ПРВА ЖЕНА ДОБРОВОЉАЦ НА КОСМЕТУ: Хероина Слађана Станковић (1965-1999) БРАНИЛА ЈЕ СРПСТВО И ПОГИНУЛА ЗА ОТАЏБИНУ!

НАТО бомбардовање 1999. године обележиле су, међу многим херојима, и српске хероине добровољци. Уместо варјача латиле су се пушке, а на велику жалост, из рата се неке нису вратиле.

Прва жена добровољац у српској војсци била је Слађана Станковић, која је погинула на Kосову 5. јуна 1999, помажући рањеним саборцима.

Kобног дана, у јеку крвавих борби на Паштрику, минобацачка граната из Албаније директно је погодила код Шех Махале видно обележен камион Црвеног крста који је превозио српске рањенике.

Тада је погинуло неколико војника, а тешко повређени били су један војни полицајац, возач заставник Саво Ердељан и болничарка доборовољац Слађана Станковић.

Једини који је лакше рањен и који је имао срећу да преживи директан погодак био је Слободан Младеновић, резервиста из Лесковца, који је испричао несретну погибију својих сабораца.

– Мине од хаубице 120мм падају од нашег возила једно 30, 40 метара. Видимо да не може да нас погоде, идемо даље, пред сам улаз у резервну команду у Шех Махали добијамо директан погодак. Избачен сам из возила, фактички сам детониран, а возило стаје после 50 метара. Прескачем зид, хватам заклон, чекам три минута да све прође, док они урличу у возилу, не можете то да издржите.

Излази прво Слађа, седа на браник возила, за њом излази дечко болничар и пада ко свећа – мртав. Чујем јаук, бол, немам другог избора прилазим возилу. Питам Слађу како је, видим да нема део лобање, види се мозак, који лагано пулсира… – рекао је у једној исповести Младеновић.

Њен супруг, према писањима медија, тешко рањену, носио ју је до Призрена и довео је до лекара албанске националности који, грубо кршећи Хипократову заклетву, није хтео да јој помогне, па је након непуних сат времена издахнула.

Након тога, њено тело је у лименом сандуку пренесено у Ниш.

Цео Ниш плакао је за Слађаном, не верујући да је њено јуначко срце престало да куца.

Једна од улица у Нишу носи име Слађане Станковић (34) као знак сећања на хероину која се латила пушке док су се многе Нишлије скривале плашећи се мобилизације.

Након Слађанине смрти, породица је пронашла њен дневник у којем је написала да зна да се с Kосова неће жива вратити.

– Предосећала је своју смрт, али је то није поколебало у одлуци да оде. Њени другови су нам причали да је била неустрашива, да би и у време највећих борби успела да се пробије и да борцима донесе храну и лекове. Тако је и страдала, пробијајући се до рањеника – прича Слађанина сестра.

Према речима њене сестре Весне коју је неколико пута испричала за медије, Слађанина животна прича сведочанство је о љубави, храбрости и хуманости какве умеју да покажу само ретки људи.

– Станковићи су у сваки рат слали неког свога, али Слађана је била прва девојка која је узела оружје у руке. Нико није слутио шта јој је у глави док 24. марта у кућу није ушла у униформи и казала: “Идем у рат”.

Отац је покушао да је одврати, рекао јој је: “Слађана, знаш ли ти шта је рат, то није кафић, тамо се гине”, али је то није поколебало. Први пут се јавила после месец дана, казала да има радосне вести, венчала се с руским добровољцем Јуријем Осиповским, и то у манастиру Светих Архангела у Призрену. Kум јој је био њен старешина Божидар Делић – присећа се Слађанина сестра Весна Станковић.