РТ Балкан анализа: Наши “корнети” против њихових “џавелина”

Прва борбена употреба “корнета” забележена је за време америчке инвазије на Ирак 2003. године, а од тада до данас посаде на основним и модернизованим верзијама овог система уништиле су низ различитих оклопњака

Пре неколико дана, амерички амбасадор у Србији, Кристофер Хил, обавестио је српског председника Александра Вучића о одлуци САД да прихвати захтев Приштине о куповини противоклопних ракетних система – ФГМ-148 “џавелин”.

Према доступним подацима ради се о количини од 20 лансера и 246 ракета овог система, који ће послужити као “средство одвраћања” за тенкове и друга оклопна возила Војске Србије. Ипак, важно је нагласити да Оружане снаге наше земље поред великог броја оклопњака, располажу и моћним противоклопним ракетним системом руске производње – чувеним “корнетом”.

Стога ће поређење ова два система бити главни предмет текста, уз осврт на кључне техничко-тактичке карактеристике и досадашња искуства на бојним пољима широм света.

Најмоћније противоклопно наоружање српске војске

Као што је већ познато, Војска Србије је руске “корнете” добила у склопу испоруке са краја децембра 2021. године и у питању је варијанта са ознаком ЕМ, односно модернизована верзија система намењена за извоз.

Сви системи налазе се у оперативној употреби специјалних јединица, а део њих је интегрисан на борбена возила “милош” М16, ради повећања мобилности. Будући да се ради о модернизованој варијанти, у склопу система налазе се: лансери 9П163М, систем управљања ватром са модернизованом термовизијском нишанском справом 1ПН79М-3 и ракете 9М133М-2.

Посаду чине два човека, од којих један носи лансирну цев са ракетом, а други трипод постоље као и систем за управљање ватром, будући да је читав систем тежак 67 килограма. Систем је могуће користити у дању, ноћу и у свим временским условима, чак и у окружењу изложеном електронском или неком другом виду ометања.

Навођење на циљ је искључиво полуактивно ласерско, тачније оператер по уочавању и лансирању ракете мора све време означавати циљ ласерским снопом до удара. Максимални домет система када се користи ракета 9М133М-2 у калибру 152 мм, са тандем кумулативном бојевом главом је осам километара.

Поред ње, за модернизовану варијанту постоје још две врсте ракета са термобаричном и фрагментирајућом бојевом главом које се углавном користе за дејство по живој сили, утврђењима и лакооклопљеним возилима.

Ракета је тешка око 7-8 килограма (31 кг са лансирном цеви) и има пробојност између 1.100 и 1.300 мм за мете са оклопом од ваљаног хомогеноg челика изa експлозивно-реактивних плоча, што значи да без проблема може пробити предњи оклоп трупа, већине савремених тенкова.

Прва борбена употреба “корнета”, забележена је за време америчке инвазије на Ирак 2003. године, а од тада до данас посаде на основним и модернизованим верзијама овог система уништиле су низ различитих оклопњака.

Међу њима су тенкови “абрамс” и борбена возила пешадије “бредли” америчке производње, израелске “меркаве” 2, 3 и 4, а највећу популарност “корнет” је стекао 2017. године када су припадници тзв. Исламске државе заплењеним системима уништили шест тенкова “леопард 2А4” турске армије, на северу Сирије.

“Корнети” су се показали као изузетно ефикасна противоклопна средства и у Украјини, јер су народне милиције ДНР и ЛНР од 2014. године задавале озбиљне ударце оклопно-механизованим јединицама украјинске војске. Тренд се наставио и током Специјалне војне операције, па су се на листи жртава нашла бројна оклопна возила свих врста што совјетске, што украјинске и западне производње, међу којима и британски “челенџер 2”.

Да ли је амерички “џавелин” еквивалент “корнету”?

Пре свега важно је рећи да је “џавелин” знатно лакши и мобилнији од “корнета” јер је тежина читавог система око 22 килограма, те се углавном користи као лаки преносиви систем ког опслужују два члана посаде.

Такође, могуће је га је монтирати на трипод носач или оклопно возило. Главна предност у односу на руског конкурента, огледа се у режиму напада одозго и систему вођења. Наиме, посада “џавелина” има две опције када је у питању режим паљбе: директан – користи се за дејство по објектима, бункерима, живој сили или лакооклопљеним возилима и средстивма; и одозго – који се користи за дејство по основним борбеним тенковима, чији је оклоп најтањи на крову.

У потоњем случају ракета се при изласку из цеви пење на одређену висину и потом нагло обрушава на мету. Због тога је у случају поготка, стопа уништења знато већа него код система који имају само директан режим паљбе.

Што се тиче система вођења, у питању је “испали и заборави” што значи да оператер по лансирању не мора више да означава и наводи ракету на циљ ласером или другим средством. У носу ракете инсталиран је инфрацрвени трагач, који самостално наводи пројектил, са тандем кумулативном бојевом главом тежине 8,4 кг, на циљ. Ово омогућава посади да се брзо склони са ватреног положаја и избегне противудар непријатеља, што није случај са “корнетом”.

Ипак, упркос предности у домену навођења и правца напада, “џавелин” је, поготово извозна варијанта под ознаком ФГМ-148Д, у погледу домета и једноставности употребе инфериорнији у односу на “корнет”. Максимални ефективни домет варијанте која ће највероватније бити испоручена Приштини је свега 2,5 километра, дакле три пута мање него “корнета-ем” у употреби српске војске.

Други проблем везан је за начин употребе. Систем “џавелин” састоји се од две главне компоненте: лансирне цеви са ракетом и командно-лансирног уређаја (КЛУ). За разлику од друге наведене, лансирна цев “џавелина” је једнократна, што значи да после сваког дејства посада мора да прво откачи цев од КЛУ-а, затим да узме другу цев напуњену ракетом и повеже је на КЛУ.

За овај процес потребно је 15 секунди, а замисао је да се замена може обавити док се ракета самостално наводи на циљ. Стога је ефикасност “џавелина” много зависнија од обучености посаде, будући да замена и повезивање лансирне цеви може бити изузетно  захтеван процес у условима присутним на бојном пољу.

Када се ради о досадашњој борбеној употреби, “џавелин” је највише успеха имао при сусрету са старијим ирачким тенковима Т-55, “тајп 69” и домаћом верзијом Т-72 “асад бабил”. У Авганистану ови системи коришћени су разбијање бункера и упоришта талибанских снага, а пред почетак СВО велики број лансера и ракета “џавелина” испоручен је Украјини.

Иако се у првим месецима сукоба појавило мноштво снимака о наводном уништавању руских тенкова употребом америчких ракета, убрзо се показало да је у питању пропаганда и да су се успешна дејства украјинских “стугни” и других система приписивали управо “џавелинима”.

Након две године активне употребе у Украјини, испоставило се да је од четири лансиране ракете, свега једна погађала тенк. Такође, временом су управо ради супротстављања нападима одозго, посаде руских тенкова на кровове својих возила постављале кавезе, који су у одређеним случајевима успевали да ублаже или потпуно неутралишу последице изазване дејством “џавелина”.

Дакле иако “џавелин” има одређене предности у односу на “корнет”, јасно је да руски систем води по питању домета и стопи погодака. Овоме у прилог сведочи огроман број уништених украјинских средстава ратне технике, као и случај од пре неколико дана, када је посада једног “корнета” на Артјомовском правцу успела да уништи возило са рекордне удаљености од 7,8 километара.