Злочин у Сребреници је тежак, страшан и представља историјску срамоту за Србе, али се он монструозном злоупотребом данас користи као регионална батина за брутално остварење евро-атланских политичких циљева. И за коначно отварање велике кризе у дејтонској Босни.
Али, уколико прође Инцкова последња одлука и ако Србе почну да хапсе када за Сребреницу кажу да је масакр, али не и геноцид, онда ће се ићи даље.
Могли бисмо већ да замислимо „тајни документ“ који чека своје обелодањивање.
У њему би могло да пише:
Забрањује се негирање и оспоравање утврђене истине:
Да је Косово независна држава која никад није била део Србије, да су Пећка патријаршија и Дечани од праискона албанско културно добро, да у косовској бици 1389. није ни било Срба, а да је Кнез Лазар плод фикције и митоманског лудила.
Забрањено је негирање неоспорне чињенице:
Да је Црна Гора одувек била независна и никад у вези са Србијом, да је била у НАТО и пре стварања Алијансе 1949. године, да је Његош одувек био посвећен Црногорској православној цркви, а да је Свети Петар Цетињски заветовао Ловћен цетињским комитима и Мирашу Дедеићу лично.
Забрањено је негирати непољуљане факте:
Да су, на основу одлука Хашког трибунала, Насер Орић, Анте Готовина, Рамуш Харадинај и многи други који су убијали српске жене и децу – хероји, јунаци, велелепни примери чојства и људи који су донели мир и просперитет на Балкан.
Забрањује се негирање онога што свако мора да зна:
Да у ствари Русија притиска, уцењује, условљава Србију на њеном путу у срећну будућност, а да НАТО и ЕУ бране српске националне интересе на сваком кораку, у свим међународним форумима и геополитичким биткама, па чак и када је Западна војна алијанса – бомбардује.
Забрањује се негирање реалности:
Да је Српска православна црква ретроградна и штетна, да Војску Србије треба угасити, оружје претопити, а да највеће поверење Срби морају да повере невладиним организацијама, борцима за родну равноправност и женама у црном.
Забрањује се негирање непобитног:
Да је Никола Тесла Хрват, Американац, жесток поборник Европске уније, евроатланских интеграција, грађанин света и наелектрисани борац за људска права и јединстве валуте – евра.
Забрањује се негирање историјског аксиома:
Да је Јасеновац био радни логор без Срба, а Олуја хуманитарна акција у којој су Хрвати чак молили Србе да остану у својим домовима и заливали им цвеће на веранди, како 1941. тако и 1995.
Забрањује се негирање суштине:
Да су Срби у ствари аморфни и анационални грађани света, без заставе, химне и грба, без предака и битака, без круне и презимена, без поноса и победа, у магарећој клупи кад се обележавају велике историјске победе.
Много тога би још могло да пише у документу који је већ замислив.
Јер, нема више разлога да се у мукотрпним и дебело плаћеним процесима и кампањама, доказују те „истине“.
Једноставно, декретом, потезом пера, забрани се негирање свега што поништава Србе и Србију.
Изабере се и неки нови Инцко који ће те одлуке по хитном поступку да спроведе у дело, па да се Србима једном за свагда забрани негирање чињенице – да они уопште не постоје.
То је за њихово добро.
Јер, очигледно је да многи сматрају да не треба Србима ни председник ни краљ, ни премијер ни генерал, ни научник ни патријарх, ни међународно право ни Уједињене нације већ – високи представник.
Срећом, потез Валентина Инцка више говори о безнађу, јаловости и декаденцији сурове вишедеценијске Западне политике према Републици Српској.
На жалост, ово је једна врло ризична игра на тлу где је свака игра опасна и где су последице несагледиве.
