Пуковник Боривоје Оровић о подвизима херојске 37. мтбр у Дреници и нераскидивом братству Срба и Руса

Пуна три месеца, наша држава и народ обележавају четврт века од злочиначке НАТО агресије на тадашњу Савезну Републику Југославију. У тих 78 дана, колико је агресија трајала, стало је много датума који обележавају наша страдања, али и наше натчовечанске победе. На нама је да памтимо и не заборавимо, на нама је да учимо будућа поколења ко су нам у историји били пријатељи а ко непријатељи. Пуковник Боривоје Оровић, начелник штаба легендарне 37. моторизоване бригаде Војске Југославије, одликоване Орденом Народног хероја за допринос одбрани земље од НАТО агресије у интервјуу за портал Братство говори о херојству наше армије, али и о савезништву и братству са Русијом.

Ваша бригада на челу са тадашњим потпуковником Љубишом Диковићем је деловала у рејону Дреница у гушењу шиптарске побуне у том крају. И ту почиње легенда о вашој бригади. С обзиром да сте били начелник штаба и у директном контакту са војском, са каквих искушењима сте се сусретали?

Да, у време злочиначке агресије НАТО, налазио сам се на дужности начелника штаба бригаде. Моја је надлежност била организован и плански рад штаба и команде бригаде, како у миру, тако и у рату, планирање и извршење мобилизације бригаде, као и обученост и увежбаност приштапских јединица: команде стана, чете везе и извиђачке чете бригаде. Такође, ту су и сви задаци везани за поседање и уређење командних места бригаде и, најважнији задатак, посебно у рату, планирање и организовање борбених дејстава бригаде у складу са њеним задацима и одлуком команданта. Неколико је специфичности у ангажовању бригаде на простору КиМ, у леглу терориста, злогласној Дреници.

Прва је била чињеница да је јединица претпочињена команди Приштинског корпуса, односно из састава 2. Армије ВЈ, прешла је у састав 3. Армије. А онда је уследило њено ангажовање ван матичне зоне одговорности у сасвим непознату, новододељену зону борбеног ангажовања. То је било веома изазовно, посебно са аспекта планирања борбених дејстава у почетном периоду.

Друго, требало је по извршеној мобилизацији, довести јединицу у рејон ангажовања, односно извршити марш и довођење из рејона Рашке у шири рејон Србице (марш од преко 80 километара). А све то ноћу и у условима апсолутне превласти непријатеља у ваздшном простору. Значи, јединицу јачине око 5 хиљада војника, са више стотина возила, артиљеријских оруђа, тенкова, инжињеријских машина и друге борбене и неборбене технике, без губитака довести у рејон ангажовања. На сву срећу, захваљујући добром планирању и уз Божију помоћ, маршујући у току две ноћи на два одвојена правца, ми смо тај задатак успешно извршили.

Треће, посебно значајно, јесте ангажовање у зони одговорности од око 350 квадратних километара у потпуно непријатељском окружењу, и у целини на простору оперативне зоне Дреница тзв ОВК, где је дејствовало пет бригада ОВК (4 ,,обичне“ бригаде и специјална бригада ОВК) са неколико хиљада добро наоружаних и организованих терориста, потпомогнутих (са КМ ОЗ Дреница) припадницима страних ОС за навођење авијације (Немци и Британци). Осим тога, у свим селима су биле организоване наоружане месне страже, јачине од 20 – 50 терориста. Све ово, уз масовно постављање противтенковских мина на комуникацијама и превласт у ваздушном простору, пред јединицу је поставило ни мало лак и једноставан задатак.

Илустрације ради, на територији општина Србица, Глоговац и Горња Клина, у време нашег доласка почетком априла, било је само 52 становника српске националности. Ово је само кратак „рам за слику“ услова у којима су се наредних дана одвијале наше активности. Колико је то био сложен задатак, показују и речи команданта Приштинског корпуса генерала Лазаревића, који је рекао: „Нека вам је Бог у помоћи!“

Ипак, уз Божју помоћ, али и захваљујући брижљивом планирању и командовању команде бригаде и потчињених команди, а пре свега храбрости и пожртвованости војничког састава, ми смо задатак успешно извршили. До 16. априла је разбијена главнина терористичких снага ОЗ Дреница, те поседнути положају за одбрану, на тежишту одбране корпуса, у другом ешелону у захвату Дримско-Косовског правца.

Успешно извршење задатка бригаде, онемогућило је ваздушни десант снага НАТО оперативно стратегијског значаја на простору Дренице, како је то било планирано у варијанти копнене агресије на КиМ. Ова, као и дејства у зонама одговорности 125 и 549. моторизоване бригаде у борбама у рејону Кошара и Паштрика, показала су нашу храброст и решеност да бранимо нашу земљу, што је утицало на одустајање од копнене агресије НАТО. Од тог момента се променила и стратегија њиховог ангажовања, па је тежиште било на масовним неселективним ударима авијације по инфраструктури, индустрији, касарнама, али и цивилним објектима, како би се на тај начин сломила воља за отпором, кад се већ војска на Косову није могла поразити.

Када говоримо о 1999. години, говоримо о херојству Војске Југославије. Али сам приметио, да се скоро никада не помиње један јако битан детаљ, а који је веома важан. А то је, да је наш тадашњи командни кадар од врха па до најнижег на терену, имао главни задатак да сачува главе војника. И то је један од највећих успеха старешинства Војске Југославије. То је један од ретких метода у модерном ратовању.  Можете ли нешто више да нам кажете о тој стратегији?

У праву сте. Један од најважнијих задатака који је постављен пред старешине свих нивоа командовања, био је заштита живота људи, посебно од дејства непријатеља из ваздушног простора, али и разних других изазова и опасности којих је било на претек.

У нашој зони одговорности, као што сам већ навео, осим дејстава из ваздушног простора, то је било ангажовање на блокади и уништењу јаких шиптарских терористичких снага у условима потпуног непријатељског окружења,без јасне границе између фронта и позадине, али, и оно што код других јединица није било изражено, масовно постављање противтенковских мина на комуникацијама, што је додатно отежавало покрете и представљало велику опасност по људство и технику. Све ове изазове смо решавали у ходу, прилагођавајући тактику ангажовања јединица, с циљем да се изврше постављени задаци уз минималне губитке људства.

Ево неколико примера и решења за сваки од ових проблема.

Од дејстава из ваздушног простора јединице смо углавном штитили мерама маскирања и обмањивања. Израђено је више макета оруђа ПВО и артиљерије, лажних положаја и „оживљавања“ појединих средстава борбене технике. Тако је једини посредно уништен тенк у реону села Ликовац, паљењем ватре код моторног дела, давао одраз авијацији на већим висинама да ради, па је више пута ракетиран и поново ,,уништаван“. Тенкове смо штитили и једноставним лукавством. Пошто добијемо дојаву о полетању авијације НАТО из Авијана, Тузле, Ринаса или са носача авиона у Средоземљу (што је беспрекорно функционисало током дејстава), дамо сигнал да се угасе мотори, а на моторни део поставимо неколико војничких душека претходно сквашених водом (ово је имао сваки тенк). Тиме се постиже да нема топлотног одраза и самим тим ни дејства по тенковима (јер је авијација дејствовала са средњих висина ракетама и бомбама са термивизијским навођењем).

Интересантан је и пример коришћења тзв. пасивних противрадарских рефлектора, које смо почетком маја добили од Војно техничког института. То су били метални уређаји облика тетраедра, који, када се поставе по одређеном распореду, авијацији дају одраз објеката на комуникацији или средстава борбене технике.

Тако смо заштитили и изузетно важан мост на реци између Глоговца и Коморана, којим се вршио транспорт људства, технике и средстава логистичке подршке за све јединице Корпуса. Поставили смо изнад постојећег моста узводно око 50 метара један пар ППР рефлектора, а низводно око 200 метара два пара. Овако постављени рефлектори давали су одраз авијацији да је мост низводно од постојећег, па су га „рушили“ десетак пута, а ми смо за то време несметано користили постојећи.

Осим овога, није занемарљива ни чињеница да смо дејствима наших ПВО система оборили један Мираж и један оштетили, као и две крстареће ракете.

После немира у Републици Албанији 1997. године из војних магацина нестало је више десетина хиљада цеви наоружања и минобацача разних врста, велика количина муниције и опреме, али и неколико хиљада противтенковских и противпешадијских мина кинеске производње. Знатан део тога пренет је на КиМ и простор Дренице. Месно становништво и припадници тзв ОВК, вршили су масовно постављање противтенковских мина на свим путевима у нашој зони одговорности. То је отежавало покрете и представљало велику опасност. Да бисмо заштитили људство и технику, пре сваког покрета јединица, вршено је испитивање комуникација на правцима покрета, што ангажовањем инжињеријских јединица, што и ангажовањем обучених група из осталих јединица бригаде. Ипак, од дејстава 12 активираних ПТ мина на које су наишла моторна возила, животе је изгубило 8 припадника јединице. Ако вам кажем да је претрагом комуникација пронађено и деактивирано још 132 ПТ мине, можете замислити колико би пута биле веће последице и жртве, да нису предузете ове мере.

Мине је постављало и преносило и локално становништво. Пример из мог личног искуства то најбоље илуструје. Са погодног места командовао сам једном акцијом у ширем рејону села Трстеник. Приметио сам да путем испод осматрачнице иде млађа жена са дететом и гура колица у којима је била нека трава. То ми је било сумњиво, па сам је зауставио и у колицима испод траве пронашао 2 противтенковске мине !

Ипак,по мојој оцени, кључни фактор који је утицао на релативно мале губитке људства, био је плански и организован рад команде бригаде на планирању, организовању и извођењу борбених дејстава, као и рад потчињених команди и старешина, без обзира на ниво и чин.

За читаво време ангажовања, команда на челу са командантом и Штабом, функционисала је као школски пример организације и рада. Свакој борбеној активности, којих је било што самосталних, што у садејству са другим јединицама ВЈ и МУП-а Србије скоро двадесет, претходило је детаљно проучавање и схватање задатка, процена ситуације и доношење најцелисходније одлуке. Следила је израда прописаних борбених докумената и њихово уручење – преношење на потчињене.

Преношење одлуке на потчињене, вршено је искључиво на командантским извиђањима, на земљишту – простору извођења предстојећих дејстава. Извиђањима је руководио начелник штаба или командант бригаде. Тада су, на лицу места, прецизирани задаци јединицама, средствима ојачања и подршке и организовано садејство у извршењу задатка, по месту, времену и циљу дејства свим јединицама. Усаглашавана су и друга питања од значаја за извршење задатка. На такав начин, битно су смањени сви иначе присутни ризици, које динамика борбених дејстава са собом неизоставно носи, па самим тим и губици људства, који би иако велики, извесно били далеко већи.

Наша је бригада током дејстава имала 60 мртвих и 186 теже и лакше рањених војника и старешина. Одговорно тврдим, да није било наведених мера, ти губици би били вишеструко већи.

Мој дубоки наклон и пијетет је за све жртве и страдале у току агресије. Ипак, ако се има у виду ангажовање војске и полиције током 1998 и 1999 године, у условима које сам навео, губици од 1004 погинула припадника су, верујте, минимални у датим околностима.

Коју су то дани из рата 1999. године, који вас данас, након четврт века чине изразито поносним?

Па, када са ове временске дистанце сагледам, пре свега сам изузетно поносан на начин како је 37. мтбр чији сам био припадник извршила постављене задатке током 1999. године, завредивши највише државно одликовање – Орден народног хероја.  Као официр и професионалац, задовољан сам начином и ефикасношћу којом сам са својим сарадницима извршавао своје формацијске и друге дужности и задатке. Ценим да сам часно и одговорно служио својој отаџбини и оправдао у пракси у војним школама и јединицама стечена знања, вештине и навике.

Посебно сам поносан на начин извршења мобилизације и довођења бригаде у зону борбеног ангажовања, чиме сам лично руководио. На начин организације и рада команде у ратним условима, а посебно на доминантну улогу у планирању и организовању борбених дејстава, као и лично командовање значајним бројем реализованих активности. Овде бих посебно истакао две противтерористичке акције које сам крајем априла и почетком маја планирао и њима командовао, у којима је сломљена кичма снагама ОВК у зони бригаде и нанети најозбиљнији губици током дејстава. Поносан сам што су командант бригаде и виши нивои командовања, препознали мој допринос у овој борби, па сам 16 јуна, на дан када је бригади додељен Орден народног хероја и ја ванредно унапређен у чин пуковника.

Пошто је те године пуковник Диковић упућен на школовање у Школу националне одбране, ништа мање нисам поносан и на годину дана колико сам био заступник команданта, посебно у делу који се односи на обнову касарне и порушених објеката, као и контакт и помоћ коју смо пружили породицама наших погинулих сабораца.

Поносан сам и на своју породицу, супругу Љиљану, Јелену и Бојана, који су у Рашки делили судбину са својим суграђанима и стоички поднели све тегобе бомбардовања и друга животна искушења.

Да Руси не остављају своје у невољи, доказује и присуство руских добровољаца на Косову и Метохији 1999. године, њихов прецизан број се до данашњих дана не зна, говори се да их је било око две стотине. Али се зна да се у саставу легендарне 37. моторизоване бригаде борило њих неколико. Можете нам нешто више рећи о њима и њиховој судбини? Какви су то били борци?

У редовима бригаде осим око 300 добровољаца из Србије, борило се и 15 добровољаца из страних земаља. Од тога је било 10 Руса, 3 Украјинца, 1 Израелац и 1 Молдавац. Руски добровољци су углавном били ангажовани у извиђачкој чети бригаде. Били су то одлични људи и прекаљени борци, који су својим присуством и искуством дали немерљив допринос у извршавању задатака. Зрачили су смиреношћу, слогом и храброшћу, и, нећу претерати ако кажем да су служили за пример. Мислим да су сви преживели 1999. годину, а са њих неколико сам и сада у контакту.

Ви сте и песник, који је објавио неколико књига поезије, па вас сад и као уметника питам, ко нам је цивилизацијски и духовно ближи, оронула западна цивилизација или Русија?

Да, до сада сам објавио три књиге поезије и једну књигу афоризама и сатиричне прозе.

Што се мене тиче, наравно, ближи нам је словенски и руски православни код, него лицемерни и у сваком смислу посрнули Запад. Сведоци смо и у нашем случају тог лицемерја и политике САД са својим сателитима, када је без одлуке савета безбедности УН извршена агресија НАТО на СРЈ. Тиме је, (а то се види и ових дана) ударен последњи ексер у сандук у коме је сахрањено међународно право, а једино које је остало је право јачег. Коначно, Руско- српско братство је претрпело до сада све историјске испите, макар у духу народа, без обзира на актуелне политике и власти. Што се мене лично тиче, ја сматрам да смо војнички гледано, битку за Косово добили. Друго је питање зашто државно руководство пре свега тога, није знало коју је жртву било спремно да поднесе за циљ за који се бори. Такође, мој став је да је Косово окупирана територија Србије и да га тако треба посматрати, а да је рецидив блоковске поделе НАТО пакт, злочиначка организација коју треба расформирати. Жао ми је што у то време Русија није била оно што је данас. Могуће да се 1999. година не би десила са оваквом Русијом као нашим савезником.

Данас постоје многа места у нашој земљи где је братски савез Срба и Руса кроз историју печаћен крвљу. Шта за вас представља идеја српско-руског братства?

Српско-руско братство је за мене природан однос и савез, два по много чему блиска словенска народа. И, далеко је природнији него савези и блискост коју по сваку цену желимо да остваримо са такозваним земљама западне демократије. Због Русије нисмо никада ратовали, а запад нас је покушао сломити у два светска рата у прошлом веку, као и срамном агресијом 1999. године. Нераскидиве су историјске везе два народа, а многи знаменити Срби и Руси уткали су своју храброст, знање и искуство у државна бића две велике нације. Ја никада нисам крио и са поносом истичем своје русофилство. Ми смо једноставно народи који имају сличну, словенску душу и ширину. Кратко и јасно – браћа по крви и оружју, које смо потезали само за одбрану од јачих од себе. И овај сукоб, нажалост у који је гурнута Украјина од стране Запада, је борба Русије за нови мултиполарни и праведнији свет.

За крај, пре неколико година основано је Удружење херојске 37. моторизоване бригаде. Можете ли нам нешто више рећи о том Удружењу?

Тако је. Са жељом да очувамо од заборава борбени пут и традиције 37. мтбр, 24. марта 2022. године смо формирали Удружење припадника Херојске 37. мтбр Рашка. Циљеви формирања Удружења су осим наведених и: неговање војничких традиција српског народа, неговање културе сећања на славне битке и војсковође наше историје, брига о породицама наших погинулих сабораца, побољшање законских решења у вези права бораца и инвалида рата, сарадња са другим удружењима у земљи и иностранству која баштине сличне циљеве, као и издавачка и друга делатност са циљем промовисања и остваривања ових циљева. Удружење за сада броји око 200 чланова, са формираним општинским и регионалним одборима у Рашки, Новом Саду и Нишу. Председник управног одбора Удружења је Љубиша Диковић, генерал. Реализовали смо низ значајних активности и присутни смо свуда где је то потребно, у складу са циљевима деловања. Прошле године је промовисан и двосатни документарни филм о 37. мтбр, чији сам сценариста, у продукцији МО Републике Србије и „Застава филма“. Очекују нас још бројни изазови на овом плану.

Јер, војник умире два пута. Први пут када погине у борби, а други пут ако његову жртву забораве Отаџбина и саборци. Зато смо ми ту, да се не заборави.

 

Извор: Душан Опачић – Братство