У другом ешалону се налазила 2. пешадијска дивизија, чије је бројно стање било око седам хиљада људи. НАТО снаге су држале ескадрилу хеликоптера у Тропоји, Апача, оклопни механизовани батаљон и артиљериско-ракетни дивизион вишецевних ракетних бацача. Но, не рачунајући на отпочињање агресије копнене војске у раним јутарњим сатима, дешава се демонстративни напад на Моринском правцу, а затим су пребацили дејства на превој Кошаре и у правцу карауле Кошаре. Ујутру, у раним јутарњим сатима (око 5:00х), гранична чета је покушала и витешким и херојским држањем војника, подофицира и официра, као и снага у дубинском обезбеђењу, да зауставе тај силовити напад. Нормално, у томе нису успели, већ је непријатељ направио продор на дужини фронта од седам километара и сто метара, (у зависности од конфигурације терена у дубини наше територије од стотину метара, до двеста, шесто, осамсто, па и на хиљаду метара на коти 601, чија је надморска висина доминирала у заграничном делу са хиљаду осамсто седамдесет и три метара и тиме омогућавала да контролишу територију, односно омогућавала да јединице праве дубљи продор). Међутим, у томе нису успели, већ су заустављени на тој линији у дубини територије, а командовање се реорганизовало и виспрено је одреаговало на изненадни напад и консолидовало је јединице. Доводе се јединице и појачања, пре свега 2. моторизовани батаљон, затим делови полицијског батољона из Београда, добровољачке јединице, а након тога делови падобранске бригаде, 72. специјалне бригаде, као и други састави 125. који десетог заустављају даљи продор непријатеља, једанаестог крећу у противнапад и води се противнападно дејство све до четрнаестог и петнаестог, када се непријатељ враћа на почетну линију, на саму границу (сем једне тачке, а то је кота 601 која је остала да доминира до краја борбених дејстава). Оно што је карактеристично и треба напоменути јесте да је та витешка борба, коју су извели српски војници, подофицири и официри, била величанствена.

Задње речи војника, подофицира и официра када су умирали биле су: „За ову земљу треба погинути!”. Када су умирали, молили су Бога да их одмах пошаље у рај – јер су пакао већ прошли у тих пар дана и до краја борбених дејстава, када је наређено да се јединице изместе у дубину Републике Србије. Оно што је карактеристично за вођење борбених дејстава јесте да су ти витезови, ти јунаци, ти хероји бранили отаџбину у суровим временским условима; да је снабдевање у тим врлетима било врло отежано; да је дубина снега на левом крилу, или у непосредној близини карауле Кошаре била десет до двадесет центиметара, а на Мрчају од два до два и по метра; да су ти планински врхови и та врлет онемогућавали кретање и да снабдевање куване хране није могло да се организује на самој линији фронта. И поред непријатеља и авијације, непријатељи су били и време, ниске температуре, снег, кланци, усеци… Сва та мука није утицала на хероје који су веровали да као витезови бране своје породице, бране своју отаџбину, бране светиње бране средњовековну културу, растојање и постојање. Оно што је најбитније јесте да и Руси признају (и од признавања истог не беже) да је ту почела битка за православље – да су витезови Кошара стали на браник православља и одбранили све вредности о којима говорим, а да је чињеница да је НАТО поход био уједно поход и на Русију (што се касније и доказало), а сама одбрана, нарочито на Кошарама – победничка битка српске војске над НАТО пактом тих седамдесет и осам дана. Потписивање мировног споразума у Куманову омогућава, превасходно Русији, да се у наредних десет година подигне у једну велику силу која може да апсолутно парира, не само НАТО пакту и Америци, него и једном импозантном окупљању поларизованог света на страни Америке, који нису чланице НАТО пакта. Важно је и да данас располаже врхунском технологијом и тиме је доказано да је судионик и чинилац који стабилизује ратнохушкачку машинерију НАТО пакта и тиме, родољубивим и свим другим праведним снагама у свету, омогућава да стабилније и мирније размишљају и развијају се у једном савременом духу.

Оно што, никако не треба заборавити јесте да је НАТО пакт побеђен те 1999. године; да је Србија извојевала ту победу захваљујући витешкој храбрости војника, подофицира и официра који нису обрукали своје претке, а потомци их се неће стидети; да су наследили ту вештину и борбени елан од својих предака, када су официри на тековинама краљевских официра стекли знање, а узори су им били славне српске војводе: Мишић, Бојовић, Степановић, Штрум и остали официри који су гинули на Куманову, Церу, Колубари, бранећи своју отаџбину.

На Кошарама је крвљу исписана легенда о витешкој борби српских војника, подофицира и официра у одбрани отаџбине. Србија то не сме да заборави, а народ свакако памти оно што је исписало српску историју и потврдило српски генетски код. То су Кошаре које су постале синоним за одбрану отаџбине и српског хероизма и витештва. Кошаре су обележиле још једну голготу српског војника и српског народа.

И пре него што је стигао телеграм за предислокацију јединице из реона одбране, било је два наређења која су била усмерена на повлачење јединице на линији Милановац-Древник планина, где би се извршило предгруписавање снага за равнање и противнапад, ради враћања и препуштања територије непријатељу. Међутим, по добијању таквог наређења, обилазећи фронт, ја сам у разговору са војницима њима предочавао да ће због силовитости напада непријатеља бити још тежих тренутака него што је било тих првих дана, али на исто питање, ја сам од свих војника, подофицира и официра добијао исти одговор: да ни педаљ српске земље неће пасти непријатељу у руке, до задње линије која се брани на Кошарама. Тако је управо тај извештај отишао претпостављеној команди и нисмо напуштали положаје после вишедневних борби.

67 дана је трајала одбрана Кошара. Свакодневно, од јутра до мрака, водила су се одбрамбена дејства, како на земљи, тако из ваздуха. У деловима фронта је свакодневно деловала авијација и носила је одређене губитке.

Оно што је карактеристично је то, да је примљен телеграм који је стигао са поруком да извршимо предислокацију јединица, а уочи самог потписивања Кумановског споразума. Ишчитавајући тај телеграм у команди, десило се (да не кажем – случајно) да сам ја истински реаговао и мислио да су осмислили такав телеграм, како би заварали непријатеља, пошто смо сви били свесни да су они могли да прислушкују и електронски ометају наше везе. Наиме, одреаговао сам тако што сам рекао да су наши команданти виспрени и да ће заварати непријатеља тиме што ће знати да они имају могућност да уђу у те везе и да сазнају садржину тог телеграма, а да ће, када они крену у коначну одбрану, ту изгубити задњу битку. У мом стилу речено: ,,Када они крену, господо, ми ћемо им рећи: ,,Добар дан!“. Али, свакако, то се није десило. Ја сам у свом маниру наредио да се исцепа тај телеграм, јер то није валидан документ. После неколико дана, већ десетог, стигао је телеграм о предислокацији јединице, односно напуштању положаја са линије фронта на Кошарама (да се повучемо у унутрашњост Србије). И тог јутра, четрнаестог, када су се извлачиле јединице једна по једна, војници су пролазили поред мене, а ја сам стајао на једном пропланку . Не знам тачан број, колико ме је њих питало, али ме је сигурно на стотине њих питало – ко нас мења? То је први пут да ја нисам имао одговор на постављено питање… Нисам имао понуђено решење као у протеклих 67 дана, када су се најгоре борбе и дејства дешавала. Чак и када бих се задесио на делу фронта где су страдали многи војници, знао сам да будем хладан, миран и да нађем решење за спасавање и живих и повређених и извлачење мртвих, али тада нисам имао одговора… Оно што се тих дана ломило у мени јесте – да ли да извршим ту наредбу о повлачењу јединица… И све до дана повлачења јединица, до четрнаестог, сам мислио да можемо остати и задржати ту линију фронта, а да се после неколико дана, (ако будемо остављени сами себи на милост и немилост и ако нам понестане муниције и других борбених средстава), извучемо преко Ђеравице, пут Црне Горе. Међутим, у задњем тренутку сам преломио само из једног разлога: био сам свестан да би било жртава, а ако после тог извлачења не будем имао подршку од претпостављених команди (а очигледно да је мировни споразум био валидан и обавезујући за нашу државу Србију) не бих могао да станем пред мајке, чији су синови војници накнадно страдали и за то бих сносио апсолутну одговорност. Чињеница је да смо тада и у разговору, анализирајући борбена дејства са својим претпостављеним старешинама и другима, који су пратили борбена дејства, јасно закључили да смо могли да издржимо још неколико месеци под таквим условима. Пресудио је интерес државе због других разлога и, нормално – ми смо се предислоцирали у Крушевац.

Ми данас уживамо плодове те витешке борбе коју су хероји, јунаци, на Кошарама изнели на својим нејаким плећима, јер су они били само деца од 18-21 година, а и командни кадар није био пуно старији: подофицири и млађи официри нису били старији од 26-30 година. Ја сам, свакако могу рећи, био један од старијих официра. Неколико официра су били старији од мене, а ја сам имао тек 34 године.

Сав тај терет, ту епопеју хероизма и витештва на Кошарама, изнели су ти славни српски војници и јунаци који су обучавани и припремани да чувају слободу, како у кућном амбијенту, васпитањем из својих породица, тако и носећи тај генетски код традиције, ратничке и слободарске, коју сваки Србин има и коју су они понели у том амбијенту до самих долазака у војску, а у војсци су ту идеју витештва, слободе, заштите, јунаштва и свих моралних вредности обогатили у једном колективизму који карактерише војску Србије, тада, а и сада свакако.

Оно што не треба сметнути са ума јесте да су официри, нарочито са мартовском партијом ’98, ’99 (која је изнела највише терета) са тим момцима водили противтерористичку борбу на просторима КИМ. Онда су они били та снага, и морална и војничка по својим способностима, јер су већ имали одређене борбене контакте 98. године и знали су да борбена дејства нимало нису неозбиљна ствар и самим тим су давали пример млађој генерацији војника и омогућавали да се виспрено води битка на Кошарама која је ушла у легенду. Кошаре су данас легенда која је исписана крвљу .Кошаре су данас пример хероизма српских младих војника који су, попут јунака са Колубаре, са Цера и Куманова, ушли у епопеју витештва, у одбрану својих породица, своје отаџбине, својих светиња, а тиме су заветовали будуће генерације да знају како се брани и како се подносе жртве за слободу и да би будуће генерације могле да живе у миру.

Ми смо свакако водили тај рат због мира, зато што смо нападнути од сатанистичких сила у звању НАТО пакта и извојевали победу која служи за част и понос, не само Србима и српским војницима: читавом правдољубивом свету смо доказали да се треба часно и витешки борити за праве вредности; да је часније погинути за праве вредности, него читавог живота клечати и бити роб!

Данас су Кошаре отвориле једну нову слободарску традиционалну идеју, која постоји код Срба, а то је да је народ већ почео да се одужује тим јунацима: и народ памти та херојска и витешка дела, а Србија то свакако не сме и не заборавља. Највећи геноцид би био када би се заборавила та витешка дела и све жртве, и ти млади јунаци на олтару отаџбине, како би сутра могле да на тим узорима и примерима витештва стасавају младе генерације, не само у обрани слободе мира, него да и у животу један частан однос према правим вредностима вреди царева блага. Знали су ти јунаци за кога гину и зашто. Знали су они да је вера нешто, за шта треба погинути, а гинули су сви за своју веру, без обзира што је било, сем православних и других вера: муслимана, католика, адвентиста… То јединство, тај осећај за правду, за слободу, за вредности које дају будућим генерацијама, све је то један слободоумни начин живљења и развоја и био је опредељујући фактор који је победио НАТО пакт.

Данас, као о горућем проблему о Косову и Метохији, говоримо са једном дистанцом наметнутог мишљења Запада, чији је апсолутни циљ био да отме и отргне Косово као завет српства, као светињу, као материјално и културолошко богатство, као обележје постојања српства. На основу тога покушавамо да нађемо решење које нам нуде они, ти исти који желе да га отму. Очигледно је да се ми служимо ореолом победе над НАТО пактом и Резолуцијом 1244, како бисмо дипломатским путем и политичким средствима привели крају решавање косовског питања у нашу корист. Губљење времена од 2000. године, па наредних десетак година, када се званична политика устручавала да се то питање реши на начин, на који се обавезала међународна заједница, дошли смо до једног ћорсокака, где сада треба наћи адекватан излаз. Нормало, треба тражити излаз у већ регулисаним нормативним актима међу заједницама, а то је Резолуција 1244, која предвиђа враћање снага безбедности Републике Србије на граничне прелазе, односно на границе Србије, затим чување српских енклава и светиња под окриљем наших снага безбедности и војника. Њих треба да буде свега 999 или, како се то већ назире, неколико стотина, или мање од 1000.

Чињеница је да такође треба радити на горућем проблему, а то је повратак расељених лица која жељно очекују да се врате на своја огњишта. Некима је то неопходно због материјално неподношљивог статуса, сада, у унутрашњости Србије и немогућности нормалног живљења, коју су имали на својим огњиштима. Потребно им је да се врате због тих изнуђених економских и финансијских проблема које проживљавају, а део њих би и да се, одређеним средствима и радом политичких, владиних и невладиних организација, врате због националног интереса и стављања у равнотежу. Број верификованих житеља на Косову и Метохији албанске националне мањине није онај који се приказује у јавности. Њих отприлике има између 500.000 и 700.000, можда и мање, зато што је велики број отишао у иностранство, у потрази за бољим животом и ни под разним условима се не би вратили на простор КИМ, без обзира на то што и улажу одређена средства, која зарађују тамо у свету. Али због начина живота, они су се отргли из једне конзервативне средине и видели ореол и шаренило белог света и нормално да се сада, због те културолошке еманципације и стандардизације живота, који је много бољи него што су имали на простору КИМ, не би вратили. Нарочито сада, када је на КИМ мерило статуса лица, која су у криминогеном својству и амбијенту. Решавање проблема се може се наћи, превасходно у једном наметнутом типу: да се се САНУ свакодневно бави изношењем истине о КИМ кроз векове – да је то вековна спрска територија и културолошки и са аспекта насељених групација. Важно је наглашавати да ту никада, до 1400. године, по неком турском попису, ту није било ни 1 % Албанаца. Такође је важно нагласити да су Албанци настали албанизовањем Срба: прво су попримили ислам у окриљу турске османлијске окупације, а после су отети Срби приморани да промене веру. Тиме су им отели националну припадност. Морамо износити чињенично стање и тиме доказати себи и свету која је вредност КИМ; да је то српска тековина и завет, и да може припадати само Србији и никоме више; да је све жртве поднела Србија до ослобођења у Првом и Другом балканском рату и пре тога улагала у КИМ. Решење за КИМ треба тражити у реалном амбијенту у којем смо сада затечени, а то је да се врати одређени број расељених лица, да се врати војска и полиција по међународним споразумима и оно што је битно – да се врши потраживање наплате штете од чланица међународне заједнице и чланица НАТО пакта; да се та средства улажу у економску регенерисаност тих простора, где би се поставили одређени могући економски параметри, који би заинтересовали српску заједницу, тако да би се већина оних који су се раселили сада вратили и нормално обновили своја домаћинства, а уосталом и уложити за привредни развој целокупне заједнице КИМ и са тим би и Арнаути видели опредељеност Србије и припадност, зато што би то економско благостање, које би било донесено на те просторе, било задовољавајуће – толико да и они не би морали да напуштају своја огњишта, која су стекли у задњих седамдесет година. Оно што је мало познато, а то треба инсистирати, јесте да је у време комунизма из Албаније на просторе КиМ насељено преко 90.000 Албанаца, а да је истим декретом забрањено да се врате избеглице, које су протеране у хорди усташкој, било албанских, италијанских, у време Другог светског рата. Оно на чему треба инсистирати јесте да треба уставним и правним регулативама настојати да се аутономна покрајина КИМ, та вештачка творевина претвори у срезове КИМ, срезове који би били у саставу Републике Србије без аутономности, а да одређена децентрализација може да у етнички чистим селима буде апсолутно етнички законодавна власт и да у етнички чистим српским селима, као што се то сада инсистира, вршење власти чине држављани Србије у једној и у другој енклави: и у албанској и српској, законима; само да та припадност буде изричито од људи који живе у тим заједницама.

Наставиће се.