Ракочевић: Преварили се сви који су помислили да пламен Пећке патријашије значи крај српске културе на Косову

Новинар и књижевник из Грачанице Живојин Ракочевић, поводом 45 година од подметања пожара у конаку Пећке патријаршије, каже да је тај пламен дубоко изнутра потресао сваког припадника српског народа, јер је свако, без обзира на то да ли је био атеиста или верник, осетио да гори мајка српских цркава. Додаје и да су се преварили сви који су помислили да пламен Пећке патријаршије значи крај или почетак краја српске културе, духовности и цивилизације на Косову и Метохији.

Пожар у Пећкој патријаршији у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године Ракочевић види као скуп несрећа које су задесиле Српску православну цркву, српски народ, духовност и културу.

„Паљевина Пећке патријаршије је нека врста тачке у којој су се нашле хиљаде хектара отете земље, Бог зна колико имовине. У ватри Пећке патријаршије нашли су се прогнани калуђери, затворени свештеници, одузета права. У њој се сабрала сва она несрећа од 1941. до 1981. То је читав склоп неправди, дискриминације, искључивања из живота и настојања да се елиминише Српска православна црква, њена духовност и вредност, наше културно наслеђе. Паљевина Пећке патријаршије је онај тренутак када смо схватили да мајка српских цркава каже: ‘Ја постојим, па макар и у овој ватри’. И та ватра није никакав почетак, него збир несрећа које су нам се догодиле. Од ње рачунамо неко време, нажалост, и после тог времена су кренуле нове стихије и оно што се може означити као фатални ударци једној цивилизацији која је жива“, наводи Ракочевић.

Он подсећа на реченицу која описује друштвени контекст у ком се догодила паљевина Пећке патријаршије: „Дођоше државни ватрогасци без воде“. Та реченица је, каже, остала у поезији Даринке Јеврић, али и у сећањима монахиња и људи тог краја.

„То је вечити наш усуд да системи у којима смо живели, у којима је живела Пећка патријаршија, у којима живи и данас, нису ту да се побрину, да заштите или макар да оставе на миру. И данас је ситуација готово иста. Дођоше неки системи без воде да гасе пожаре у којима су и те како учествовали и за које су и те како одговорни“, каже наш саговорник.

Према његовим речима, данас постоје два паралелна процеса уништавања српске културне баштине на Косову. Први је теренски, бруталан и физички, који уништава оно што види испред себе, и други, на теоријском и духовном нивоу, који је осмишљен и прецизан и који представља тражење начина да се фалсификује све оно што они који имају намеру да руше не могу да ураде.

„Та два паралелна процеса иду кроз читав наш век и у сукобу су са нечим што се зове цивилизација. Наша цивилизација на Косову и Метохији састављена је од милион коцкица у мозаику који ми видимо и који означавамо као Косово и Метохија. Свака та коцкица је, у неку руку, веома важна, неке су и светски важне и зато је овај сукоб тако сложен и зато морају да иду та два нивоа. Док ми овде разговарамо, негде се руши неки споменик, неко смишља неку идеју да оно што је наше постане његово, јер та цивилизација је посвећена обнови, дијалогу са другим, она никада никога није фрустрирала и недвосмислено сведочи ко је њен власник. И у томе је проблем“, указује Ракочевић.

Како додаје, због тога ће се углови напада ширити, али у перспективи, у дигиталном добу у којем је све видљиво и обновљиво, они не могу уништити једну цивилизацију.

„За то је прекасно, али да ћемо се ми суочавати са проблемима, да ћемо имати борбу и да ће то јако, јако дуго трајати, то је несумњиво. И то је оно на шта смо ми од 1941. па до дана данашњег припремљени. У том мозаику несрећа јављају се ти симболи, јављају се ти маркери: јавља се паљевина Пећке патријаршије, јавља се 1999, јавља се 2004. и јављају се те тачке када се накупи зло које се окрене против вредности. Та вредност је ту да издржи напад и ватру и да се обнови. И она се обнавља“, закључује он.

Присећајући се анегдоте приликом једне посете Пећкој патријаршији са Нелетом Карајлићем, који је, гледајући ћивоте архиепископа, патријараха и светитеља, у једном тренутку питао зашто ми нисмо нестали као Маје, Инке и толики други народи, Ракочевић каже да нисмо нестали јер је наша вера жива и цивилизација неумрла.

„Нисмо нестали јер су ти светитељи из Пећке патријаршије уско повезани са неким човеком који данас живи у Гораждевцу, у Осојану, који је у потпуној самоћи и изолацији. Готово смо сигурни да та раван, духовна, цивилизацијска, културолошка, комуницира са тим људима за које само Бог зна и за које само они знају и они у том саодносу живе и преживљавају. Жива је наша култура, која јесте култура васкрсавања и култура истинске и суштинске обнове која се не може уништити“, поручује овај књижевник.

(Косово онлајн, 16.03.2026)