Ричард Кремер: Србија мора на колена, време је за потпуну изолацију

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

Данашња Србија на геополитичком, медијском и идеолошком плану угрожава западне интересе. Време је за потпуну изолацију ове земље, све док не дође власт која ће бити спремна да клекне на колена

„Дошло је време да се Република Србија отворено сматра за оно што она јесте: чврсти руски и кинески савезник који води полуауторитарна власт која проактивно тежи идеолошки иредентистичком територијалном ширењу на Западном Балкану“, наводи у анализи Ричард Кремер, сарадник Истраживачког института за спољну политику (Foreign Policy Research Institute – FPRI) програма „Евроазија“ и бивши виши програмски службеник за Авганистан, Иран и Турску у америчкој Националној задужбини за демократију.

У документу под насловом „Србија на ивици“ („Serbia on the Edge“), Кремер наводи да данашња Србија представља претњу регионалној и евроатлантској безбедности.

„Под Српском напредном странком (СНС) председника Александра Вучића, Влада Србије убрзано гради своју војску, отворено подржавајући националистичке провокаторе у суседним државама, учвршћујући везе Београда са Москвом и консолидујући партнерства са Народном Републиком Кином (НР Кином). Као саставни део својих напора да актуелизује идеологију ‘Велике Србије’, врх Српске и Руске православне цркве блиско и у договору сарађује са својим политичким колегама. Без значајног померања на Запад у својој оријентацији, Србија ће наставити ауторитарну путању усклађену са америчким противницима“, наводи аутор текста који је објавио Форин полиси.

Српска недоумица

Додаје се да савремена Србија представља недоумицу за америчке и европске стратеге и креаторе политике.

„Истински демократску и евроатлантски оријентисану Србију тражили су и Брисел и Вашингтон. Ипак, деценијама после насилног распада Југославије и интервенција Организације Северноатлантског пакта (НАТО) 1990-их, већина Срба одбацује сарадњу са НАТО-ом и равнодушни су према Европи. Сходно томе, САД и њихови демократски савезници у Европи су мање способни да искористе потенцијално чланство као ‘шаргарепу’ за евроатлантске интеграције. Односе са Србијом додатно усложњава и отворени ‘загрљај’ Александра Вучића и Пекинга и Москве“, оцењује Кремер.

Дубина све веће зависности Србије од тих сила угрожава безбедност САД и Европе на више фронтова, додаје аутор.

„Трајно подржавање националистичких наратива и оних који те субверзивне наративе шире од стране Вучићеве власти наставља да јача неслогу у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Северној Македонији. Војно јачање Србије је веома забрињавајуће; Београд одговара тек лаконским објашњењима. Све веће ослањање Србије, као купца и транзитне државе, на руску нафту и гас, од Гаспрома, руског државног енергетског гиганта, ставља је у позицију сукоба са Бриселом, Вашингтоном и неколико престоница Централне и Источне Европе. Економска, технолошка и све више и војна сарадња Београда и Пекинга убрзава се како се Комунистичка партија Кине (КПК) даље учвршћује у југоисточној Европи. Све у свему: све веће приближавање Србије ауторитарним силама и регионалним антидемократским снагама одражава њен нелиберални поглед на свет и наратив о народу жртви“, наводи се у тексту.

Западни креатори политика упорно приступају властима у Београду с уверењем да ће, уз одговарајуће подстицаје, Србија почети да води умерену политику, демократизовати се и постепено интегрисати у трансатлантске институције. Та претпоставка је погрешна. Она умањује и можда чак искључује потребу за тиме да се српски народ суочи са својом прошлошћу, наводи аутор.

„Као послератној Немачкој, са Вилијем Брантом, Србији је потребно храбро и искрено руководство да призна грехе из прошлости и покрене нацију напред. На пример: неко ко би, попут Бранта, клекнуо на колена и подстакао искрену дебату међу српским народом о злочинима почињеним током распада Југославије. Шта год да би могао да буде катализатор, широко признање злочина против човечности из прошлости је императив, ако Србија жели да икада постане демократско и отворено друштво. Без тога, Срби ће остати несразмерно подложни домаћим иредентистичким снагама ‘пујданим’ од стране злонамерних страних сила које желе да држе Западни Балкан удаљен од евроатлантске заједнице“, сматра Кремер.

До таквог националног обрачуна, западни доносиоци одлука би требало да усвоје прагматичнији приступ односима са владом у Београду, која одбацује истинско трансатлантско партнерство, сматра он.

„Све док лидери Србије сматрају да је свесрпски национализам прихватљив у политичком дискурсу, оне истинске демократске вредности и институције које се негују у евроатлантској заједници остаће неостварене. Сходно томе, САД и њихови европски савезници треба да подстакну Србију да се фокусира на себе, а не на своје суседе. У том смислу, западни креатори политике требало би да престану да очекују напредак у преговорима о статусу Косова и Србије. То је постао празан дијалог који Косово само држи искљученим из међународних институција и других предности признате државности. Некакав ревидирани приступ би такође требало да прекине форсирање неефикасног процеса интеграције у ЕУ као примарног средства за демократску трансформацију Србије“, пише у анализи.

Оцењује се да се криза поново назире на Западном Балкану.

„У Босни и Херцеговини, члан Председништва Милорад Додик и Скупштина Републике Српске (РС) у Бањалуци сарађују у настојању без преседана за отцепљење од БиХ; у току су припреме за могуће насиље. Такође у комшилуку, црногорско друштво је вероватно политички подељеније него икада пре у својој модерној историји. Ако се подсетимо покушаја рушења демократски изабране власти у Подгорици 2016. године, постоји потенцијал за међусобно политичко насиље. У суседној Северној Македонији, магловита европска перспектива ослабила је прозападне социјалдемократе, у односу на евроскептичне, проруске политичке снаге“, оцењује Кремер.

Извор нестабилности

Према његовој оцени, кључни извори те нестабилности потичу из Србије председника Александра Вучића.

„Власт његове СНС политички, финансијски и културно помаже ултранационалистичке групе активне у суседним земљама. Влада СНС-а ради у тандему са Српском православном црквом (СПЦ), континуираним противником дубљих европских и евроатлантских интеграција, друштвено-верске толеранције и признавања државности Косова. Саставни део махинација српских власти и цркве је својеврсна ‘симбиоза’ и подршка коју добијају од председника Руске Федерације Владимира Путина. Сходно томе, постоји тријумвират Београд-Москва-СПЦ са његовим заједничким и посебним плановима. Заједно, они су деценијама стратешки подстицали фанатичне и иредентистичке поруке преко локалних антизападних/проруских испостава и актера. Њихов утицај и пропагандне кампање успеле су да спрече ширу подршку јавности европским интеграцијама, чланству у НАТО и либералној демократији“, сматра аутор.

Кремер у анализи констатује да „СНС ставља под контролу регионалну кабловску телевизију“ и да се „медијски простор Србије затвара“.

„Традиционални српски медији све више преносе приче и наративе у духу оног што одобрава власт. Репортери без граница последњих година извештавају о сталном опадању слободе штампе у Србији, јер независни новинари раде под притиском власти. Новинари и истраживачки медији су изложени физичким и понекад претњама смрћу, које су упућене регионалном информативном сервису, телевизији Н1“, пише у анализи.

Аутор наводи да нарушено стање слободе медија у Србији лоше слути и региону.

„Кабловски и широкопојасни оператер у Србији, Телеком Србија, тежи монополу на домаћем тржишту, истовремено покушавајући да оствари доминацију у кабловској мрежи на Западном Балкану. У јулу 2021. године, подружница Телекома Србије за pay-tv Арена Спорт откупила је права на емитовање енглеске Премијер лиге – по цени шест пута већој од износа тренутног уговора за та права – са капиталом прикупљеним продајом државних корпоративних обвезница Народној банци Србије. Канал Арена Спорт Телекома Србије преноси главне западноевропске лиге широм бивше Југославије“, наводи се.

Контролом најпопуларнијих и најгледанијих лига на Западном Балкану, на коме су људи залуђени за фудбал, Телеком Србија ће доминирати на тржишту pay-tv провајдера, оцењује Кремер.

„Тај потез део је ширих активности да се поткопа удео на медијском тржишту који држи Јунајтед група, чија станица Н1 прави истински независне вести и анализе. Ако се такве телевизије затворе, онда ће власти у Београду контролисати своје политичке поруке на ‘информативним’ pay-tv каналима који су им наклоњени. Штавише, такав развој догађаја отвара врата разним манифестацијама ‘меке’ моћи у суседним земљама Србије. Токсична идеолошка реторика“, оцењује аутор.

Додаје се да је уобичајено да српска политичка класа узбуркава народна осећања ширећи реторику пансрпске идеологије.

Реторички рубикон

„Ипак, реторички Рубикон је пређен 2021. године када је министар унутрашњих послова Александар Вулин позвао на консолидацију ‘српског света’. Вулин је без стида изјавио: ‘Задатак ове генерације политичара је да уједини Србе где год да живе’“, подсећа се у тексту.

Вулинова изјава уследила је два месеца пре септембра 2021. године, када је у Београду обележен „Дан српског јединства“. Уз одобравање Вучића на паради прославе у Београду, Милорад Додик је изјавио: „Наша земља није Босна и Херцеговина, то је Србија“.

Успон СНС-а на власт у Београду пратио је тихи повратак на политички начин размишљања из времена Слободана Милошевића, наводи Кремер.

„Док је Милошевићева ауторитарна и експанзионистичка политика била смела и нескривена, Вучић користи фини привид прозападне реторике док се на домаћем плану на ауторитаран начин бори за успостављање тоталне контроле, а споља се представља као поуздан гарант регионалне безбедности. Педантно балансирајући свој дипломатски став, Вучић избегава националистичку реторику у својим интеракцијама са званичницима ЕУ, док тихо одржава и унапређује националистичке циљеве. Тај прикривени приступ – обавијен демократским обландама – одвлачи пажњу Запада, допуштајући тако Београду да се концентрише на свој план оживљавања ‘Велике Србије’. Без обзира да ли се радило о Милошевићу, Вучићу или неком следећем, ова јединствена империјална амбиција опстаје као водећа инспирација и катализатор за српске популисте“, наводи се у тексту.

Основа визије „Велике Србије“ је интимно партнерство Београда са Москвом, пише аутор и додаје да „великосрпске геополитичке амбиције захтевају снажну подршку народа“.

„Њихова реализација захтева ширење порука које су у потпуној супротности с вредностима и институцијама које заступају и негују САД и њихови европски савезници. Стандардна реторика Спутњика у Србији и сличних подразумева ‘политички пројекат Косова’, подсећање на НАТО бомбардовање 1999. године, анти-ЛГБТ садржаје и наводне нечасне намере Запада на Западном Балкану. Ти наративи су праћени свеприсутном пропагандом, дезинформацијама и теоријама завере, а све то се шири на домаћем и регионалном нивоу кроз традиционалне медије, друштвене мреже и СПЦ“, пише у анализи.

Руси су на један холистички начин умешани у друштвено политичке сфере у Србији, додаје се.

„Радећи у опсегу ширем од политичких странака као таквих, Кремљ помаже националистички оријентисаним утицајним људима који су кључни за обликовање јавног мњења. Кључно за тај приступ је оданост СПЦ. Уз утицај Кремља, функција Руске православне цркве (РПЦ) је да успостави везу са и подржи СПЦ када то најбоље одговара плановима Кремља за Србију и Западни Балкан“, пише у тексту.

У марту 2020. године, на почетку пандемије вируса COVID-19, Вучић је привукао пажњу својим арогантним одбацивањем чињенице да ЕУ већ неколико деценија економски помаже Србију.

„У усхићеном обраћању генералном секретару НР Кине Сију Ђинпингу, Вучић је рекао да ‘европска солидарност не постоји. То је била бајка на папиру… Очекујемо много и полажемо највеће наде у једине које нам могу помоћи у овој тешкој ситуацији – а то је Народна Република Кина. Тражили смо све од Кине’. Вучићево бесрамно улизивање Пекингу добро је послужила њему и његовој странци СНС. Комбинујући инфраструктурне пројекте које финансира Кина и директна страна улагања, Србија се може похвалити највишим нивоом ангажовања Кине на Западном Балкану са 9,7 милијарди евра (11 милијарди долара), 4,3 милијарде евра (4,87 милијарди долара) више од Мађарске Виктора Орбана. Са скоро 11 милијарди долара финансирања, тај износ је значајан с обзиром на бруто домаћи производ Србије од 53 милиона долара“, наводи се у анализи.

Аутор подсећа да је од априла 2021. године Кина одобрила Београду кредите у износу од 12 одсто БДП-а Србије. Значајне инвестиције Кине обухватају куповину Железаре Смедерево од стране ХБИС групе и куповину топионице бакра РТБ Бор од стране Зиђина.

„Поред тешке индустрије, Кина има за циљ да Србија постане кључно чвориште на ‘Дигиталном путу свиле’ предвиђеном за Европу. Примарно средство за те инвестиције је Хуавеј, који гради 5Г мрежу у Србији, обезбеђује технологију за надзор и помаже у развоју центара података у државном власништву. Међу тим иницијативама су ‘Паметни град’, који има за циљ да побољша складиштење, прикупљање и управљање подацима; ‘Сигурни град’, у којем Хуавеј сарађује са Министарством унутрашњих послова на контроли криминала кроз постављање 1.100 камера за надзор са софтвером за препознавање лица; и отварање Регионалног центра за иновације и развој у Београду“, наводи се.

Кључни кинески инвестициони приоритети су телекомуникацијски и сектор широкопојасног интернета у Србији.

„Радећи у блиској сарадњи са Телекомом Србија, Хуавеј је успоставио своје партнерство са државним оператером телекомуникационих и интернет услуга необавезујућим споразумом из 2016. у вредности од 150 милијарди евра. С тим у виду, Вучићева влада је одбила позив за приступање Трамповој иницијативи за чисту 5Г мрежу и тако јасно показала коме је Београд наклоњен. Заузврат, Србија подржава Кину у међународним политичким форумима и пружа Пекингу полазну основу за своје политичке, економске и технолошке интервенције у Европи. Кина и Србија се слажу у одбацивању независности Тајвана и Косова. Та ‘ауторитарна емпатија’ се редовно види и изражава у разним телима Уједињених нација, где Србија гласа за по кинеској ‘линији’. Регионално гледано, активности Телекома на преузимању регионалних кабловских и широкопојасних мрежа шире досег Хуавеја на Западном Балкану“, истиче Кремер.

Дифузна претња

Аутор чланка предлаже да је потребно констатовати да је Србија „дифузна“ претња.

„То је флуидан приступ, који омогућава флексибилност и ескалацију евентуалних мера. Вучић у комуникацији са западним актерима указује на вишеструке правце националистичког утицаја са којима се, наводно, бори, али тиме уједно ограничава своје могућности. То му, опет, омогућава геополитичко ‘постављање ограда’ што уједно карактерише, али и мучи грађане Србије. До данас, примарни неуспех Запада је уверење да ће Вучић сам узвратити за добијене услуге од Запада, тј. за великодушну помоћ и стрпљење које су Брисел и остали показали. Нажалост, улизивање Београда Кини, и поред релативно скромне помоћи на почетку пандемије ковида показује супротно“, оцењује Кремер.

У ери све ограниченијих ресурса и домаћих тензија у бирачком телу, страна помоћ – финансијска и политичка – у европском простору не би требало да се пружа у облику бланко чека, сматра аутор.

„Кинези и Руси који спроводе разне интервенције у Србији то чине по принципу ‘ја теби, ти мени’ који је јасно прихваћен. Евроатлантска заједница би требало да краткорочно усвоји исти принцип деловања, све док српске елите не покажу да су схватиле да се вирулентни великосрпски национализам мора предати, ако желе да дођу до чланства у ЕУ.

Брисел и Вашингтон саопштавају ову поруку, али тек половично. Упркос вишегодишњој финансијској подршци ЕУ и САД економском развоју Србије и изградњи демократских институција, на београдским билбордима је лице Сија Ђинпинга“, наводи се.

Либерално-демократска Европа се истински не бори да придобије „срца и душе“ Срба. Нада да ће се елите у Београду задовољити мрвицама у замену за сталне позитивне сигнале ЕУ и НАТО чини се све блеђа, оцењује аутор.

„С обзиром на Вучићеву доминацију политичком сценом, његову игру на више поља на међународној сцени и на амбивалентност одређених земаља чланица ЕУ према проширењу, Брисел и Вашингтон не би требало да буду изненађени тиме што од Србије добијају мршав ‘поврат на инвестиције’. То српски грађани примећују, а и Вучићева власт и те како примећује да неко озбиљније условљавање не постоји. Изнијансирана дипломатија није решење. Срби морају јасно да схвате да су добродошли у евроатлантску заједницу – под условима које поштују сви у тој породици, као и у свакој другој. Запад ће остати у неповољном положају ако настави са тешким идеализмом који се судара са тврдом политиком која је правило у региону“, пише у анализи.

Западни ресурси се траће приступом који је више пута неуспешно испробан, сматра Кремер.

„Како се ти ресурси смањују, Запад би требало да их боље користи. Вучић данас нуди веома слаб поврат на инвестицију. Потпуна осуда и изолација Вучићеве Србије, иако оправдана, могла би да изазове промену у ставу коју Запад прижељкује. Вучић је за сада из популистичких разлога дао предност великосрпској идеологији која није компатибилна са отвореним, демократским друштвима. Да ли је он заиста и истински поборник те идеологије – углавном није могуће утврдити. Вучићева посвећеност ‘Великој Србији’ могла би да ослаби с обзиром на одређене реалности и подстицаје. Евроатлантска заједница требало би да указује и омогући ово друго, јасно позивајући на ово прво“, констатује Кремер.

Што се тиче првог, амбициозне аутократе по правилу имају тенденцију да сматрају, или барем јавно заговарају, да њихове државе имају знатно већи утицај на односе у свету него што је то стварно случај, додаје он.

„То омогућава људима попут Вучића, Орбана, Ердогана и – донедавно – Лукашенка да прецењују своје преговарачке адуте. Србија се и даље у великој мери ослања на трговину са ЕУ и њену помоћ – поред америчке – која не постоји без испуњавања одређених обавеза. Уколико Београд не узврати за вишедеценијску помоћ и подршку демократске Европе и САД довољно јасно и уз довољно поштовање и посвећеност, западни партнери би требало да ту помоћ – политичку, финансијску и војну – постепено и пропорционално укину. Штавише, ако Србија настави да делима не показује да цени ту помоћ, Запад би требало да прерасподели своју помоћ Косову, Албанији, Северној Македонији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Помоћ која је чврсто условљена институционализацијом владавине права, и која би се боље могла искористити за подршку повољним условима за економски развој, и гласном подршком демократији и отвореним тржиштима у поменутим земљама“, закључује Кремер.

 

Ричард Кремер је сарадник FPRI програма „Евроазија“ и бивши виши програмски службеник за Авганистан, Иран и Турску у америчкој Националној задужбини за демократију. Претходно је у Центру за међународно приватно предузетништво надгледао пројекте у поменутим земљама и Леванту. Пре тога је био предавач и сарадник на Јагелонском универзитету у Пољској. Кремер је такође стручни сарадник Групе за јавно међународно право и политику, пошто је саветовао владе Грузије и Црне Горе. Посебно га занима улога коју демократска помоћ игра у очувању америчке националне безбедности. Дипломирао је право на Унверзитету Вилијам и Мери и докторирао на Америчком универзитету.

 

Насловна фотографија: Министарство одбране Републике Србије

 

Извор N1

standard.rs