Пробој Солунског фронта: Блистава српска победа која је одлучила исход Првог светског рата

Како се касније присећао краљ Александар: „Ми смо тада са маршалом Франше Д’Епереом израдили читав план о наступању и требало је да заједно марширамо преко Мађарске и Чехословачке, све до Баварске“

Пре тачно 105 година, 14. септембра 1918, српска Врховна команда издала је наредбу: „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом да од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге.“

Тиме је почела једна од највећих и најблиставијих операција вођених у Првом светском рату: пробој Солунског фронта, која је убрзо одлучила о његовом исходу. Пре тога, од 1916. све до новембра 1918, на овом делу фронта, који је сматран за „неважан“ и „споредан“, владало је релативно затишје.

Претходно је за команданта Солунског фронта постављен француски генерал Франше Д’Епере, који је у јуну 1918, одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром.

На овом саветовању је донета одлука да се коначно крене у пробој фронта, на линији Добро поље-Ветерник-Козјак.

Нож и јуначко срце

Борбе су почеле 14. септембра, артиљеријском паљбом из свих оруђа. У зору 15. септембра, после дуготрајне припреме, српска Друга армија је кренула у јуриш. Ускоро су се сурове борбе водиле у муклој тишини, бајонетима, прса у прса. О њеним ужасима сведочи запис француског официра Огиста Албера:

„Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Људи у поцепаној обући, који крваре, освајају метар по метар. Наједном све замукне, чују се само јауци. То се води борба прса у прса. Судбину овог дела фронта решавају нож и јуначко срце. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике, који су се измешали са бугарским.“

Тако је пробијен главни део Солунског фронта. Шта је давало толику снагу српским војницима који су затим, за мање од два месеца, уз готово сталне борбе, напредовали преко 800 километара? „Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај“, присећао се касније војник Дринске дивизије Иван Филиповић.

Српски војници су затим ишли из једне победе у другу. Према речима генерала Д’Епереа, „српску пешадију једва је стизала француска комора која је ишла на коњима.“

Скопље је ослобођено 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, Бугарска је потписала капитулацију.

Српска војска је 11. октобра ушла у Ниш, чиме је Првој армији био отворен пут у Моравску долину. Немачка одбрана била је, у најмању руку, у расулу. Војвода Петар Бојовић је 1. новембра, на челу Дунавске дивизије, победоносно умарширао у Београд.

Трећег новембра 1918. капитулирала је Аустроугарска, а српске јединице су прешле Саву и Дунав. Првом српском јединицом, која је прешла Саву и ушла у Руму, командовао је будући писац Станислав Краков.

„Шачица Срба која је одлучила рат“

Пробој Солунског фронта је за три месеца довео до слома Централних сила, који је коначно озваничен примирјем потписаним у Компјењској шуми. Аустроугарска је била на коленима, а Немачка више није била у стању да настави борбене операције.

Како пише историчар Момчило Павловић: „Само десет дана после пробоја Солунског фронта на Добром пољу, 29. септембра 1918. Врховна команда немачке војске обавестила је цара Вилхелма Другог и канцелара Рајха грофа Фон Гертлинга, у њиховом штабу у белгијском граду Спа, да је немачко војно стање безнадежно.“

Како додаје Павловић: „Генерал Ерих Лудендорф је рекао да не гарантује да ће фронт издржати наредна 24 сата и захтевао је да се од савезничких снага затражи хитан прекид ватре.“

Такође, Лудендорф је тих дана записао у свом дневнику: „Догађаји у Бугарској изненадили су Врховну команду. Бугарска војска је доживела потпуни пораз. Ситуација на западном фронту је озбиљна. Због тога смо фелдмаршал Хинденбург и ја убеђени да, у интересу наше војске, треба учинити крај непријатељствима.“

Пробојем Солунског фронта, према признању енглеског премијера Лојда Џорџа „задат је смртни ударац Централним силама.“

Убрзо по абдикацији, немачки кајзер Вилхелм је с горчином рекао: „Срамота, шачица Срба одлучила је рат.“

Јунаци из бајке

Немачки фелдмаршал Макензен је, предајући се, одао пошту Србима: „Знате да је наш цар Вилхелм рекао да је штета што тај мали народ није наш савезник. Допустите мени, свом бившем непријатељу, да поздравим херојску Србију. Борили смо се против јунака из бајке.“

Како се касније присетио краљ Александар: „Био сам у Београду већ неколико дана кад нам је дошла вест о великом и дефинитивном примирју. Ми смо са маршалом Франше Д’Епереом израдили читав план о наступању. Требало је да сви заједно марширамо преко Мађарске и Чехословачке, све до Баварске.“

Британски премијер Лојд Џорџ ће накнадно признати да је још у јесен 1915. требало да савезници прихвате предлог српске Врховне команде о противудару: „Рат би био завршен највероватније до 1916. године, да је идеја српских војсковођа о удару преко Балкана у позадину Централних сила била реализована 1915. године. Тиме би се уштеделе огромне жртве услед продужавања рата.“

Европска унија је 11. новембар прогласила Даном примирја, којим је окончан Први светски рат, што је 2012. године прихватила и Република Србија. Силе Антанте су тог дана заиста потписале „примирје“ са Немачком. Али, за Србију, то није било примирје, већ последица једне од најблиставијих војних победа у историји.