ПРСА У ПРСА, БАЈОНЕТ НА БАЈОНЕТ: Данас 99 година од пробоја Солунског фронта

Данас се навршило 99 година од пробоја Солунског фронта, што се испоставило као одлучујуће за слом централних сила у Првом свјетском рату.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена већ на прољеће 1916. године, послије опоравка на Крфу након Албанске голготе.

Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана /руска бригада је повучена послије Октобарске револуције/, док су са друге линије, добро укопане у ровове, биле аустругарска, њемачка и бугарска дивизија.

За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франше д` Епере, а у јуну 1918. године донесена је одлука да се коначно крене у пробој фронта.

Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је чинило укупно шест дивизија са 140.0000 војника.

Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра 1918. године цјелодневном артиљеријском паљбом свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра у 5.30 часова послије снажне артиљеријске припреме кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије под командом војводе Степе Степановића на фронту Сушица – Соко дугом 17 километара.

Српска Прва армија, чији је командант био генерал Петар Бојовић, дјеловала је на фронту Соко – Лешница дугом 16,5 километара. Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.

Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, други дан је ширина проширена на 40 километара и тиме почиње слом централних сила на солунском фронту, чија линија се распада.

Француски маршал Франше д`Епере у извјештају француској влади при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године саопштава да се „операције морају успоравати, јер нема комуникације ради дотурања хране француским трупама које напредују“, а да „само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напријед“.

Избијањем српске војске на Вардар дефинитивно је извршен и оперативно-стратегијски пробој њемачко-бугарског фронта, што је довело до тога да су Бугари упутили у Солун молбу да се прекину операције за 48 часова.

Франше д`Епере је одбио тај захтјев и поручио да у обзир долази једино капитулација, што су Бугари прихватили и 29. септембра у Солуну потписали примирје којим је бугарска војска капитулирала.

Иако су услови примирја били врло тешки, бугарски делегати су их прихватили само с једним захтјевом – да се српска војска не пушта у Бугарску, због страха од одмазде за злочине над српским становништвом.

Нијемци нису признали примирје и њихове трупе су се извукле из додира са Бугарима, а остаци њемачке војске гоњени српско-француским снагама одступали су на сјевер.

Прва српска армија заузела је 5. октобра Владичин Хан и под борбом се пробила кроз Грделичку клисуру, заузела Грделицу, а 7. октобра продрла у Лесковачку котлину у коју је из долине Ветернице избила Коњичка дивизија и истог дана заузела Лесковац, а 9. октобра избила је пред Ниш.

Српска Врховна команда, на приједлог команданта армије и без обзира на техничку надмоћност непријатеља, одобрила је да Прва српска армија нападне њемачку армију код Ниша.

У борбама од 10. до 12. октобра она је разбила дијелове те њемачке армије и 12. октобра ушла у Ниш. Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године

Поразом Бугарске, њемачко-аустроугарске снаге на Балкану нашле су се у тешком положају, а потом је услиједио слом империја.

Отоманска империја капитулирала је 30. октобра 1918. године, Аустроугарска је капитулирала 31. октобра 1918, а Њемачка 11. децембра 1918. године.

Франше д`Епере је и касније о српским војницима написао: „То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске у побједоносну слободу њихове отаџбине“.