологијама, политичким сумњичењима, која су знатно утицала на живот људи. Ако постоји порука ове књиге, онда је то бесмисао подела и сукобљавања, нарочито због тога што се данас, после толико година, делимо и мрзимо јер су наши преци били у четницима или партизанима, или због идеолошке искључивости и заслепљености, које су биле последица ратних сукоба и победе једне идеологије над другом.

Написали сте сценарио за документарно-играну серију „Тајне службе Србије”. Шта ћемо сазнати у овој серији?
 Серијал „Тајне службе Србије” има двадесет епизода у којима се говори како су настале, како су се развијале и какву су улогу службе безбедности Србије имале у неким преломним историјским тренуцима. Обухватају време од Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића до краја осамдесетих година прошлог века. Говоримо и о периоду када нису постојали специјализовани органи који су се бавили безбедносном проблематиком, али је та врста послова била врло развијена и у време Карађорђа и Милоша.

Наша историја је, нажалост, препуна многих убистава и атентата. Да ли су службе могле да спрече Мајски преврат и убиство краља Александра Обреновића и његове жене краљице Драге?
 Убиство краља Александра Обреновића је посебно трагично имајући у виду да је он имао најаву да се спрема атентат на њега, али га није спречио. Када је крајем 1901. године добио податке о завери, краљ Александар је наредио истрагу која није дала никакве резултате. Управник града Београда Божидар Маршићанин је крајем 1902. и почетком 1903. године упозорио краља да се у војсци кује завера против њега и да се спрема атентат. Три дана пре Мајског преврата руска тајна полиција је врло озбиљно упозорила краља о завери против њега. Упркос откривеним сазнањима, у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, атентат није спречен и група завереника је зверски убила краља Александра и краљицу Драгу. Тада је створена једна типска слика о Србији и Србима као краљеубицама, а Европа нам то никада није заборавила.

Можда је још карактеристичнији случај убиства краља Александра Карађорђевића у Марсељу.
 Службе безбедности Краљевине Југославије дошле су до прецизних података о припремама за атентат на југословенског краља. Пратиле су кретање атентатора и о свему упознале француску полицију и француске службе безбедности. Искусни југословенски обавештајац Владета Милићевић имао је своје изворе у врху усташког покрета и захваљујући томе открио је план за извршење атентата на краља Александра у Загребу 17. децембра 1933, који је захваљујући томе избегнут. Иако се такође све знало, атентат у Марсељу није спречен првенствено због грубих пропуста француских служби безбедности и полиције, због чега вероватно тај досије још није отворен. Стручњаци тврде да су из оригиналног видео-снимка убиства краља у Марсељу исечени неки делови филма и тек када се отвори та архивска грађа моћи ће да се донесе закључак о пропустима француске стране, али и непосредној умешаности мађарске и посебно италијанске службе безбедности.

У новијој историји издваја се убиство премијера Зорана Ђинђића. Као и код претходних, и у овом случају је било озбиљних индикатора који су уочени, али им није дат одговарајући значај.
 Томе је знатно допринела парализа обавештајно-безбедносног система Србије који је формално постојао, али у пракси није функционисао. Тек после убиства Ђинђића анализирано је како је функционисала физичка, техничка и контраобавештајна заштита. Да је то урађено пре убиства, можда би оно било спречено. Желим да истакнем значај контраобавештајне заштите за коју су одговорне службе безбедности које прве морају да открију индикаторе такве претње и посебно да постоје конкретне припреме за извршење атентата или неког другог терористичког акта.

Пре више од 15 година у објекту за посебне намене касарне у Топчидеру убијена су двојица гардиста, Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић. Зашто још није утврђена истина о њиховој смрти?
 Погибија двојице гардиста је велика трагедија не само за њихове породице него и за Војску Србије и Министарство одбране. Разјашњавање тог убиства од почетка је кренуло наопако. Још се није располагало ни најосновнијим подацима, а одмах је организована конференција за новинаре на којој се с још неразјашњеним подацима изашло пред јавност. Велики број непознаница и многе нејасноће које су изнете на тој конференцији створили су неповерење јавности и сумње да се нешто крије. Истрагу су обављали војни истражни органи против којих су неке структуре и пре тог случаја водиле кампању и тражиле да се они укину као наводно непотребна спона двеју држава лабаве државне заједнице. Наруку су им ишли неки пропусти који су урађени на самом почетку истраге. И да нису учињени можда не би био решен овај случај, али би сигурно биле отклоњене многе дилеме. У таквој ситуацији формирана је такозвана државна комисија која је радила паралелно с војним истражним органима, који су незванично названи војна комисија. Пословица каже: „Када нешто не желиш да решиш, формирај комисију”.

И те две комисије су, наравно, оправдале ову пословицу…
 Уместо да заједно раде на разјашњавању случаја, те две комисије су се међусобно сукобљавале, оптуживале и оспоравале налазе једна другој. Притом су изнеле различите варијанте тог догађаја, чиме су унеле додатну конфузију у тај случај. Уопште, било је много потпуно неоснованих и нетачних података које су износили не само медији него и људи који би требало да су свесни њихове нетачности. Неки су упорно говорили да су у том објекту боравили Ратко Младић и његово обезбеђење. Тада сам тврдио а тврдим и сада да они никада нису боравили у том објекту.

Како коментаришете актуелне шпијунске афере у Србији које се само нижу једна за другом, а без неког јасног епилога?
 Шпијунирања је увек било и биће га, чак и између земаља које су у пријатељским односима. Увек нека страна служба тражи податке, а земља према којој је то усмерено предузима мере да се заштити. У том обавештајно-контраобавештајном рату једна страна направи грешку и сноси санкције због тога. Ове шпијунске активности се дешавају дубоко испод радара и нису видљиве за јавност. Обавештајац и његов извор се виде само једанпут када успостављају први контакт, а некада ни тада. Касније се размена података одвија без међусобног сусрета, нарочито у данашњој информационо-комуникационој ери. Неуобичајено је да се обавештајац и његов агент грле на јавном месту, да размењују поклоне и податке, да се слободно шетају и разговарају. Сваки и најкраћи такав сусрет је изазов за контраобавештајне службе и прилика да га документују.

Пошто се обавештајна делатност одвија дубоко сакривена, такав је и њен епилог. Најчешће се завршава, условно речено, трговином између служби. Заједно се погледају докази и, да би се избегао скандал, договори се решење. Ако је случај сложенији, онда се то диже на виши политички ниво.

Имате дугогодишње искуство као контраобавештајац. Да ли наша цивилна безбедносна служба БИА и две војне, ВОА и ВБА, данас имају праве људе у својим редовима?
 Службе безбедности раде много више од онога што имамо прилику да сазнамо из јавних извора. Међутим, и из то мало података који су доступни наши грађани доносе закључке. Мислим да је посебно битно поверење људи у службе и да грађани буду сигурни да оне раде у интересу националне безбедности, а не неке странке или појединца, да раде непристрасно и политички неутрално, односно да морају да буду политички, идеолошки и интересно неутралне. Слична је ситуација и с кадровима, као најважнијим ресурсом сваке службе. Ту је посебно значајна процедура пријема, односно критеријуми по којима се бирају кандидати за рад у службама безбедности и колико у томе постоје страначки утицаји, не само за пријем него и за касније вођење. Садашње решење да за попуњавање радних места у служби није обавезан конкурс и да о заснивању радног односа решењем одлучује директор изазива сумње у могућност злоупотреба.

 

Аутор Александар Бојовић

 

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

 

Извор Политика, 15. децембар 2019.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.