Рафални трик Запада: Зашто француски авиони не треба да замене „мигове“ на српском небу

У вагању избора између руских мигова и француских рафала – на страни Русије стоји готово све – од традиције, обученог пилотског и техничког кадра до логистике и цене. Како су вишенаменски борбени авиони са Запада постали предмет разматрања у српском јавном простору, те која је позадина ове приче анализирају саговорници Спутњика
Разматрајући ставке на које ће бити опредељен буџет за Војску Србије, министар одбране Небојша Стефановић, уз ограду да ће коначан суд на основу урађених анализа донети Војска, оставио је простор да после 60 година дуге традиције летења, српски пилоти руске „мигове“ замене борбеним авионима француске марке „рафал“.
Да ли се иза договорене продаје вишенаменских борбених авиона рафал Хрватској, Индији, Грчкој, Египту, УАЕ, а у најави и Србији, крију геополитички мотиви Париза, која је разлика између руских МИГ-29 авиона и рафала Ф3Р, те колика је цена овакве авантуре разговарамо са Боришом Мандићем, председником Удружења пилота надзвучних авиона „Ма 2плус“ и Јасмином Андрић, главном уредницом часописа „Одбрана и безбедност“.

Прескупи експеримент и неизвестан сукоб

Предност руске у односу на западну авијацију су традиција, очуван кадар, изграђена инфраструктура, и на крају економичност, тврди Бориша Мандић, који иза себе има искуство 22 године летења и обуке 33 пилота на авионима надзвучне борбене авијације.

„Прича о француским авионима чист је маркетиншки потез, у основи превелика авантура, прескупи експеримент и неизвестан исход. Као неко ко је цео живот летео, тврдим одговорно да је нама – почевши од војне неутралности до економског аспекта – најбоље да останемо на линији руске суперсоничне технике, ма какве и ма која она била. Ми имамо јаку, дугу традицију на тој и таквој техници. То је прво. Друго, успели смо да очувамо нит ловачке авијације и немамо прекид у континуитету као што је то у случају Хрватске и других земаља. И треће, сачували смо пилотски кадар, технички кадар и логистику. Руска техника је поуздана, издржљива и жилава и може да парира свим тренутно најмодернијим ловачким авионима“.

Маневарске особине руске технике испред западних
Насупрот жестокој пропаганди Запада која глорификује нову 4 плус генерацију авиона, стоје, тврди Мандић, другачији показатељи – од маневарских особина авиона до палете наоружања.

„Реклама и пропаганда су чудо. Ми нигде у свету нисмо видели директан сукоб ова два типа авиона – руског „мига“ и француског „рафала“ да би могли да изнесемо суд. Оно што је извесно је да су маневарске особине руске технике много боље него западне. Запад има електронику, али електроника је осетљива ствар и лако се квари – најмањи отказ и авион је ван употребе. Код руске технике имате троструки систем осигурања-откаже један, имате други, откаже други имате трећи систем. Здрава логика а не познавање стратегије и тактике говори да би овакав експеримент преласка на француске рафале могао бити скуп и без коначних гаранција„ каже Мандић инсистирајући на томе да Србији ловачка авијација треба због заштите неба, евентуалних интервенција те да узимајући у обзир чињеницу да ми немамо велику територију нити морску површину нама и нису потребни радари за 200, 300 и више километара.

Мигови су донација, шта је са рафалима?

Анализирајући разлику између руских МИГ-29 авиона и „рафала“ Ф3Р које ће за неколико година имати и Хрватска у свом ратном ваздухопловству, Јасмина Андрић напомиње да је реч о авионима различите генерације и да с тог аспекта и није на месту правити компарације, чак ни када је у питању модернизована верзија МИГ-ова.
„“Рафали“ спадају по руским мерилима у генерацију 4++, док МИГ-29 спада у генерацију 4. Дакле било би примереније да се пореде „рафали“ и МИГ-35. Такође од почетка производње „рафал“ је конструисан као борбени авион док је МИГ-29 ловац. Такође мигови су имали ограничене могућности развоја и модернизације док су „рафали“ данас један од најбољих борбених авиона“.

Иако опремање „миговима“ није дугорочно већ привремено решење с обзиром на то да би „мигови“ које Србија има могли да се користе до 2030. године, Андрићева опомиње да не смемо заборавити да смо ми ове летелице добили као донацију из Русије и Белорусије и да ће се и у случају набавке других авиона, „мигови“ и даље користити све док нове летелице не достигну оптималан ниво оперативне способности.

„Један авион се не може посматрати одвојено од целокупног система. Такође преобука наших пилота која се вршила у земљи и иностранству је доста једноставнија за „мигове“ с обзиром на њихово пређашње искуство“.

Обука пилота од пет до 12 година

Прелазак са једне технике на другу жесток је, компликован, дуг и неизвестан процес, упозорава Мандић.

„Имамо традицију, обучени кадар, логистику и очуван систем обуке не само пилота него целокупног особља. По сату летења и обуци пилота, цени авиона, резервних делова и бојних средстава много једноставније и исплативије је да останемо на линији руске ловачке авијације“.
На питање колико би требало да прође времена од куповине француског „рафала“ до уласка првог српског пилота у њега, Мандић каже минимум пет, максимум 12 година, колико траје обука.

„Када би данас кренули са процесом, у најбољем случају би за осам до десет година имали способног пилота да изврши задатак ноћу-дању, по сваком времену. А ми то сада имамо на овој техници. Само лаици могу да причају да се лако врши преобука, што није тачно. То је друга филозофија, технички приступ и други принципи који много коштају“.

Ко на крају профитира?

Иза офанзиве „рафалима“, стоји и геополитика. Дипломатско-оружана“ офанзива француског председника указује, мишљења је Андрићева, на старо правило – да је трговина оружјем озбиљан геополитички елемент.

„Велики производе, а мањи ратују и купују. Јасно је ко на крају профитира. У прилог томе говори и пример Индонезије која је напрасно одлучила да одустане од набавке Сухојевог Су-35Е и почела да разматра француске „рафале“ и Боингов Ф-15ЕХ за набавку. Иза ове одлуке стоји страх од америчког ембарга на куповину оружја. Овакву врсту ембарга легитимисао је амерички Закон о сузбијању америчких противника кроз санкције из 2017. године. Продају Емиратима као и Хрватској договорио је лично француски председник Емануел Макрон који се при том није обазирао ни на међународне критике с обзиром на то да Емирати учествју у сукобима у Јемену и Либији“.

Уколико би се Србија одлучила за набавку „рафала“, морала би, закључује Андрићева, да води рачуна о многим факторима, од геополитичких импликација и односа са Руском Федерацијом, преко финансијских средстава издвојених за такву набавку, опремање и наоружавање, пратећу опрем у до преобуке пилота.