РАТ СВИХ ПРОТИВ СВИХ: Књига др Милутинa Живковићa “Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943.“

Из штампе је изашла двотомна монографија “Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943.“.Аутор је др Милутин Живковић (35), научни сарадник Институтa за савремену историју у  Београду, а издавачи су “Catena mundi” и Институт за савремену историју.На близу хиљаду страна аутор  пише  о војним, политичким и друштвеним дешавањима на простору Старе Рашке/Рашке области/Санџака (ово ради појашњење за ширу читалачку публику, М.Ж.) за време италијанске окупације.

Истраживање историјских догађаја у шест општина (простор од 7.089 квадратних километара, на коме је уочи Другог светског рата живело 235.000 становника)  трајала су преко 10 година, а аутор је  грађу прикупљао у Србији и иностранству у 20 архива и музеја,  из 47  фондова и збирки.

Неопходно је напоменути да су у априлском слому Југославије  у Стару Рашку прве ушле окупационе трупе Немачке, па убрзо стигле јединице НДХ, да би се, након краћег периода двовлашћа,  Немци повукли, а већ у септембру контролу територије преузели  Италијани.

Странице књиге  сведоче шта је на важно гео-политичко подручје  привлачило окупаторе, ко  је подгрејавао  верски рат, идеолошке сукобе  и гледање преко нишана   од априла 1941. до септембра 1943. године и како је изгледао простор Старе Рашке  у  једном рату „свих против свих“.  За „Искру“ је интервју дао др Милутин Живковић.

У којим приликама је Стара Рашка дочекала окупацију?

Простор Старе Рашке, или Санџака, што је назив који се такође употребљавао, априла 1941. године је сиромашно подручје унутар Краљевине Југославије. По, на пример, путној инфраструктури или систему здравствене заштите оно стоји лоше. Међутим, не слажемо се са тврдњама да је Стара Рашка била нека врста „југословенског Сибира“. Постоје три разлога за то. Први нам говори да су на овом простору, на пример, били јако развијени: сточарство, воћарство, повртарство, производња меса и млечних артикала. Уз помоћ државе ови производи су пласирани широм Југославије и Европе. То је појединим трговцима, поготово међу муслиманима, створило велики иметак у међуратном периоду. Истовремено, у старорашке варошице стижу прве банке, нови друмови, електричне централе, биоскопи, модерни хотели, итд. Све наведено представљало је велики напредак у односу на време османске окупације пре 1912. године. Тиме дадатно поткрепљујемо закључак да Стара Рашка није била заборављено подручје унутар Краљевине. И још једна ствар. У односу на становнике неких делова Македоније, Косова и Метохије, Црне Горе, Херцеговине или источне Србије, грађани Старе Рашке су имали већи животни стандард. То им у датим размерама није представљало велику утеху, али се ова чињеница мора узети у обзир да би се стекла јаснија историјска слика.

Откуд заинтересованост Италијана за Стару Рашку, као и   претензије НДХ?

Две ствари су привлачиле италијанску империју на ово подручје. Прва је потреба да се заокружи окупациона зона на Балкану, растегнута од Словеније до Додоканеза. Друга је потреба званичног Рима да буде што ближе виталној европској хоризонтали – Подунављу. Не би требало испустити из вида ни потребу дипломатија великих сила ка сталном повећању престижа путем присвајања нових територија. Будући на челу колонијалног царства, влада у Риму није била изузетак од ове праксе. Што се тиче сателитске творевине познате под називом Независна држава Хрватска, она је, иако у недостатку ресурса свих врста, имала готово једнаке амбиције као и њена покровитељица фашистичка Италија. Усташки режим је желео да контролом Старе Рашке одвоји две српске земље на Балкану – Србију и Црну Гору, постигне заједничку границу са Албанијом и Бугарском, што је требало да помогне првом циљу, односно да преко Косова и долине Вардара досегне Егејски басен. Главни ослонац овом пројекту имали су да буду старорашки муслимани, што ће довести до сложених импликација у каснијим фазама рата.

Појасните читаоцима како се Стара Рашка нашла под влашћу четири војске?

Сплетом разних политичких и војних дешавања. Први у борбени строј ступају муслимани, организујући њихове милиције уз помоћ режима НДХ или власти „Велике Албаније“. Даље, као одјек устанка против окупатора у централној Србији и Црној Гори у лето и јесен 1941. године, настале су прве партизанске јединице. Одреди старорашких четника формирају се убрзо затим, делом из истог нуклеуса, а делом из нужде коју је наметала борба на два фронта – верском и идеолошком. Ове три „војске“ наткровљивала је окупациона армија Краљевине Италије, и уско везана са њом, њена вишеслојна политика која ју је у стопу пратила.

Шта је био ослонац окупационог апарата (режима) Италијана и са ким су сарађивали?

Дуго сам себи постављао то питање. Да ли је главни адут италијанског окупатора била војна сила, колаборационистичка управа и њене јединице, прекаљена дипломатија, монопол над расподелом хране и лекова, верска и идеолошка располућеност становништва, разграната пропаганда? Посматрајући са ове дистанце међутим, мислим да је темељ италијанског режима било колонијално искуство које су њихове дивизије и генерали који су им стајали на челу, понели из Либије, Еритреје, Сомалије, Етиопије… (Бироли, Еспозито, Вивалда). То искуство је прожимало све наведено и омогућавало Италијанима да у Црној Гори и Старој Рашки углавном буду за корак испред покрета отпора, колаборациониста или немачких, хрватских и албанских савезника. Наравно, после почетног ударца који им је задао Јулски устанак. Узмимо у обзир следеће: Коришћење снага НДХ за борбу против устаника и Недићевих четника за борбу са комунистима (истовремено их политички успешно подривајући), или муслиманских милиционера за борбу са Ђуришићевим четницима, генерално мали губици њихових снага и поред лоше борбености, победе у биткама на Пљевљима и Новој Вароши, стварање јаког колаборационистичког система, експлоатација сировина,  прелазак у редове НОВЈ или ЈВуО после капитулације Италије, итд.

Јесу ли могли да контролишу нетрпељивост и верске сукобе Срба и муслимана, колика је одговорност окупатора?

Историја нас учи да када неки народ добије колонијалног господара, он се не може надати просперитетној будућности. Стога је право питање да ли су Италијани желели да умире вишевековни верски раскол између старорашких Срба и муслимана? Архивска грађа нам говори да нису. Њихове власти су у сталним верским трвењима видели „позицију више“ у стављању Старе Рашке под контролу. После првих већих сукоба на Пештеру и Јадовнику (1941), и хришћани и муслимани су постали свесни тога. У атмосфери верске нетрпељивости која је прожимала Стару Рашку, њихови прваци се тесно везују за Италијане, чија подршка постаје пресудна у међусобном спору. Зашто би се било који окупатор одрекао овакве позиције, уместо да је експлоатише?

Нека поглавља монографије носе називе: Неискрени савезници и искрени непријатељи,Клупко смрти – освета за освету, Распиривање сукоба и уништење, Између две  ватре, Полимље у пламену…

Волим метафоре. Мислим да оне дају боју некада захтевном историјском штиву и приближавају га читаоцу. Сматрам да је то битно у време када књиге, барем овакве садржине и обима, тешко налазе пут до шире читалачке публике. Ипак, нисам поклоник идеја да се научно штиво мора упрошћавати да би имало што већи одјек у јавности.

Ко је све распиривао сукобе и допринео жртвама, ликвидацијама, осветама, злочинима, пљачкама, згариштима, страдању становништва…?

На првом месту, то је усташки режим НДХ са његовом шовинистичком политиком према старорашким Србима и наоружавањем локалних муслимана ради борбе са њима. Епицентар ове политике је Прибој. Сличне тенденције стизале су и из Тиране, а преко Метохије, Рожаја и Тутина. За њих се међутим, десна обала Лима показала као непремостива. Револуционарни терор који се крајем 1941. и почетком 1942. године Полимљем ширио из Нововарошког среза, а у режији југословенских комуниста, додатно је погоршао стање безбедности у Старој Рашки. Затим су ту злочини муслиманских милиција и поготово снага ЈВуО над цивилима у: Пљеваљском, Чајничком, Фочанском, Милешевском, Прибојском и Бјелопољском срезу. Они се спорадично дешавају у континуитету од две године. О улози Италијана смо већ писали. Мислим да је најбољи одговор на Ваше питање да је у Старој Рашки вођен рат „свих против свих“, у којем су страсти, мржња и наслеђена непријатељства, играле значајнију улогу у односу на војну и политичку логику.

Незаобилазно питање је улога четника и партизана…?

Иако незаобилазно, оно није и главно као у другим деловима данашње Србије, изузев, можда, Косова и Метохије. Окупација Старе Рашке у Другом светском рату носи белег верског, а не идеолошког рата. Упоредимо број бораца који су у строју због религијског момента, са онима које то чине због кокарде или петокраке. Први су вишеструко бројнији. Колико је четника пребегло у муслиманске милиције и обратно, а колико из партизанских јединица у снаге ЈВуО и обратно? Да ли се девиза „чувај ти мене од твога, а ја ћу тебе од мога“ више односила на верског или идеолошког непријатеља?

У сваком случају, и КПЈ и Равногорски покрет увиђају геополитички значај Старе Рашке и желе да је ставе под своју контролу. Стога на овом простору стварају јаке снаге.Трећа (Санџачка) пролетерска бригада прославила се током рата у борбама широм Југославије. На другој страни, четнички Милешевски корпуси и снаге Павла Ђуришића важе за једне од најбољих јединица у широкој лепези корпуса и бригада ЈВуО која се простирала од Неготина до Книна. Њихови припадници се могу видети у борбама око: Бијелог Поља, Горажда, Калиновика, Мајевице, Требаве, Бања Луке, итд. Међутим, из њих углавном партизани излазе као победници. Присетимо се да су последњи ударац снагама ЈВуО у бици на Зеленгори 12-13. маја 1945. године задали управо припадници 3. пролетерске бригаде, тада у саставу 37. дивизије ЈА.

Где су били најјачи сукоби  и које операције су вођене за 2,5  године?

Сразмерно неким другим крајевима Југославије већих операција није било много, барем до капитулације Италије септембра 1943. године. Део свакодневница били су међутим, стални оружани инциденти – убиства, пљачке, малтретирања, чији је ефекат био такав да се егзистенцијална несигурност увлачи у све поре друштва. Под таквим притиском оно „експлодира“, а последице су бројни ратни злочини које врше све зараћене стране. Као одговор на Ваше питање поменимо ипак битке: за Пљевља и Нову Варош 1941. (између Италијана и партизана, односно четника), за Сјеницу 1941. (између партизана и  муслимана и Срба), на Каменој Гори 1942. (између партизана и равногораца), на Буђеву, Требешком брду и Годијеву 1943. (између четника и муслиманских милиционера), код Добракова 1943. године (између Италијана и снага НОВЈ).

Какав је био положај СПЦ, школа и ћирилице?

 Осим у периоду владавине усташког режима (април-септембар 1941), када су се СПЦ и њено свештенство, као и традиционалне тековине српског народа, нашле на удару владе у Загребу, положај је био задовољавајући. Италијани су се трудили да одрже добре односе са верским великодостојницима Срба и муслимана. Окупатор није прогањао ћирилицу, као што је то на пример, радио у Боки. Италијани су обновили рад школа, али је образовни систем био усмерен на стварање радне снаге, а не интелигенције. Она је могла постојати само као лојална Италији и школована под њеним покровитељством. Образовање је имало и јак пропагандни нанос, чији је циљ било представљање Италијана као доносиоца културе, просвећености и просперитета, укратко „доброг окупатора“. Ова крилатица је све само не тачна, а њено опстајање до данас у домаћој јавности (чак и историографији), показује сложеност и моћ система који ју је исковао.

Зашто је дошло до краха италијанског окупационог система?

 Он је почео да се растаче у лето 1943. године, када је постало јасно да ће фашистички режим у Италији пасти. Процес се убрзава од смене Мусолинија, а епилог добија у септембру 1943. године када Италија иступа из рата. Овај догађај покреће нове процесе и мења ситуацију на терену Старе Рашке, али анализа тога превазилази оквире овог интервјуа, као и наше монографије.

 

Драгољуб Гагричић

ФОТО:  из књиге „Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941-1943.“