Владимир Умељић: ПРОТИВ ЗАБОРАВА: ТИТОВ „МИЛОСРДНИ АНЂЕО“ ЗА СРБЕ

Зашто се у наслову налази овај еуфемизам „НАТО-демократија“ из времена напада на остатак српских земаља („Милосрдни анђео“) 1999? Први разлог је јер је Тито масовно и немилосрдно уништавао Србе а други јер је и Тито тада радио – као и НАТО данас – на „промени свести“ у Срба.

И – био је (до сада) много успешнији од НАТО-пакта.

Јер он сноси одговорност за масовно убиство по могућству око 100.000 Срба само за време и непосредно после Другог светског рата и, истовремено, исувише дуга је листа његових српских помагача и извршитеља овог масовног злочина, којима је успео у тој мери да промени свест, да је син убијао оца а сестра брата.

И да један од његових масовних убица јавно обзнани: „То је тада било као да сам Бог! Није било прописа а могли сте да судите и да одлучујете (…) Шта ја сада да се мирим са неким, коме сам брата убио?!“ (Јово Капичић, 2009.)

 

Комунистичка партија Југославије је 1941. године била једна врло добро организована, чврсто хијерархијски и кадровски вођена организација рано-совјетског типа, са око 8.000 чланова и око 17.000 чланова комунистичког подмладка. Око 600 југословенских учесника грађанског рата у Шпанији поседовали су практично војно искуство,[1] а њена водећа елита је прошла сурову идеолошку школу Совјетског Савеза, где је већ голо преживљавање исте значило да су сви испити успешно положени.

У војном погледу је партизански вођа Тито, како сведоче примарни историјски извори из фундуса који не припада послератној (комунистичкој) југословенској историографији, у суштини ишао од једног пораза до другог (који су касније, јер моменталну историју пишу моментални победници, сви редефинисани у „победе“) и његов неоспорни и највећи успех се састојао у томе да преживи и правовремено избегне, те да увек изнова скупи нове борце око себе. После војног пораза и истеривања из Србије крајем 1941, он се држи планина и шума Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Бројке о његовом даљем ратовању кажу (немачки извори):

 

„У операцији „Бело“ („Weiss“), од 18. јануара до 18. марта 1943, Тито је имао око 60.000 људи под оружјем; његови губици у тој борби су били 11.915 мртвих и 2.566 заробљених, док су Немци имали  514 мртвих, 1.214 рањених и 158 несталих. У операцији „Црно“ („Schwarz“), у мају и јуну 1943. елитне партизанске јединице опет су биле децимиране а у децембру исте године је Тито од 30.000 људи под оружјем изгубио 15.000 boraca људи, од тога 10.000 је било заробљено (…) Своју закључну победу захваљује Тито, пре свега, политичкој и војној констелацији снага на светском нивоу, на коју он ни у ком случају није могао да утиче. Та констелација је била последица политичког натезања између западних савезника и Совјетског Савеза (…)“[2]

 

За подсећање, горње операције су у послератној југословенској историографији биле представљане као „велике партизанске победе при непријатељским офанзивама“, којима је придаван скоро сакрални карактер. Наравно да при томе није било помињано да су те акције окупатора биле вођене против партизана, али и четника:

 

„У јануару 1943. доведена је у немачки логор смрти Сајмиште код Земуна још једна већа група заробљених четника и њихових присталица са Косова и Метохије и Рашке. Највећи долазак четника забележен је после операције „Schwarz“ у Црној Гори, која је била у почетку уперена против четничког покрета Драже Михајловића (подвучено од стране аутора). Према депеши, коју је генерал Михајловић упутио Влади у Лондону, у логор Сајмиште је дошло 4.000 људи после прве фазе операције, а у логору је било заточено укупно 6.000-7.000 људи. У депеши коју је послао у јуну 1943.поменуо је да се број заточеника попео на 12.000, од којих је било и 1.500 жена. Наравно, у овај број су улазили и заробљени партизани и њихови симпатизери из друге фазе операције „Schwarz“ (битка на Сутјесци). Као и партизански заточеници, и четнички су допуњавали квоту за одмазду.“[3]

 

Тито још за време рата исписује послератну историју на себи својствен демагошко-бестидни начин, тако 29. новембра 1943. на једној коференцији југословенских „народних представника“ каже:

 

„Ми знамо, да су нас са свих страна клеветали и да нас и данданас клеветају, да наша народно-ослободилачка борба у Југославији има наводно комунистички карактер  бољшевизирање земље, покушај комуниста да се дочепају власти, одузимање приватне својине, уништење свих цркви и религија, једном речју, уништење свих културних тековина. То су у суштини старе и истрошене фразе (…)“[4]

 

Запад му је поверовао и потом хладно одбацио генерала Дражу Михајловића.

 

За подсећање, вођа бољшевичке револуције В.И. Лењин је пре јединих слободних избора у дотадашњој историји Русије 08. децембра 1917. изјавио: „Мени се приписује да сам против што скоријег сазивања једне слободне уставотворне скупштине; ја бих то назвао изразом политичког лудила, да ме деценије политичке борбе нису поучиле, да је часност мојих опонената само једна врло изузетна појава (…)“[5]

 

Запад је, тада, и њему поверовао.

 

Титова пропаганда је саморекламирала југословенску комунистичку партију као једну родољубиву организацију, која се бори за слободу и равноправност свих, без обзира на националну, партијску или пак конфесионалну припадност и по сваком закону вероватноће се може поћи од тога, да је да је један добар број његових партизана чак и веровао у то, у најмању руку у прво време. Јер зашто би требало да су они били отпорнији на тако професионалну психагогију (= вођење душа) од милиона других људи у читавом свету? А за оне скептичне и тврдокорне, увек су стајали спремни – још тврдокорнији – партијски ликвидатори.

Истовремено и исто тако по сваком закону вероватноће, може да важи поставка да се „шака свесних“, дакле уже руководство југословенских комуниста при организовању оружане борбе 1941-1945. тешко икада поводило родољубивим мотивима. То потврђују бројни историјски извори.

Већ при мобилизацији за Априлски рат, наиме, то вођство дели својим члановима, следбеницима и симпатизерима летке, у којима их инструише и позива на саботажу напора за одбрану Југославије и на сарадњу са свим сепаратистичким националистичким групацијама:

 

„Југославија мора бити распарчана на њене саставне делове (…) дезорганизујте отпор југословенске војске стварајући конфузију међу официрима и војницима. Сакупљајте оружје и сакривајте га на сигурном месту, за каснију употребу. Пружите сваку подршку усташкој, македонским, албанским и другим националистичким организацијама, при њиховим напорима да што брже сруше садашњи режим (…)“[6]

 

Подсетимо се и на – касније у послератној историографији сасвим у смислу „револуционарног патриотизма“редефинисану – комунистичку демонстрацију у Београду 27. марта 1941, која је заправо била организована против официрског пуча и раскидања пакта са Хитлеровом Немачком (подвучено од стране аутора):

 

„У петак увече су покушали комунисти, којима су се придружили и понеки ученици и студенти, да упркос полицијској забрани одрже једну демонстрацију. Полиција их је у томе спречила, те су комунисти данас издали један летак, у коме пребацују новој Влади да води народ у рат, само да би помогла империјалистичкој Енглеској.“[7]

 

Од основне школе па надаље, међутим, у Титовој Југославији неуморно се тврдило да су комунисти организовали дотичне велике демонстрације (против Стаљиновог савезника Хитлера?) уз пароле: „Боље рат, него пакт!“ и „Боље гроб, него роб!“

Наравно, када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Совјетски Савез, и југословенски комунисти су се латили оружја. Сигнал за тај чин је донела директива московске Коминтерне од 22. јуна 1941:

 

„Апсолутно је есенцијално да употребите сва средства и подржите борбу совјетских људи. Морате почети с покретом под паролом „Уједињеног народног фронта“, који ће се борити против немачких и италијанских фашистичких бандита (…)“[8]

 

Истог дана, Политбиро комунистичке партије Југославије одржао је хитну седницу и упутио проглас народима Југославије, у коме их је позивао на оружану борбу против окупатора. На следећој седници Политбироа 04.07.1941.у Београду одлучено је да се пређе на општи устанак. Састанку су присуствовали Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Светозар Вукмановић Темпо, Иво Лола Рибар, Сретен Жујовић и Иван Милутиновић.

За прилив нових бораца старали су се нацистички окупатори својим варварским репресалијама над српским цивилним становништвом, као и масивни геноцидни походи од стране тадашње хрватске државе, закључно са њеним помоћним босанско-муслиманским услужницима,на територији под њиховом контролом. Међутим, и Тито је чинио све, да река новодолазећих не пресуши.

У једном наређењу партизанског Главног штаба стоји:

 

„Да би се изазвале што жешће и бесније реакције окупатора у односу на српски народ, обавезујем команданте да из својих борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове и да им наложе, да с времена на време убијају поједине припаднике окупационих снага, да би окупатор предузимао делотворне репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства (…)“[9]

 

И тадашњи британски човек за везу у Титовом штабу Maclean сведочи да је „… Тито лично захтевао репресалије против пасивног цивилног српског становништва, јер је комунистима свако стрељање таоца доводило нове огорчене борце…“[10]

Тито је, дакле, већ врло рано започео своју верзију операције „Милосрдни анђео“ против Срба и при томе гледао и далеко у будућност. Тако је од западних савезника увек изнова захтевао брутална бомбардовања српских (али  не и хрватских) градова. Амерички конгресмен Heys из Охаја изјављује при једној конгресној расправи:

 

„Ја знам да је Тито у последњој години рата захтевао да амерички бомбардери на Васкршњи понедељак бомбардују Београд, који стратешки за нас није био од важности. Он је одредио тај дан и час, када је требало бомбардовати. То је био Васкршњи понедељак ичас, када су реке верника управо излазиле из православних цркви (…) Његов циљ је био да Срби, који осећају једну природну склоност ка Сједињеним Државама, почну да мрзе ту земљу (…)“[11]

 

Ову Титову макијавелистичку стратегију потврђују даље и документи у вези споразума на Јалти.[12]

И хрватске усташе, уз помоћ својих босанско-муслиманских следбеника, дају велики допринос непрестаном обнављању партизанских редова. Али, наравно, и четничких јер су се партизани на овом делу територије појавили касније, када је самоодбрамбено организовање српског живља и борба против геноцидне хрватске државе већ одавно била у току, што није чудо с обзиром на њихову традиционалну историјску улогу:

 

„Четници су били српски добровољци, који су још од самог почетка ослобађања од турске власти преузели заштитну улогу у односу на своје још неослобођене земљаке и спремали терен и за њихово ослобађање.[13]

 

Саветник нацистичког посланства у Сарајеву Troll извештава 10. августa 1941:

 

„Насупрот хрватским тврдњама, да се кривица због побуна мора приписати искључиво српском утицају, немачке војне команде и умеренији Хрвати су сагласни, да је најбитнији део кривице за распламсавање устанка условљен необузданим и крвавим поступцима усташа (…)“[14]

 

То потврђује и шеф нацистичке Службе безбедности за иностранство, СС-Штандартенфирер Schellenberg, у свом извештају централи своје службе у Берлину, послатом у септембру 1941:

 

„У делу извештаја о усташама је апсолутно тачно установљено, да су главни кривци за ширење устанка усташе. Једна врста „малог рата“ је била за очекивати, јер су четници још пре немачко-југословенског сукоба били за то организовани, обучени и наоружани. Али без сталног прилива из редова овогф од усташа терорисаног српског становништва, тај „мали рат“ би брзо био угушен. Да је дошло до правих устанака, то је највећим делом последица усташког терора (…)“[15]

 

Корисно је поменути још једну илустративну епизоду из Титовог ратног времена.

У пролеће 1943. долазе у Берлин све чешће извештаји, по којима Тито тражи пут и начин да се нагоди и споразуме с нацистима, да би се – са том залеђином – обрачунао са српским четницима.

Немачки посланик Kasche јавља из Загреба:

 

„Постоји могућност да Тито са својим присталицама обустави борбу против Немачке, Италије и Хрватске, да се повуче у Санџак и тамо обрачуна са Михајловићевим четницима (…)“[16]

Он потом предлаже 17. априла 1943: „Посматрајмо пасивно борбу између Тита и Михајловића, нека исцрпе међусобно своје снаге и тако спрече нарастање жеље за једним општим устанком међу Србима, која би се остварила (…) када би се они ујединили и заједно кренули на нас (…) А пошто смо ми о дешавањима код Тита све време добро обавештени, скоро да не постоји нека могућност да будемо преварени (…)“[17]

И извештаји о мисијама специјалне немачке јединице „Бранденбургер“ потврђују Титове преговоре са нацистима, садрже и једну занимљиву епизоду, покушај нациста да га у рано пролеће 1943. – после одустајања од преговора са немачке стране – заробе или убију:

 

„Тако је у фебруару 1943. дошло до преговора између Титових изасланика и нацистичког представника проф. Биргера (Bürger). Тито је замолио за састанак и свечано обећао да ће моментално обуставити сваку опструкцију и сваки вид отпора против Немачке, уколико му се гарантује преузимање власти на територији читаве бивше Југославије, наравно, под контролом врховном влашћу Трећег Рајха.

Хитлер је, међутим, био изузетно наклоњен хрватском поглавнику Анти Павелићу, те је тако пала одлука да се Тито зароби или убије. Операција је ишла под именом „Заштићена дивљач“. За то је била задужена чета специјалаца („Бранденбургер“), под командом поручника Керна, уз подршку једне јединице СС-падобранаца. Акција је извршена 16. априла 1944. у околини српског градића Дрвара, у Босни, и завршила се неуспехом.”[18]

 

Погледајмо на још неколико примера како се Тито пре, за време и по завршетку Другог светског рата односио према нацистима, усташама и – Србима.

 

„Када је реч о усташама, комунисти су са њима били у добрим односима годинама пре рата. У броју 28. за 1932. годину, у гласилу Централног комитета КПЈ писало је дословце и ово: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну“. Од априла 1941. Комунистичка партија Хрватске преговарала је с Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру „Независне Државе Хрватске“. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог „Новог поретка“, очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења немачким нападом на Совјетски Савез, 22. јуна. У међувремену, уговор о стварању Комунистичке партије „Независне Државе Хрватске“ потписали су Павелићеви министри Лорковић и Будак и лидери Комунистичке партије Хрватске Бакарић и Хебранг са друге стране, 17. априла 1941. Потом је Павелић потписао и и „Договор о сарадњи с комунистима“, што видимо из дневника његовог заменика Славка Кватерника, у забелешци од 22. априла 1941: „Миле (Будак, прим. аутора) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.“[19]

 

За илустрацију односа према нацистима још следеће:

 

„До напада Немачке на Совјетски Савез, комунисти нису штампали летке против Немаца, већ против „агената Лондона“, у које су убрајали „разне капиталистичке клике, четнике и полицајце, неке бедне официре и др.“. У Чачку је, по запоседању земље од стране нациста, одиграна и пријатељска фудбалска утакмица између локалних комуниста и Немаца, окупаторских војника. Један од чачанских комуниста, касније познати филмски режисер, Пуриша Ђорђевић, писао је: „Политички слагали смо се са Немцима, јер су Стаљин и Хитлер имали пакт о ненападању. Комунисти у Чачку су са весељем гледали тенкове и немачке топове. Раднички клуб „Борац“ одиграо је са Немцима и фудбалску утакмицу. Победили смо их са три према један. Јер су Немци играли у војничким цокулама“. Водећи комунисти у Ужицу, Љубодраг Ђурић и Петар Стамболић, проводили су време у друштву немачких официра, како у њиховим канцеларијама, тако и по градским кафанама. Они су давали Немцима информације о непредатим деловима Југословенске војске, који су се у то време окупљали у Западној Србији, на челу са генералштабним пуковником Дражом Михајловићем.“[20]

 

Како је пак изгледао однос Тита и његових (добрим делом српских) следбеника према Србима? Овде прво о сведочењу једног очевица, вишеструко одликованог пуковника Титове војске, о догађањима за време рата:

 

„Примери свирепости Титових комуниста су „пасја гробља“ у Црној Гори и „лева скретања“ у Источној Херцеговини, у зиму 1941/42. Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942.“, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“. У преве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. од бољшевичког терора.

На Бадњи дан 1942. црногорски партизани су код Колашина на десној обали реке Таре масакрирали 240 људи и над њиховим телима разапели лешину пса на крст (убили су, дакле и пса, иначе верног пријатеља породице Мандић, која је такође ту страдала), те оставили натпис: „Ово је пасје гробље“. Родбина није могла да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно били унакажени и без појединих делова тела. „Њихова је једина „грешка“ била, што нису прихватили безбожни комунизам“ (…)

Њихова убиства су била свирепа (…) Један од главних егзекутора Срба, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је како су убили преко 400 особа у Ужицу: „Неке сам убио и маљевима“, рекао је.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима Катастарске управе и Соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод Среског начелства нађене људске очи и просут мозак. Главни егзекутор је био Милан Бата Јанковић, који је на левој руци симболично носио црвену рукавицу без прстију а убијао је чекићем. Он је био рођени брат Милке Минић,[21] супруге једног од водећих српских комуниста Милоша Минића (касније јавни тужилац при монтираном процесу против генерала Драже Михајловића, прим аутора).

Само почетком децембра 1943. године 2. пролетерска и 5. крајишка дивизија на свиреп начин су у области Прибој-Рудо убиле близу 200 српских цивила. Ево једног примера из лекарског налаза, сачињеног по одласку партизана: Илић Војислава, чиновник поште у Прибоју, стара 20 година, ћерка среског начелника Милована Илића, убијена у Рудом од стране партизана. Њен леш унакажен. Руке избодене и исечене, бутина десне ноге расечена до кости, од колена до бедара, десно око извађено, обе дојке прободене, лобања размрскана. Милован Ђилас је лично изјавио, да су људи убијани маљем, као говеда .“[22]

 

Закључно један кратки преглед третирања Срба од стране Титових комуниста при крају и по завршетку рата:

 

„Масовна стрељања 1944-45: Ознине „Књиге стрељаних“

 

Комисија је до сада пописала 25.000 стрељаних људи у Србији, процењује се да ће их бити „више десетина хиљада“ (…) Ово тужно поглавље историје Србије почело је септембра 1944 а тек 65 година касније држава је смогла снаге да, доста стидљиво, успостави „Државну комисију за проналажење и обележавање свих тајних гробница, у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године“, чији је задатак да утврди тачан број жртава и попише ове гробнице.

Комисију је Влада основала 09. јула 2009. а тек 29. априла 2010. донела је одлуку о скидању ознаке поверљивости са спискова стрељаних без суђења (подвучено од стране аутора). Након тог датума, чланови Комисије су добили прилику да претражују архиве, па су тако у архиви БИА пронашли Наредбу бр. 1253 од 18 маја 1945, којом тадашње Министарство унутрашњих послова Демократске Федеративне Југославије прописује, да локације свих гробница „народних непријатеља“ постану тајна.

Према документима, до којих је дошла Комисија, стрељања су била планска, по директивама тадашњег војног и партијског врха, уз постојање детаљних спискова политичких и класних непријатеља, које треба ликвидирати. Многи од тих спискова су пронађени. Разлози због којих су партизанске јединице, како је Комисија утврдила, без суђења стрељале људе и бацала тела у необележене гробнице, углавном су били идеолошки (…)

Међу жртвама, како се види у откривеним списковима, била су и деца, уз чија имена је било уписивано да су били припадници покрета неистомишљеника, као нпр. „Д М:“, што је значило да су припадници, симпатизери или најчешће само чланови шире породице припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини, чији командант је био ђенерал Дража Михајловић

Међу стрељанима је било и много жена, уз чија имена је најчешће било уписивано „шпијунка“, „јатак“ и „проститутка“. Докази да је некада мотив за убијање био и безочно користољубље, налази се у списковима жртава, поред чијих имена је тачно наведена и њихова имовина, која је касније, како су утврдили законски наследници ждтава, прешла у руке тадашњих моћника (…)

Комисија је у досадашњем раду, према речима историчара Цветковића, на основу пријава грађана и исказа сведока евидентирала више од 200 масовних гробница а до сада су испитане и снимљене 23 локације. Од више десетина хиљада жртава, до сада је пописано 25.000 стрељаних људи. Сви пописани су, према речима Цветковића, стрељани без суђења.

Чланови Комисије су осим тога утврдили, да су масовна стрељања без суђења била осмишљена у команди НОВЈ (Народно-ослободилачке војске Југославије) и да су издавана прецизна наређења да се она изврше. У документима из тог времена наводи се које су јединице непосредни извршиоци ликвидација и најчеђће је у питању ОЗНА а понегде и Корпус народне одбране Југославије, КНОЈ. То је била позадинска јединица, формирана 15. августа 1944. управо за обрачуне са „народним непријатељима“.

Историчар Цветковић каже да су до сада пронашли извештаје јединица, које су обављале егзекуције, из којих се види да су добијали наређења за масовна стрељања, односно да то нису радиле „на своју руку“:

„То су извештаји, који су од нижих команди ишли ка вишим и у којима се потврђује постојање наређења за масовна стрељања, које је издала тадашња врховна власт. Као што је познато, Јосип Броз Тито је био апсолутни владар – и суштински и формално – и то није могло без његове наредбе“, каже Цветковић, „Он је истовремено био председник државе, шеф Министарства одбране, председник Владе, врховни командант и председник Комунистичке партије (…)“ (подвучено од стране аутора).

На пример 28. октобра 1944. генерали Коча Поповић и Пеко Дапчевић изјавили су да „правда укључује освету“. Не треба много домишљатости да се закључи шта та освета значи у једнопартијском систему (…) Искључено је да је све то могло да прође без одобрења Броза (подвучено од стране аутора).

Према речима историчара Цветковића, Озна је од оснивања, 13. маја 1944. у Дрвару, за Србију формирана у јуну 1944. на Вису, била устројена као политичка полиција, организована по совјетском моделу и вођена из једног центра за читаву Југославију а њени припадници су били на обуци у совјетском НКВД (…)

Шеф Озне за Београд и за Србију је био Слободан Пенезић Крцун, под њим су били шеф Првог одсека Миле Милатовић. Другог одсека Радован Грковић, Трећег одсека Слободан Крстић Учо и Четвртог одсека Светолик Лазаревић. Пенезићев наследник на месту шефа београдске Озне је био Милош Минић а њему је следио Вељко Мићуновић. Који потом постаје шеф Озне за Црну Гору а септембра 1945. наслеђује га Јово Капичић, који 17. септембра 2009. за београдски дневни лист „Блиц“ даје следећу изјаву (у својој 90. години живота, прим. аутора):

„Нисмо имали милости, били смо окрутни, јер смо чистили смеће (…) То је тада било као да сам Бог! Није било прописа а могли сте да судите и да одлучујете (…) Шта ја сада да се мирим са неким, коме сам брата убио (…) Србија је већином била за четнике, не за партизане, то вам ја кажем! Србија је била везана за краља, династију, цркву, која је била у души народа, и за интелектуалце, какав је био Слободан Јовановић!“

Комисија Владе Словеније, састављена од форензичара, антрополога, историчара и припадника криминалистичке полиције до сада је открила 600 масовних гробница и они процењују да у њима има око 100.000 жртава, које су стрељале партизанске јединице. Они су утврдили да је међу њима 13.962 Словенаца. Колико Срба је тамо убијено, није до сада откривено. Професор Ференц каже да је познато, да се више од 20.000 припадника Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе повлачило преко Словеније, као и да су Британци вратили партизанима један пук Срба, који је већ био стигао у Италију, али се не зна колико њих је било убијено. Историчар Цветковић наводи да је, према претпоставкама, у Словенији тада убијено око 15.000 Срба (…)[23]

 

Погледајмо, закључно, жалосни усуд два брата, који је кулминирао управо тамо и тада, и који упечатљиво потврђује величину трагедије српских раскола, насталих као последица комунистичке идеологије и Титове безграничне бескрупулозности.

 

У Словенији је у мају 1945 убијен и избегли професор богословља, српско-православни свештеник др Лука Вукмановић из Црне Горе, чији је брат Светозар био један од најближих Титових сарадника и као члан највишег руководства Комунистичке партије Југославије учествовао у доношењу одлуке о почетку оружане борбе против нацистичког окупатора у Београду 04.07.1941.

Лука Вукмановић је био један од око седамдесетак избеглих свештеника, на челу са митрополитом Јоаникијем, који су у оквиру те манифестације „револуционарне правде“ били убијени. Стрељали су га припадници Пете црногорске бригаде тј батаљона којим је командовао његов познаник из Црмнице, Марко Ђуровић:

 

„Још један отац и син кренули су на безнадни пут наде. Свештеник др Лука Вукмановић, заљубљеник вјере, оличење хришћанског морала, скроман а широке културе и образовања, како га сјенчи у уводу Лукиних сабраних дјела Павле Кондић, монах Митрополије црногорско-приморске, повео је са собом најстаријег сина Чеда, четрнаестогодишњака (…) Чедо ће преживјети пакао Босне, Хрватске и Словеније, а свештеномученик Лука, којег ће Српска православна црква више деценија касније прогласити за свеца, биће погубљен од партизана у Камничкој Бистрици (…) У том свеопштем народном азилу, који је тих дана има око 12.000 људи, како пише Урош Зољић, нашла се и готово цијела интелигенција Црне Горе, Боке и дјелова Санџака. Међу њима били су и скоро сви свештеници Црногорско-приморске епархије, са сиједим митрополитом Јоаникијем (Липовцем) на челу (…)

Светозар Вукмановић Темпо ће, трагајући за истином о Луки, захтијевати од свог зета Јова Мијача, високог функционера Министарства унутрашњих послова Црне Горе, да прегледа архиву Удбе из тог времена.

„Рекао ми је“, пише Темпо,[24] „да у архиви нема ништа против Луке, осим што је држао бесједу на сахрани генерала Иличковића којега су 1942. стријељали партизани и том приликом казао да је то обично криминално убиство (стари, пензионисани санитетски генерал је био убијен заједно са својом руском супругом, прим. аутора).

Са тим сам се у потпуности слагао, јер стријељање генерала Иличковића и многа друга стријељања, која су партизани починили у Црмници, аи другдје, нису била ништа друго него криминална убиства, која је требало да спријече посљедице које су настале усљед безумне политике руководства комуниста устанком.

Руководство је једног дана позвало народ (и он му се одазвао) на оружани устанак, а већ сљедећег или трећег дана издало директиву да је било погрешно ићи на оружани устанак и да народ треба да се врати кућама (практично да се преда окупаторима).

У таквим условима било је нормално очекивати да ће се јавити колебање народа у исправност одлуке о оружаном устанку. Још је безумније било сматрати да се може спријечити вал неповерења у комунисте због терора и оваквих струјељања.“ (…)

„Онда је Темпо дошао до непобитних података – било је то веома касно, када је већ био стар – да је одлуку о ликвидацији без суђења издао сам врх КПЈ. У Љубљани су се тих дана маја налазили Едвард Кардељ и Александар Ранковић. Позвали су Тита и Милована Ђиласа, и после кратког вијећања је донета одлука да се побију они, који су одступили, изузев голобрадих дечака, којима су попунили партизанске редове“, открио нам је др Чедо Вукмановић.“[25]

 

Постоје још многи веродостојни подаци из прве руке о „комунистичком терору, криминалним убиствима и безумној политици“, као и о јаничарењу тј мобилисању „голобрадих дечака“, којима су претходно били побијени очеви и родбина, што је иначе и хрватска 1941-1945. у време Србоцида чинила.

Разматрање злочиначке мобилизације српске младежи и терање тих голобрадих и необучених јуноша пред немачке митраљезе на Сремском фронту би пробиле оквир овог прилога. Исто важи и за исто тако брутално прогањање/мучење/убиства неистомишљеника, као што је било оснивање „стаљинистичког гулага за стаљинисте“ 1949. на Голом отоку после резолуције Информбироа (одговорни: Тито, Крајачић, Кардељ, Ђилас, Ранковић, Капичић, Раштегорац, итд.), са пар десетина хиљада заточеника и дојучерашњих сабораца, опет највећим делом Срба.[26]

 

Остаје да се констатује да је успешни хрватски комуниста Тито за време (и по завршетку) Другог светског рата тражио договоре и пактирао са Стаљином и Хитлером, са хрватским усташама и српским ројалистима, са западним савезницима и грчким комунистима и, по потреби, све њих остављао на цедилу или се потом борио против њих. Истовремено, све време се немилосрдно обрачунавао са свим својим стварним, потенцијалним и замишљеним противницима.

 

На челу те Титове листе непријатеља налазили су се Срби.

[1] L. Antic, Neue Konzeption der Landesverteidigung Jugoslawiens, Wehrkunde 6, S. 303, 1967.

[2] Wuescht, J. Jugoslawien und das Dritte Reich, s. 65, Seenjald Verlag, Stuttgart, Universitätsbibliothek, Frankfurt am Main.

[3] Равногорска историја (приређивач Радован Калабић, Београд, 1991.).

[4] Чувена седница АВНОЈ-а, 29 новембра 1943, важила је као чин рађања друге, Титове Југославије..

[5] M. Heller, A. Nekrich, Die Geschichte der UdSSR, Bd. I., S. 37, 1981, Athäneum.

[6] St. Clissold, Whirlwind, an Account of Marshal Tito’s Rise to Power, p. 27, London, 1949.

[7] J. Piekalkievicz, Krieg auf dem Balkan 1940-1945, s. 65. Universitätsbibliothek Frankfurt a. M.

[8] F. Maclean, Disputed Barricade, the Life and Times of J.B. Tito, S. 128, London, 1957.

[9] Ово „Строго поверљиво“- наређење партизанског Главног штаба објавио је Р.Н. Брајовић у „Амерички Србобран“, 02.08.1955, Њујорк. Упореди и: J. Wuescht, ibid..

[10] Ibid, F. Maclean

[11] St.T. Possonny, Jahrhundert des Aufruhrs, S. 309; цитирано по: J. Wuescht, ibid.

[12] Die „Jaltaer Dokumente“, S. 227,  Deutsche Lizenzausgabe, 1957.

[13] Упореди: DTB-MBS, Ic Blatt v. 15.05.1941 – Zur Orientierung über die serbische Freischerlerbewegung („Cetnici“); исто: D. G. Erpenbeck, S. 37; даље: Карапанџић, Грађански рат у Србији 1941-1945, s. 45; C. Lawrence, Irregular Adventure, s. 213, London, 1946.

[14] PA/AA, Büro StS, Kroatien, Bd. 2, Bl. 24

[15] Pers. Stab RFSS (des Reichsführers SS), Inst. f. Zeitgeschehen MA-2, Folder 120.

[16] PA/AA, Büro StS, Kroatien, Bd. 2, Bl. 316.

[17] PA/AA, Büro StS, Kroatien, Bd. 2, Bl. 401.

[18] Цитирано према: Werner Brockdorff, Geheimkommandos des Zweiten Weltkrieges, Wels, 1967.

[19] Упореди: Miloslav Samardžić, Razgovori sa ravnogorcima, Pogledi, Kragujevac, 2013.

[20] ibid

[21] Други рођени брат Милке Минић, Душан Јанковић, био је својевременосекретар председника југословенске Владе Милана Стојадиновића, за време рата Љотићев присталица. Она га је после рата намамила у клопку и предала својим партијским егзекуторима.

[22] Срђан Цветковић, У Србији је после рата стрељано 60-70.000 цивила. The Balkan Chroicles, 15. maj 2015. https://zlj13051967.wordpress.com/…/zlocini-komunista-protiv-b. даље:Саво Скоко, „Крваво коло херцеговачко 1941-1942.“ Savo Skoko, „Krvavo kolo hercegovačko 1941-1942″, СКПД Просвјета РС, 1999..

[23] Вук З. Цвијић, Масовна стрељања 1944-45. Из Ознине „Књиге стрељаних“. Центар за истраживачко новинарство Србије, Београд, 28. јули 2011. Vuk Z. Cvijić, Masovna streljanja 1944-45.

[24] Светозар Вукмановић Темпо, „Моја породица“, Прометеј, Нови Сад, 1998.

[25] Саво Греговић, Трагика братског расцепа, Вечерње новости, Београд, 02. април 2015. Savo Gregović, Tragika bratskog rascepa, Večernje Novosti, 02. april 2015.

[26] Заинтересованима се препоручује нпр књига сведока-очевица и жртве Голог Отока, рођеног брата Жикице Јовановића Шпанца, који је по југословенској комунистичкој историографији започео устанак против нацистичких окупатора: „музеј живих људи“, Рад, Београд, 1990.