Руски добровољац из рата на Косову и Метохији Алберт Андијев, поводом годишњице обиљежавање борбе на Паштрику, казао је да није важно што је тада изгубио око, јер је сачувао је срце и све док буде куцало – он ће бити уз српски народ.
Поводом двадесете годишњице једне од најпресуднијих битака за одбрану Савезне Републике Југославије, битке на Паштрику, „Српска кућа” организовала је трибину, на којој је, поред Андијева, говорио и генерал, замјеник команданта 549. моторизоване бригаде.
„Не знам зашто увијек понављам моје рањавање, нема се ништа ту посебно рећи, то су војничка посла. Прије него што смо улазили у борбу, ја сам својим момцима рекао – сматрајте да сте мртви. Јер све док не побиједимо, неће нас бити, па према томе о животу немојте да бринете“, прича Андијев.
Када је почео овај џумбус на Балкану, прича Андијев, да су се његови саборци борили и у Хрватској, Босни.
„Увијек су били на страни, не морам да вам кажем кога. Ми немамо различитих непријатеља, јер наши непријатељи су заједнички. Ако ја овдје не будем дошао да браним вашу кућу од нашег заједничког непријатеља, тај исти непријатељ ће доћи на праг моје куће. Према томе, кад неком некад од вас падне на памет да ми се захвали за оно што сам урадио овдје за вас, немојте то да радите, јер сам ја захвалан вама, за то што сте ми дали прилику да моју кућу браним, док сам бранио вашу кућу“, каже Андијев.
Он је, између остало, у свом казивању, цитирао Његоша: „свак је рођен да по једном умре – част и брука живе довијека“.
„Зна ко сте ви, знам да су тешка времена сада, али пребродићемо их. Свако ко од вас зна своје поријекло, коријене, остаће онакав какав треба да буде. Ја кад сам стигао на Косово и Метохију до задњег тренутка сам се надао да ће Русија да се умијеша. Наравно, она је сама била у таквој ситуацији са ратом над Кавказом, да тешко да је могла да помогне било чиме. А и да је могла, тешко би помогла. Не треба ја вама да причам какву смо власт имали онда, која је за нас била гора и од непријатеља. Али, народу не можеш да опереш мозак, као што не можеш да опереш мозак ником ко га има“,објашњава Андијев.
Он даље прич, како је била распоређена 549. моторизована бригада.
„Гледао сам око себе српске голобраде младиће. Прве неколико борбе показале су да они имају довољно срчаности у себи, па смо морали да порадимо са мозгом, да их та срчаности не би коштала прераног живота. Кад сам видио шта смо све имали, а заправо, нисмо ништа имали, ми смо се супроставили непријатељу који је био много јачи од нас. Ја не могу да се сјетим ниједне ситуације, ни једног рата који је водила Русија, а да однос снага буде толико неповољан као што је ту био“, прича Андијев.
Убрзо, петог-шестог дана комадант 549. моторизоване бригаде, пуковник Делић је међу нама, руским добровољцима, добио надимак „батја“, односно тата.
„Ја не знам шта бих вам више рекао паметно, а да буде из срца. Из срца може да буде само срчано. Био сам поносан у најбоље вријеме, а најбоље вријеме да упознаш једну нацију је вријеме кад се она налази у најтежим временима. Бранио сам вашу кућу, као што сам бранио своју више пута. Никад ми није жао због тога и опет бих. Шта год да сам изгубио, око, ногу, руку, срце ми је на мјесту. Према томе, докле год оно куца, уз вас сам. Не бих да вам солим памет, али као што је мој командат рекао: „нема назад, назад је Србија“, то је важило и онда. А ја бих вам рекао оно што ја мислим, а то је, да нема нам назад, браћо и сестре, иза је српство. Ако га данас не будемо одбранили, сјутра ћемо бити неко ко је нико. Нека вас Бог чува“, рекао је Андијев на крају.