РЕШЕТЊИКОВ: И власт у Србији се налази под контролом Американаца

Генерални директор Руског института за стратешке студије (РИСИ), генерал потпуковник Спољне обавештајне службе у пензији Леонид Решетњиков, дао је интервју Сергеју Правосудову.

Покушај реализације пројекта Јужни ток јасно је показао да елите малих земаља југа Европе (Бугарска и Србија) често иду против националних интереса својих земаља. Зашто се то дешава?

– После распада СССР-а и изнуђеног одласка Русије из Источне Европе, Бугарска и Србија нашле су се, у ствари, под окупацијом САД. То се посебно односи на Бугарску која је већ ушла у састав NATO и ЕУ. Њена елита у потпуности зависи од Американаца и њихових савезника у Бриселу. Многи бугарски политичари воле да причају о традиционалном русофилству бугарског народа, али то апсолутно не значи да су и сами они русофили. Они тако говоре да би збунили своје бираче, а такође и да би се допали Москви и за себе добили неке повластице. Зато нема ничег чудног у томе што су бугарске власти одбациле пројекат Јужни ток. Нажалост, у Србији се ситуација одвија по сличном сценарију. Та земља још није стигла да уђе у NATO и ЕУ и зато њена елита има мало више могућности да маневрише, али се са сигурношћу може говорити о томе да се власт у Србији такође налази под контролом САД.

Због чега су власти Бугарске и Србије потписивале споразум са Русијом и узимале на себе обавезе у вези са изградњом Јужног тока ако су знале да их неће реализовати?

–  Надале су се да ће им САД и Брисел дозволити да реализују пројекат Јужни ток. Елите Бугарске и Србије схватиле су да ће тај пројекат бити користан за њихове земље и покушавале су да наговоре своје туторе у САД и ЕУ да одобре изградњу гасовода. Постојала је и својеврсна енергетска уцена, посебно у Бугарској. Западним партнерима је говорено: ако не дате следећу траншу -градићемо Јужни ток. До одређеног момента таква политика је функционисала. Ипак, на крају су САД и Европска комисија заузеле чврст став против тог пројекта и зато Бугарима и Србима ништа друго није преостало сем да салутирају и одустану од изградње Јужног тока.

Зашто земље које имају више утицаја – Италија и Аустрија – нису могле да пруже суштинску подршку реализацији пројекта Јужног тока који им је потребан?

– Да, њихове елите су јаче од Бугара и Срба, али оне, ипак, стоје у том истом заједничком строју на челу са САД. Јасно је да нису довољне снаге Италије и Аустрије да се супротставе САД и крену у реализацију заједничких пројеката са Русијом.

Али, лидери земаља на југу Европе сигурно схватају да се Украјина налази на ивици банкрота и да се у тој земљи води грађански рат. Ако гас не буде стизао до тих земаља. шта ће они рећи својим бирачима?

– Рећи ће да је крива Русија. Разумете, постоје бирачи и постоји шеф, а наредба шефа за њих је много важнија од обећања бирачима. А бирачима они причају бајке о великим залихама течног гаса који ће убрзо запљуснути европско тржиште, о гасу из шкриљаца и нафти из шкриљаца и тако даље.

Да ли Американци држе под контролом европску елиту захваљујући неким компромитујућим подацима које имају?

–  Не само то, постоји читав спектар механизама за утицај. Ту је и компромитовање и опасност од организовања државног преврата, као и физичке ликвидације неподобних политичара. Треба схватити да CIA већ одавно није само обавештајна служба, него структура која контролише елите других земаља, често и путем силе.  Али не треба заборавити ни „медењаке“. Американци могу и добро да плате својим слугама. Кад се политичар нађе пред избором: ићи против САД – и са великом вероватноћом лишити се власти, новца, а онда и живота или испуњавати њихове захтеве и постати имућан човек – апсолутна већина бира другу варијанту.

Данас се разматра варијанта изградње Турског тока преко Грчке, Македоније, Србије, Мађарске у Аустрију и Италију? Да ли је по вашем мишљењу то реално?

– Потпуно је реална изградња гасовода на територији Турске. Међутим, даље настаје много проблема. Кључно питање је у томе ко ће дати новац за изградњу. Грчка, Македонија и Србија немају потребан новац. Теоретски, Русија може да им позајми тај новац под условом да га касније врате на рачун плаћања за транзит гаса. Али, Европска комисија ће инсистирати да се пројекат реализује у оквиру Трећег енергетског пакета који подразумева да половину изграђених капацитета треба дати неком другом испоручиоцу. У таквим околностима није јасно када се тај пројекат може исплатити.

Тешко да ће Русија пристати да финансира изградњу гасовода којим ће се транспортовати гас из других земаља.

У Грчкој су дошле на власт снаге које покушавају да штите националне интересе своје земље, а да ли ће успети да се одупру притиску САД и Европске комисије? Сумњам. Нема уопште резона рачунати на Македонију. Она је у суштини протекторат САД. Зато Американци могу било ког дана да организују преврат или „обојену револуцију“, а ако је крајње неопходно и да отпочну грађански рат. Тамо живи велика заједница Албанаца која машта о стварању Велике Албаније. А када проблеми са Македонијом неизбежно настану – опет ће се појавити питање заобилазне маршруте. Произлази да ће опет морати да се разговара са Бугарском.

О Србији смо већ говорили. Приликом реализације Јужног тока та земља се није показала као најпоузданији партнер. Са данашњим руководиоцем српске владе, Александром Вучићем, компактно раде представници специјалних служби западних земаља и он све више почиње да личи на руководиоце Бугарске. Треба покушати са реализацијом тог пројекта, али ће на том путу бити великих тешкоћа.

С друге стране САД губе снагу јер су принуђене да расипају своју снагу између запаљеног Блиског Истока, Украјине и Азијско-Тихоокеанског региона где се појачава конфронтација између Кине и низа суседних држава. У таквим околностима европске земље као што су Мађарска, Италија, Аустрија и Грчка имају више могућности да штите своје националне интересе.

Зашто руководство Европске комисије тако чврсто инсистира на томе да транзит руског гаса треба да иде преко територије Украјине?  Није могуће да не схватају да је ситуација у тој земљи критична?

– Данас су земље Запада приморане да подржавају своје штићенике у Украјини кредитима, али, како ће их враћати? Власти САД и ЕУ желе да Русија плати Украјини за транзит гаса, а онда би тај новац ишао за враћање кредита. Због тога Европска комисија инсистира на реализацији дугорочних уговора у којима су наведени пунктови за предају гаса на територију ЕУ. Европљани сматрају да Русија са својим гасом нема куд од њих да оде.

На границама Турске води се рат. Какви су изгледи за политичку стабилност Турске?

– Може се са сигурношћу рећи да ће се краткорочно стабилност одржати, али у наредних пет до седам година тамо ће се вероватно десити озбиљне промене. САД отворено рачунају на свргавање Реџепа Ердогана који покушава да води независну политику. Ради решења тог задатка они ће користити све факторе: и притисак споља и унутрашњу опозицију и курдске сепаратисте и бојовнике Исламске државе и друге. Турску чекају веома тешка времена.

Како процењујете могућности за укидање санкција Ирану и за појављивање иранског гаса на европском тржишту?

– Политика САД довела је до јачања хаоса на Блиском Истоку. Американци су сматрали да могу да контролишу земље ослабљене грађанским ратовима (Ирак, Сирију, Јемен, Либан), али су погрешили. У свим тим земљама десило се јачање позиције Ирана и сада Американци покушавају да схвате шта да раде са Ираном. У САД се надмећу два становишта: демократе сматрају да треба ићи на зближавање са Ираном и постепено укидање санкција.

Они се надају да ће се тако десити постепена еволуција иранске елите у правцу зближавања Ирана са САД. Републиканци настављају да инсистирају на јачању притиска на Иран. У таквој ситуацији много тога зависиће од политике Русије и Кине. Ако те земље престану да се плаше америчког гнева и почну да развијају свестрану сарадњу са Ираном, онда он може и да не обраћа пажњу на санкције од стране САД и њихових савезника. Русија је кренула у том правцу пошто је одлучила да испуни своје обавезе у вези са испоруком Ирану система ПВО С-300.

Земље ЕУ веома су заинтересоване за ирански гас, али без дозволе САД никад се неће усудити да закључе уговор са Ираном. Русији је у интересу да ирански гас иде у Индију и Пакистан.

Како оцењујете садашње стање руске „меке силе“ на Балкану?

Присуство руске „меке силе“ на Балкану практично се не осећа. Ми смо отишли са првих линија и сада морамо са САД да водимо рат на територији Украјине, односно, у својој кући. У Донбасу гину руски људи, а да смо могли да очувамо своје позиције у Источној Европи, онда би се са Американцима срели на даљим линијама.

Данас Русија не пружа готово никакву подршку својим савезницима у балканским земљама. Говорим о читавим слојевима становништва који се пријатељски односе према Русији и о политичким партијама које их представљају. И даље настављају да раде центри за учење руског језика, одржавају се неке културне манифестације, али о њима мало ко зна. Ми треба да успоставимо стални дијалог на нивоу студената, научника, политичара, бизнисмена, делатника у култури и уметности.

Није тајна да је највећи порески обвезник у Бугарској Лукоил и да контролни пакет највеће српске компаније НИС припада „Газпром нафти“. Шта мислите о улози тих компанија у промовисању руских интереса у Бугарској и Србији?

– Дуго сам радио у тим земљама и сада често одлазим у Србију и Бугарску. Имам утисак да се Лукоил и „Газпромњефт“ стиде због тога што су руске компаније. Покушавају да се поставе као међународне корпорације и опонашају своје западне колеге. Можда они нешто и раде за промовисање руског утицаја у тим земљама, али широј јавности о томе практично ништа није познато.

Напротив, константно слушам приговоре на рачун руског бизниса од проруски расположених Срба и Бугара. Разуме се да Лукоил и „Газпромњефт“ раде у многим земљама и зато су опрезни и настоје да не нервирају своје партнере у Европи и САД.

Ако се у Србији и Бугарској на власти налазе прозападне снаге, онда руске компаније не могу директно да подржавају проруске странке, јер ће у том случају одмах почети притисак администрације на њихов бизнис.

– Не позивам их да финансирају опозиционе странке. Они једноставно могу да подржавају манифестације које се тичу развоја руско-српских или руско- бугарских односа. Као што је познато, наш Институт припада структури администрације Председника Русије. Ми се бавимо прикупљањем информација из отворених извора и њиховом анализом. „Мека сила“ – то је наш профил. Али, видећи шта се дешава, ми редовно организујемо на Балкану округле столове, конференције, примамо на стажирање стране студенте и асистенте. Поред осталог на тим конференцијама разматрају се и питања енергетике.

Стално позивамо представнике НИС-а да учествују на нашим манифестацијама. Желим да нагласим да не тражимо финансијску подршку. Ми позивамо представнике НИС-а да дођу и испричају о свом раду, али они због нечег сваки пут одустају. А то се не односи само на наше конференције и округле столове, представници НИС-а уопште нигде не иду, ни на какве руско-српске манифестације и ни у чему не учествују. Ствара се утисак да сем својих показатеља и финансијских прихода њима, заправо, ни до чега другог није стало, па ни до тога шта о њима пишу српски и светски медији.

И све то упркос чињеници да је НИС више него успешна компанија управо у финансијском смислу. Пошто је ту компанију купила „Газпромњефт“, она је од неисплативе постала  профитабилна. Рафинерије које су веома оштећене у време NATO  бомбардовања оспособљене су, пуштена је у рад нова опрема која омогућава добијање продукције високог квалитета. Зашто не би о  томе испричали? Посебно у околностима када већина српских медија константно обасипа клеветама НИС, „Газпромњефт“, па и сам „Газпром“. Понекад заслужено, понекад не – то треба разјаснити, али они то не чине.

Да не бих био необјективан, рећи ћу да проблем није само у НИС-у. Није тајна да РИСИ активно учествује у реконструкцији руских гробља и цркава и у отварању споменика на територији Србије, Бугарске и Грчке и кад понудимо руском бизнису да учествује у томе – не добијамо увек подршку. Заправо, имам утисак да руске компаније у Србији и Бугарској подржавају оне манифестације на које им указују власти тих земаља, чак и ако те манифестације имају анти-руски карактер.

Превела Ксенија Трајковић

Тагови: Леонид Решетњиков, САД