Ветерник је једно од највећих насеља у Србији у којем су нови живот почеле избјеглице из Хрватске. На подручју Новог Сада насељено их је више од 40 хиљада и то из Книна, Обровца, Слуња, Војнића, Вргин Моста, Петриње и других мјеста. Сјећања на „Олују“ не блиједе ни након 22 године, а пут повратка у завичај за њих је готово немогућ.
За протјеране Србе, „Олуја“ није трајала само четири дана. Она и даље траје. Само што је за та пресудна четири дана однијела све што су имали. Са сликом убијеног брата Михајла, који је тек у марту ове године сахрањен, Ана Рајшић из Горње Бачуге код Петриње, свједочи времену у којем је њена породица доживјела голготу. Тог врелог августа 1995. године, каже, све им је одузето – имовина, али и живот који више никад неће бити исти. Данас с болним сјећањем на убијеног брата гледа патњу својих родитеља.
– Туга док дишем, ништа се не може заборавити, поготово то што њега нема. Дјеца сирочићи, родитељи сами, све је изгубљено, све спаљено…повратка нема – каже Ана Рајшић.
Пред рафалима и ватреном стихијом бјежао је и Јанко Вилус. У „Олуји“ му је убијен брат Лазар. И данас се присјећа избјегличеке кологе и свог посљедњег погледа на Банију.
– Гледајући и опраштајући се са Банијом мислио сам да ли икад више…Тај задњи поглед био је тужан и јадан. Народ иде у колонама, стока гледа из дворишта, неко ју је распустио, неко није. Остају празна дворишта, њиве… Обрађено, све је било култивисано. И једноставно, под притиском минобацацких граната, под притиском једне војске која је наступала организовано ми смо се повлачили неорганизовано – присјећа се Јанко Вилус, избјеглица из Петриње.
Такозвани хрватски бојовници ратовали су против жена, дјеце, стараца. Бомбардовани су цивили у колонама, као што је то био случај на Петровачкој цести.
– Сјећам се колоне, тог дана смо избјегли, син ми је тада имао 17 дана, кад смо бјежали. Молио сам Бога, поред оног што смо видјели, само да извучемо живе главе и да дођемо некако до Србије – наводи Невен Љубичић, избјеглица из села Крупа.
Невен је са, тек рођеним сином, тада успио доћи до Србије – и заувијек остао. Али завичај остаје увијек у срцу.
Његов син Дејан Љубичић каже да иде у свој завичај, иако је имао само 17 дана када су протјерани из њега.
– Тамо сам рођен, иако нисам тамо одрастао, и даље га посјећујем, увијек ће бити у мом срцу – истиче Невен.
Туга у Ветернику и сјећање на живот који више никад неће бити исти. На лицима избјелгих Срба из Крајине, урезана бол. Прије „Олује“ у Петрињи је живјело 64 одсто Срба. Данас, неколицина повратника који тешко живе. Без посла, школе, па чак и личних докумената, описују тако живот у европској Хрватској!