Савезничке снаге су биле овако распоређене: грчки 1. корпус (три дивизије, командант генерал Данглис) од Орфанског залива до Бутковског језера; британска војска (четири британске и две грчке дивизије, командант генерал Милин) од Бутковског језера до Мајадага на западној обали Вардара; 1. група дивизија (једна француска и две грчке дивизије, командант генерал Д’Анселм) од Мајадага до реке Сушице; српска војска (шест пешадијских дивизија и једна коњичка дивизија и две француске пешадијске дивизије, врховни командант регент Александар, начелник Штаба Врховне команде војвода Мишић) од Сушице до села Старевине на Могленичким планинама; француска Источна војска (пет француских, једна италијанска и јeдна грчка дивизија, командант генерал Анри) од Старевине до Камија у Албанији.

Снаге у људству су биле приближно једнаке. Савезници су били надмоћнији једино у артиљерији и авијацији. Међутим, пошто су бугарско-немачке снаге биле кордонски развучене без јачих резерви у позадини, усвојен је српски пројекат за извршење пробоја са српског дела фронта, чија се основна идеја заснивала на стратегијском изненађењу непријатеља. Планом је предвиђена концентрација јаких снага на српском делу фронта, где непријатељ није очекивао одсудан напад нити је могао када пробој почне, због тешко проходног планинског земљишта, брзо пребацивати свеже снаге на угрожени део фронта.

У духу тога плана генерал Д’Епере је Србима скратио фронт са 60 на око 30 километара и ојачао их са две пешадијске дивизије, 220 артиљеријских оруђа, авијацијом и разним специјалностима, па је на том делу фронта, према коме су се налазиле бугарска 2. и 3. дивизија из немачке 11. армије, постигнута надмоћност у пешадији 2:1, а у артиљерији и авијацији 3,5:1 у корист српске војске. На делу фронта 2. армије, која је била носилац пробоја, обезбеђена је надмоћ у пешадији 3:1, а у артиљерији и авијацији 5:1. У привремени састав те армије ушле су поменуте француске пешадијске дивизије, 122. и 17. колонијална, а требало је да ступе у акцију првог дана офанзиве на тежишту пробоја.

ПРОБОЈ је извршен на одсеку: Ветерник – Кравица – Добро Поље – Сокол. По паду Сокола требало је да пређе у напад и 1. армија на фронту села Сокол – Старевина, а затим да се надирање продужи општим правцем Козјак – Кучков камен – Градско, где су се стицале главне непријатељске комуникације, и даље на север, ка Софији и Нишу. Остале савезничке армије требало је да, комбинованим операцијама, потпомогну у нападу српске војске.

Према општем плану генерала Франшеа д’Епереа било је предвиђено да српске трупе пређу у напад 15. септембра, 1. група француско-грчких дивизија на Кожуфу и британско-грчке дивизије у долини Вардара и код Дојрана три дана доцније, а француска Источна војска на битољском фронту, чак 8 дана после почетка офанзиве на српском делу фронта. Мада су ти рокови били неповољни за остваривање почетног успеха офанзиве у односу на улогу српске војске, српска Врховна команда се, после оштре расправе са главним командантом, ипак сагласила с тим планом, рачунајући на борбени морал сопствених трупа.

Наредба Врховне команде за офанзиву, прочитана у свим јединицама 13. септембра увече, завршава се речима: „Јунаци, напред у отаџбину“. Мада је пут у отаџбину водио кроз бодљикаве жице, кроз челичну завесу куршума и бетонска утврђења непријатеља, наредба војводе Мишића, на коју се чекало пуне три године у туђини, изазвала је огромно одушевљење код свих војника и официра.

У раним јутарњим часовима 14. септембра почела је снажна артиљеријска канонада по непријатељским положајима, која је трајала пуна 22 часа. Топовска рика и заглушујуће експлозије граната, које су разарале бугарске препреке, заклоне и склоништа, стварале су утисак „ко да се планине љуљају“. У току ноћи, уочи главног пешадијског напада, на осматрачницу Врховне команде, на Јелаку, изашли су врховни командант регент Александар и начелник штаба Врховне команде војвода Мишић, са оперативним делом Врховне команде, одакле су пратили артиљеријску припрему пробоја и ток напада пешадије у јутарњим часовима 15. септембра.

После моћне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона 2. армије кренуле су у напад у 5.30. На левом армијском крилу главна колона француске 122. дивизије, после огорчене осмочасовне борбе прса у прса, заузела је Добро Поље и око 14.30 чврсто стала на његов северни гребен (кота 1.795), где је прешла у одбрану.

Лева колона 2. армије, упркос великим напорима, није успела пре мрака да заузме Сокол, од чијег је пада зависио прелазак у напад 1. армије. У центру, 17. колонијална дивизија је енергично кренула у напад. Њен левокрилни пук је већ у раним јутарњим часовима заузео прву линију бугарских ровова на Кравици, заробивши 937 непријатељских војника и старешина. Али пошто су њен средњи и деснокрилни пук остварили незнатан напредак, бугарска војска је привукла резерве и после врло снажног противнапада потиснула левокрилни пук са Кравице нешто уназад, а делом га одбацила на полазне положаје, тако да је цела дивизија прешла у одбрану у висини полазног положаја.

Пун успех постигла је само Шумадијска дивизија. За мање од једног часа њени пукови су заузели прву линију ровова на неприступачном Ветернику, за који се веровало да је неосвојив. Настављајући борбу, у којој су главна средства били бомба и бајонет, дивизија је до 12.40 заузела цео Ветерник и тако већ до 13.00 извршила свој дневни задатак.

Бугари су на том правцу, ваља истаћи, имали два пука и снаге су биле готово изједначене. Описујући те борбе, бугарски генерал Недев истиче да су бугарски пукови пружили врло јак отпор и да су се борили „на бајонет“, али да ипак, „нису могли зауставити Србе“. Излажући даљи развој борбе након што је Шумадијска дивизија заузела први утврђени бугарски положај, он наставља: „Браниоци сломљени и спречени ватром, нису могли да се супротставе нападачима, и Срби су на том сектору, претрпевши незнатне губитке, постали господари њихових положаја.“

После тога, „лева колона Шумадијске дивизије кренула је у помоћ 17. колонијалној дивизији, која не само да није успела да овлада својим објектима, већ је била поколебана противнападима и враћена на полазне положаје“. Та колона је, предузевши бочни напад на Борову чуку у „једном налету заузела све објекте“.