ДР ВАЛЕНТИНА АРСИЋ АРСЕНИЈЕВИЋ: Рат терминима

Уопштем хаосу који влада свуда око нас као да смо заборавили донедавну коронократију, у току које је глобалистичка врхушка вежбала увођење планетарног ванредног стања. Али не сме се заборављати, а нарочито се не смеју заборављати модели пружања отпора и личности које су, стручно и научно, тај отпор пружале.

Усред корона кризе у Србији се у јавности огласила проф. др Валентина Арсић Арсенијевић, угледно име наше науке с Медицинског факултета Универзитета у Београду. Позната по својим научним радовима и пројектима, доказана у струци, дигла је глас против огледа на нашој деци, којој су, у име здравља, нудили непроверене и експерименталне методе – инјекције „РНК вакцина“ за здраву децу. Она је одмах упозорила да је овај третман и незаконит и немедицински, да ће имати бројне последице, а што се већ сада потврђује широм света. Са својим колегама и заинтересованим грађанима, основала је удружење Лекари и родитељи за науку и етику, које и данас делује и помаже родитељима у превенцији разних облика квазимедицинског кривотворења стварности.

Напали су је одмах сви који су стали под барјак корона инквизиције, почев од времешног стручњака за епидемије, прослављеног по тврдњи да бомбе с осиромашеним уранијумом нису штетне по здравље. Међу жестоким нападачима нашле су се и неке њене колеге (не сви, наравно), и неке квазиновине. По налозима фајзеровско-астразенека диктатуре, тврдили су да нема ничег бољег од „нових вакцина“, и да се треба вакцинисати једном, два пута, три пута, бустер пута. Оглашавао се и један ветеринар, који је, отприлике, тврдио да је штета што људи нису краве, па могу да се буне против вакцинације. А не треба да се буне, јер нема ничег бољег од експерименталних вакцина. Због свега тога разговор с др Валентином Арсић Арсенијевић био је природан избор.

 

Да кренемо од нечега што није непосредно везано за вашу струку: зашто се Срби не буде и не буне због свих издаја, иако истраживања показују да им је национална свест очувана и да им је начелно јасно шта се збива у свету?

У праву сте: сва истраживања данас указују да је национална свест код нас врло јасна и да је изражена код преко 80 одсто грађана Србије, а као њен резултат се отприлике толики број и изјашњава против уласка Србије у НАТО и ЕУ, као и против увођења санкција Руској Федерацији или признања лажне државе Косово, или ЛГБТ идеологије. Међутим, када се спроведу избори у Србији, долази до разбијања овог националног корпуса, па је проценат гласача који подржава странке јасне националне и традиционалне оријентације значајно мањи.

Шта би се могло рећи о српском националном питању некад и данас?

До краја 20. века могли смо да сматрамо да је српско национално питање политички појам који обухвата историјске, државно-правне, етнополитичке и културолошке аспекте решавања разних питања која се односе на положај српског народа у целини, или на положај појединих делова српског народа у разним државама или областима. Већина грађана Србије је национално питање доживљавала као проблем локалног значаја, уз осећање да друге нације/народи имају много бољи положај у поређењу са онима у Србији и региону.

Током двадесетих година 21. века десиле су се промене због којих је многима постала јасна главна светска тенденција, коју бих описала као тренд свенационалних катастрофа. У суштини, ове промене теже ка уништавању нација као таквих, али на начин да се то дешава неприметно, тј. под плаштом лажне бриге о заштити здравља, или очувања климе, екологије, љуских слобода, сексуалне оријентације и слично.
На пример, значајно је смањено учешће тероризма на постизању циљева „дисциплиновања“ нација, а нагло су повећане активности чији је циљ брига за глобалну здравствену безбедност и то тако да је она постала важнија од бриге саме нације за сопствено национално здравље. Зато је и релативно брзо доведено у питање природно порекло тзв. пандемије. Све више доказа говори у прилог томе да се можда ипак ради о био-оружју. Зато се намеће питање да ли је и сценарио пандемије могуће сагледати кроз призму тероризма, а што је задатак на који треба да одговоре геополитички аналитичари? За сада ту се круг нагађања затвара. Јер док се традиционално сматрало да се једна нација најлакше може уништити применом идеологије, тероризма или војне силе, могућност да то може да се уради мерама здравствене заштите је могла да се окарактерише као права параноја. Параноја се у жаргону називала и теорија завере. Ипак, да ли је теорија завере данас постала и збиља? Да ли је уништење националне свести помоћу п(л)андемије постало збиља? Да ли је на сцени медицинска „инквизиција“?

На почетку тзв. пандемије Душан Ковачевић је написао „вирус ће проћи, подељеност међу Србима ће остати“. И подељеност је остала: вакцинисани и невакцинисани, отприлике пола-пола. У јеку трајања пројекта ковид-19, након јасно уочених свих нелогичности у вези са „спасоносним мерама“ (закључавање, маске, инјекције), дошло је до појаве нове националне поделе на грађане који су ЗА мере и грађане који су ПРОТИВ њих, са коначним резултатом пола-пола: вакцинисани и невакцинисани.

Како су медицина (као егзактна наука, са јасним постулатима, протоколима и доказима) и здравље (као највеће богатство сваког човека) у 21. веку и у Србији постали платформа за деобе? По мом мишљењу, могући одговор може да се нађе у „рату терминима“. Изгледа да је то сада једно ново и моћно средство које налази примену и у медицини, а тамо никада не би смело да буде. Када се на све то надовеже и наша, добро позната народна изрека „Завади, па владај“, онда је лако наћи одговор.

Какав рат терминима је вођен? О чему је реч кад је Србија у питању? Нама су нуђене вакцине, а ви кажете да то нису биле класичне вакцине, него експериментална генска терапија која је проглашена за „вакцину“. Заправо, шта се налази у тим шприцевима који се убризгавају у тело?

Веома брзо ми је постало јасно да се термин „вакцина“ користи као механизам за постизање поделе, те да је у питању „рат терминима“. По мом мишљењу, у шприцевима се налазе иновативна средства, која се прецизније могу описати као генска терапија (информациона РНК). Ова врста терапије је у развоју и има потенцијал да постане један од најсавременијих и најефикаснијих видова лечења тешких болести. Њена примена је усмерена ка лечењу смртоносних болести (нпр. канцер) или болести које значајно утичу на квалитет живота. На пример, оболела особа има недостатак гена за синтезу одређеног молекула, тако да је лек за њу вештачки унет ген који производи недостајући молекул, тиме се надокнађује дефицит и долази до излечења. Таква улога генске терапије је свакако велико достигнуће медицине и спас за појединце.

Међутим, за развој сваког новог лека је потребно много рада, пара и времена које се мери деценијама. Зато се већина лекова из панела генских терапија налази у трећој или четвртој фази клиничких студија. То значи да овакав лек може бити примењен само ако лекар сматра да ће корист бити већа од потенцијалне штете, и након писане сагласности пацијената. Зато је њен пун назив експериментална генска терапија. Лекари је најчешће препоручују у случајевима када се боре за живот пацијента, а и тада пацијенти морају да дају сагласност, што они и чине јер је стање болести такво да је очекивана корист значајно већа од могуће штете.

У Србији постоје законска и етичка правила по којима се експериментални лекови, посебно експериментална генска терапија, не сме давати деци до 18 година и трудницама. Како је онда било могуће да експериментална генска терапија добије назив „вакцина“?

Примена генске терапије код здравих особа нема оправдање, а размере могуће опасности по здравље пацијента нису утврђене, ни краткорочне, нити дугорочне. Поред тога што нису јасно утврђене индикације, не зна се ни какав је однос корист–штета, могући мутагени ефекти или потенцијална канцерогеност. И то су произвођачи и написали у Сажетку карактеристике лека који се код нас зове мРНК вакцина.

Шта је вакцина?

Вакцина је откривена крајем 18. века и имала је епохални значај за човечанство. Суштина је да се здрава особа изложи деловању одређеног патогена, или његових делова (који су безопасни али имуногени) и да том приликом развије имунитет баш на тај тип патогена. Касније, уколико таква особа дође у контакт са тим патогеном способним да изазове болест, имунски систем ће брзо и ефикасно реаговати и елиминисати га.
Тај принцип имају традиционалне вакцине, а најбољи ефекат имају када се уносе путем кроз који настаје природна инфекција (нпр. капи које се гутају или спреј који се прска у нос). Традиционалне вакцине чине цели инфективни агенси или њихови делови, а примена има значаја у болестима за које није могућа рана и ефикасна терапија, као и за посебне групе особа које имају неко тешко обољење (нпр. особе без слезине). Колика је вероватноћа да у 21. веку такве болести постоје? Колико има особа којима је одстрањена слезина? Јасно је да је тај број изузетно мали, као и да тада зарада за фармацеутску индустрију не постоји.

Како су нам продали причу?

Дакле, током 2021. године смо добили препарат који је у основи експериментална генска терапија, што је облик терапије примарно намењен за лечење оболелих лица. Да ли би ико здрав пристао на убадање и унос страних гена да је наратив био тачан и да је гласио:
(*) ми вам нудимо експерименталну генску терапију: убодом у мишић ће вам бити убризгано на милионе наночестица са генима који ће се уградити у ћелије вашег организма, па ће ови вештачки гени натерати ваше ћелије да производе „спајк“ протеине;
(*) ми нисмо испитали ове препарате и немамо још податке да ли они могу да вас заштите од инфекције или од болести;

(*) ми нисмо утврдили да ли ови препарати делују канцерогено и мутагено на ваше ћелије, као и то да ли могу да доведу до компликација у виду аутоимуних и других болести;

(*) ми нисмо утврдили да ли ови препарати делују на плод.

Уместо овога је пласиран термин „вакцина“, јер је то афирмативан термин који се повезује са позитивном улогом ове процедуре за здравље људи који су живели током 18, 19. и 20. века.

Слична је методологија и за остале термине који звуче афирмативно: „слобода и демократија“, „спречавање климатских промена“, „заштита животне средине“, „здрава храна“, „споразум о придруживању“, „донације ЕУ за Србију“, „споразум“, „заједница“, „право на избор партнера“…

Сведоци смо, међутим, да је њихова суштина често сасвим супротна. Интелектуалци у Србији су позвани да све ово демаскирају грађанима Србије. У којој мери они то успеју да правовремено демаскирају грађанима, у тој мери ћемо постићи циљ и тада ће се више од 80 одсто национално опредељених грађана наћи по истом капом.

Имали сте храбрости да јавно кажете шта је у питању кад су нам, као вакцину, нудили генску терапију. Иако је ваша научна репутација неоспорна, ипак сте наишли на жестоке нападе колега који су беспоговорно слушали глобалистичке терапеуте. Са чиме сте се све суочили лично и професионално?

Оно што се дешавало у том периоду је за сваког часног лекара било незамисливо до 2019. године. Десила су се организована хајка и сатанизација од стране некомпетентних новинара, од појединаца послушника система, писане су осуде без доказа, доношене су пресуде без саслушања. И све је то било пажљиво синхронизовано и тематски и временски. Методологија је била идентична оној коју смо видели и глобално. То је незабележено у историји. О томе се сада воде судски спорови, пишу научни радови и књиге, и код нас и у свету.

У тренутку кад је Србима било најтеже, и кад су највише били збуњени, појавило се удружење Лекари и родитељи за науку и етику. Проширила се сумња у званични наратив, и осетило се својеврсно олакшање. И ви сте се ангажовали. Колико је деловање удружења значило за Србију подвргнуту квазивакциналном испирању мозга?
Када смо се окупили на друштвеним мрежама и размењивали мишљења, нисмо ни схватали колико важан посао радимо. Данас нас непознати људи срећу и захваљују нам. То позитивно осећање је невероватно, то надокнађује све сате и дане које смо утрошили с нашим адвокатима и у судовима. Важно је да кажем да су и адвокати невидљиви и тихи хероји ове борбе, јер помажу и лекарима и грађанима бесплатно, при томе и они ризикују свој мир и комфор. Сећам се да сам питала колеге „да ли је могуће да су спремни да за мало тренутног комфора трајно жртвују слободу?“ – одговор нисам добила.

Нападали су вас и због тога што сте подржали примену ивермектина у раном и кућном лечењу короне. Тврдили су да је то лек за коње и краве. Недавно је изашла књига „Ивермектин забрањено благо“. Шта бисте нам рекли о тој књизи и употреби ивермектина код људи?

Готово се сви лекови користе и у ветерини и у медицини – идентична је активна супстанца. Разликује се облик лека, нпр. човек може да гута таблете, док коњ и крава то не могу. Зато се исти лек код животиња налази у облику течности или праха за храну. Да ли је ивермектин лек за људе – то се не доказује, то је аксиом. У свету је спасио бројне животе, а докази о томе, те када и како треба да се користи се налазе у научним радовима, објављено је неколико стотина радова у последње три године и већину сваки лекар може да прочита.

Куда плови брод савремене медицине? Да ли су чудовишта Франкенштајна скривена иза приче о здрављу? Имамо ли, у доба вештачке интелигенције, било какву будућност?

Тамо где се уплете политика, ту престаје медицина. Тамо где је велики новац, ту престаје етика. Медицина је најхуманије занимање. Привилегија је сваког лекара да спасава животе људи или да им помаже када је то потребно. Она је и зачета и дубоко уткана у нашу православну традицију. Зато се данас све више пацијената обраћа православним лекарима, или трага за лекарима који су „у вери“. А радује ме да су и наши храмови постали претесни за све који желе да присуствују недељним литургијама, где налазе „мелем за душу“.

Могла бих да кажем да се данас показала потпуно истинитом народна изрека „Свако зло има своје добро“, јер нас је ова несрећа и зближила и отрезнила и показала да су љубав и вера једина будућност света.
Тако је било, тако је сада, тако ће и бити.