Прво се чуо крик! Страшно сведочанство о убијању и упокојених Срба које већ чува – вечност

© Спутњику уступило Удружење „Шта хоћеш“

Горње Неродимље, етнички очишћено село на Косову и Метохији. Кад су Србе отерали, разорили су гробље. Осећам само бес. Спречавам се да псујем изнад порушених гробова, а они то третирају као стварност коју треба обрадити – ту је гроб, ту је била црква, ту двор цара Душана. То њихово прихватање није улога жртве. Морао сам да им се придружим у мисији.

Ово нам прича Растко Шејић , редитељ документарног филма „79 камена“, актерима свог филма придружио се у борби против заборава и прекрајања историје:

„Невероватна је идеја да може на лажи да се заснује читав национални мит. Мораш да признаш шта је постојало. Не можеш сав наш народ да побијеш и истераш. Не може то да ти буде национална политика. Историја показује да је то немогуће“.

Филм „79 Камена“ је дирљива прича, документ, који прати професорку Митру Рељић и песника и новинара Живојина Ракочевића док у непријатељском окружењу спроводе археолошко истраживање порушеног гробља.

У разореном Горњем Неродимљу некада је бујао живот. О њему сведоче спаљени и урушени зидови цркве Светог Архангела Гаврила из 14. века , и њен звоник, некада споменици културе од изузетног значаја.

Био је ту и двор Немањића , и бор кога је, народ то зна, сигурно посадио Душан Силни. Све је спаљено и срушено, па и гробље, да би се уништило колективно сећање и идентитет српског народа.

Порушено сто хиљада споменика

Актер филма, Живојин Ракочевић , за Спутњик каже да је једна од његових најважнијих животних улога да буде возач Митре Рељић и да јој, као физички радник, помаже да помера споменике, претражује наша срушена гробља.

„На тим гробљима су наши , наша родбина, пријатељи. На тим гробљима су најлепша имена нашег народа, на тим гробљима су некад лепи записи , тако лепа слова , тако лепа сведочанства о томе како је живело Неродимље, како је изгледало у Пећи и Црном врху, како је код Урошевца, у Призрену. То је читав један свет, десетине хиљада споменика од Средњег века до данас. У основи свега овога је и потреба да се покажу размере страдања. Чујемо да је порушено 5 или 7 хиљада споменика. Истина је потпуно другачија. На Косову и Метохији је у протеклих 26 година страдало око 100.000 споменика “, каже Ракочевић.

Шејић додаје да је фасциниран научним истраживањем актера његовог филма. Професорка Рељић је аутор више научних радова и монографија на тему организованог уништавања православних гробља на територији Косова и Метохије . Обилази их, заједно са својим возачем и физичким радником, песником и новинаром.

„Често се темом Косова и Метохије бавимо на естрадни начин, па имамо и предрасуде које Срби из такозване уже Србије имају према људима који живе у јужној покрајини, а онда видите да ту постоји једна група стварних посвећеника, интелектуалаца који се боре за духовност која није дефинисана само простором, већ улогом интелектуалца у друштву. То није само борба за голи опстанак , то је глобална борба у својој основи, то је оно што човек треба да ради, то је начин. Када се суочите са таквим људима, у мисији, тешко је не подржати их“, каже Шејић.

Коначни обрачун са Србима

Његов филм заправо је прича о личним борбама двоје људи да спасу истину. Он је покушао да је забележи у страшном времену. Овим филмом покушаће да скрене пажњу на чињеницу да Срби на Косову нису само најобесправљенији народ у Европи, већ да сметају и мртви.

„Заправо је дошло до цивилизацијског колапса, оно што је у свим временима било светиња, у 21. веку је престало да постоји, као пијетет према некоме ко је отишао са овог света и нема никакве везе са тренутном ситуацијом, ни у ком случају није заслужио освету. То је освета над мртвима. Професорка Митра каже да је сваки гроб једна мала црква . Када то погледамо из ширег контекста, видимо да је то цивилизацијски пресек где се формира свест о коначном обрачуну. Ако су нестали људи, ако су нестали градови, ако је нестао читав један живот, зашто би постојала њихова гробља, објашњава Ракочевић.

Он каже да га увек дирне чињеница, питање, колико је људи морало то да уради, да сруши чврсте камене громаде, да поломи крст величине човека исклесан у камену. Ко су они, колико их је било…

Шејић се нада да ће се то питати и гледаоци његовог филма, који је у основи прича о људским правима , која су, апсурдно, повод за формирање такозване државе Косово. То је прича о праву на мир и спокој, праву на сећање.

Мржња која се преноси с колена на колено

Колико су рушитељи одлучни у својим намерама видео је и сам током снимања, нашао се у средини која га је гледала као апсолутног непријатеља. Питао се одакле извире та мржња , посебно код младих који су рођени после рата.

„То се просто преноси са колена на колено међу косовским Албанцима и то је оно што је на неком другом нивоу и најчудније. „79 камена“ говори пре свега о људским правима, у овом тренутку тим простором влада група људи која је већим делом образована на западу. Неки од њих прошли су кроз најбоље универзитете, хуманистичке науке, њима уопште то није блиско. Идеја културе и третирања културне баштине као светиње . Ко год да живи на том простору, то је историја у коју се не дира. Таква савест не постоји. Постоји идеја отимања споменика културе и цркава, галерија. То се дешава“.

Шејићев филм, који почиње криком , криком за поштовањем универзалних закона, током 17 минута трајања гледаоцу доноси и чудан мир којим зраче истраживачи. Свесни свих закона историје, они у миру само раде свој посао, на месту где је 1330. године написана оснивачка повеља манастира Дечани . Као да не истражују културну анихилацију, већ се клањају свакој малој разрушеној цркви, гробу у Горњем Неродимљу, свесни и закона неба .

Вечни спомен у филмском запису

Уместо разрушеног споменика, спомен у вечности , кроз који гледаоце води Живојин Ракочевић, добили су Ружа, Стојанка, Анђа, Симона, Доста, Милица и Јелица. Ту почивају и Стојмир, Станој, Вукашин, Љуба, Јован, Вукадин. Они су Ристићи, Крстићи, Лукићи, Дабићи, Кошутићи, Станојевићи, Лазићи, Добросављевићи, Младеновићи, Петковићи, Марковићи, Столићи…

Њихов спомен у филмском запису Растка Шејића управо је премијерно приказан на 25. Међународној смотри археолошког филма у Народном музеју у Београду. Аутор ће га послати на међународне фестивале документарног филма који се баве и људским правима:

„Важно је да се филм види свуда где је наратив људских права још увек иоле жив. Желим да видим да ли наша прича о 79 камена Горњег Неродимља може да конкурише ономе што су тренутно важне политичке теме за тај покрет. Надам се да може, својом људскошћу, али и поетичношћу“.