Пророковић о моделу Северне Ирске: Ко би у случају Косова био Даблин, ко Лондон, а ко Белфаст?

Модел Северне Ирске у контексту дијалога Београда и Приштине у фокус је вратио изасланик Велике Британије за Западни Балкан Стјуарт Пич који је навео да је за овај дијалог добар пример Споразум на Велики петак (Споразум из Белфаста) којим је 1998. окончан сукоб супротстављених страна у Северној Ирској.

“Осим модела Оландских острва и Белгије још давно је помињан модел Северне Ирске као некакав принцип за успостављање решења на Косову и Метохији. Међутим, као и у претходним примерима, ни око примера Северне Ирске нисам чуо ко би ту играо чију улогу. Ко би овде био Даблин, ко Лондон, а ко Белфаст, то не знам, али пошто је то дошло од Стјуарта Пича, претпостављам да би ту Београд требало да гарантује нешто везано за споразум на КиМ којим би се Србима са севера Косова гарантовала аутономија у оквиру тзв. Републике Косово. Дакле, контекст је потпуно другачији. Велика Британија се није одрицала свог суверенитета, није мењала границе, а овде се од Србије очекује да се одрекне од свог суверенитета и да пристане на промену граница. Тако да не видим да та логика може користити Србији”, оцењује Пророковић.

Он упозорава да је Споразум на Велики петак дошао после читавог низа преговора и интеграције терористичких група у политички процес.

“Ако је постављено овако како господин Пич мисли, онда ту Срби са севера Косова и Метохије треба да играју улогу терориста и њих потпуно треба интегрисати у албанско-косовски политички систем. То је улога која је и на симболичком и на психолошком и на политичком плану непријатна или је порука која је за нас непријатна. Такође, када говоре о аутономији католичке мањине у Великој Британији, односно о аутономији Северне Ирске, они подразумеју да је Србија дефакто, па чак и дејуре у одређеној мери признала тзв. Републику Косово. У мери да им се омогући улазак у све организације осим у Уједињене нације. То је предуслов свега и то је основни проблем у било каквој расправи о примени Споразума из Белфаста на Косову и Метохији. Не видим уопште простор да се та прича настави”, каже Пророковић.

На питање има ли решења која су коришћена на другим местима у свету а да су “сродна” са ситуацијом на Косову и примењива, он каже да је свака криза оваквог карактера специфична и да паралеле са другим кризама не могу да се праве у стопроцентној мери.

“Ако постоји добра воља све може да се реши. Имамо једно потпуно оригинално решење у БиХ. А, шта су то ентитети? Конфедералне јединице, федералне јединице, регионалне самоуправе, ништа од тога и све од тога. Дакле, уколико постоји добра воља и фокус медијатора да се до споразума дође, онда он може да буде постигнут. То је овде први проблем. Друго, не можемо правити “копи пејст”, нешто може да се примени а и нешто ново сасвим сигурно може да се осмисли. За ових 25 година од када су први преговори организовани до данас, на столу су били сви могући модели, описи и објашњења свих постојећих криза, и Западна Сахара и Хонг Конг… Решења се могу пронаћи али је потребна добра воља, али не видим да је има. Овде је прво одређен циљ, па су према њему усмеравани преговори, а циљ је да Србија призна тзв. Републику Косово. И онда не можете доћи до циља зато што је сваки даљи уступак на вашу штету. То видим као кључно ограничење свега”, каже Пророковић.

Због свега, како додаје, мишљења је да се ова криза може решити променом преговарачког формата јер посредник у дијалогу није успео.

“Оно што је опасно је да је конфликтни потенцијал у међувремену значајно повећан. Европска унија није радила у контексту деескалације кризе него идемо постепено ка њеној ескалацији и зато би боље било да се ово пребаци у Уједињене нације. Ту постоји нека равнотежа снага, постоји поверење и српске и албанске стране јер имамо велике силе које ће донекле штитити наше интересе. Ту се може пронаћи решење, односно може се доћи до неког повољног исхода”, сматра Пророковић.